FELJTON - ČEŽNJA ZA DOMOM, ŽENOM, DECOM I NEDELJNIM RUČKOM: Naša borba, kubanska, bolivijska samo je jedan korak do cilja, do slobode

„Zašto su me ostavili?“, pitao se neprestano. „Zajedništvo... šta je to?! Zašto su me prezreli?! Pa niko ne voli Fernanda više od mene... Kad je zajedništvo snaga, gde je onda vaša snaga? Gde je vaša ljubav kad mi je najpotrebnija? A gde si ti sad, Pepe... Kad sam te izvu­kao iz one vodurine, hteo si da se pobratimimo. I? Gde si sad, brate? Gde ste svi?

Brzo ste mi okrenuli leđa! Je l’ to gerilska ljubav? Tako ste mislili da menjamo vlast? Je l’ se tako osvaja sloboda? Je l’ tako izgleda vaše ujedinjenje do pobede? I vi ste opozicija Barijentosu i američkoj vojsci... Ja to ne prihvatam. Vraćam vam vašu slobodu! Ovo više nije moja revolucija. Nije mi teško da gladujem, toliko sam puta bio gladan. Zbog gladnih sam i došao u šumu! Ali da me zbog nekoliko konzervi pasulja obeležite kao lopova i da me prezrete jer sam rekao Fernandu ono što je i sam sto puta izustio, e to vam Kamba neće dozvoliti! Ni vama, ni bilo kome! Ne dam i tačka!“

Noć se podmuklo uvukla u njegovo biće, zagospodarila dušom, zarobila mu um, osećao je da ne pripada više grupi, da je ostavljen.

SVE JE počelo onog dana nakon spasavanja Pepea, kada je posle previjanja ranjenika Če nazdravio u njegovo ime i rekao:

„Braćo moja, nekad su velike propasti uzrokovane malim razlozima. Ono što je danas na reci uradio Kamba, rizikujući svoj život da bi spasao tuđi, možemo nazvati herojstvom i činom ljubavi. Tako se stvara novi čovek, tako se stvara revolucija! I sve dok je u nama osećanje slobode, dok god nam je sloboda zvezda vodilja i nosimo je u srcu, naša borba, kubanska, bolivijska, čija god, samo je jedan korak do cilja, do slobode. Do konačne slobode Latinske Amerike!“

Grupa se nakon tog događaja promenila prema Kambi, gledali su ga s poštovanjem, odvajali su mu najbolje delove hrane, smatrajući ga najbližim Čeu. Drugim do njega. Svidela mu se ta uloga, želeo je da bude još bolji.

I u toj želji je izgoreo.

Umislio je da mu pripada više nego ostalima.

Tako to bude inače.

TRI PUTA je tokom borbi pojeo po konzervu pasulja koja mu nije pripadala i suvo meso, znajući da su zalihe na izmaku, a nije priznao da je to uradio. Ostali su posumnjali na njega, a kap je prelila čašu kad je na svoju ruku, dok je Če u selu pregovarao oko kupovine hrane, naredio napad na mali konvoj vojnih kamiona. Završilo se tako što je grupa morala da promeni položaj, dva gerilca su ranjena, samo srećom niko nije poginuo.

„Ko je tebi dao pravo da pozivaš u napad i da dovedeš grupu u opasnost?! Da nam neprijatelj ne diše za vrat, dobio bi šut u dupe! Samo hulje pomišljaju da su iznad drugih!“

„Mislio sam da prevoze hranu, a ti si rekao da uvek i na svakom mestu, kad god se ukaže prilika, treba iznenaditi i uhvatiti neprijatelja kad se ne nada...“, pravdao se.

„Za napad nismo bili spremni, a znao si da sam otišao po hranu! Milito i Saso su ranjeni zbog tebe!“

„Rekao si da za gerilce reč nespreman ne postoji...“, nastavio je. „Mislio sam da sam ja tvoj zamenik kad tebe nema.“

Nije stigao da odgovori, zasula ih je kiša neprijateljskih metaka, i polegali su po zemlji uzvraćajući paljbu. Pucnjava je ovog puta prošla bez gubitaka, ali su mimo plana morali da se povuku dublje u šumu.

OD TADA, osim Pepea, retko ko je razgovarao s njim ne toliko što je svojim postupkom ugrozio grupu, koliko što se izjednačio i usprotivio svom Komandanteu. Ćutnja je bila najveća kazna.

Ćutnja koja je bolela sve u grupi.

I zato se Kamba osetio nevoljenim, odbačenim.

I zato je sada noć bila u njemu.

Nešto ga je teralo napred, mahnito je trčao kud su ga noge nosile. Izbrazdan po licu od tankog igličastog šiblja, jurio je sve dok nije propao u neku jamu. U zamku za životinje, kako se ispostavilo.

Telo ga je bolelo, povredio se dok je propadao. Žestoko je opsovao proklinjući tu noć, prokletu revoluciju i njenog vođu. Zabadao je pušku u zemlju, mahnito kopajući rukama da izađe iz jame. Uspeo je, ali je potom sasvim iscrpljen zaspao.

I USNIO san. Ponovo je propadao kroz duboku jamu. Dublje i dublje, sve dok nije upao u mulj. Mogao je da hoda, pomerao je noge. Kretao se kroz pećinu koju su osvetljavale baklje.

Uzeo je jednu baklju i hipnotisano krenuo napred. Dok je koračao činilo mu se da čuje jauke, jecaje, neko čudno cviljenje koje nije ličilo na ljudsko. Što je dalje išao, prolaz je postajao sve uži jer se pećina sužavala, smanjivala. Najednom je postala jazbina. Morao je da nastavi puzeći, kao glista. Puzao je držeći baklju u ruci, sve dok nije došao do malih vrata. Bila su zatvorena. Iza njih sada se jasno čulo cviljenje. Ili roktanje. Ili sve to zajedno. I snažan huk vode, kao da je vodopad bio tik iza vrata. Grebao je rukama po tim vratima. Nije imao nikakvu alatku. Na kraju ih je razvalio nogom. Na samo nekoliko metara od njega ukazao se ogroman slap ispred  kojeg je ležalo neobično biće koje je tako sklupčano ličilo na grotesknu bodljikavu loptu. Odjednom se okrenulo ka njemu, dokotrljalo se do njega i rasklupčalo se sasvim, približavajući mu njušku u obliku rila.

Ugledao je svoje lice u telu džinovskog armadila.

Zvuci helikoptera trgli su ga iz sna. Nadletao ga je i jakim reflektorom šarao po šumi.

Bio je prestravljen, treći put je sanjao isti san za manje od deset dana. Poskočio je kao oparen i pojurio u pravcu reflektora.

Trčao je ka njemu kroz mrak, a kada se svetlo izgubilo iz vidokruga, nastavio je prateći prodoran zvuk propelera.

Stigao je do proplanka sa koga su se videla svetla u daljini.

„Selo! Spasen sam!“, pomislio je.

SVE VIŠE je čeznuo za domom. Ženom. Decom. Nedeljnim ručkom. Čitanjem dnevnih novina.

I letnjim sutonima na njihovoj verandi u Santjago de Las Vegasu u Havani.

Aleida je u njemu.

Setio se prvih dana njihove ljubavi uoči bitke za Kabejguan.

U šumi nalik ovoj, bili su goli u vojničkom džipu. Taj osećaj potpune bliskosti obeležio ih je za čitav život, kao i crna marama od muslina koju je skinula sa svog vrata i privezala oko njegovog. Tu maramu nosio je umesto zavoja kad su ga tokom borbi za Santa Klaru ranili u ruku.

„Toliko sam lud za ovom maramom koja miriše na tebe, da poželim da sam zauvek ranjen“, govorio joj je.

Često je maramu sakrivao ispod košulje, nosio ju je u Tanzaniji, u Kongu, verujući da mu donosi sreću, da je ona ljubavni pancir koji ga štiti od svih šrapnela i metaka. Od smrti.

ČE DOLAZI U JUGOSLAVIJU

ČE GEVARA i Kamilo Sijenfugos 2. januara 1959. godine sa svojim gerilcima pobedonosno ulaze u Havanu, a šest dana kasnije i Fidel Kastro kojeg dočekuje masa sveta. Februar: Če dobija kubansko državljanstvo i postaje građanin Kube.19. maj: Razvodi se. Jun: Vlada ga imenuje za guvernera Centralne banke Kube. 2. jun:  Če se ženi Aleidom Marć koju je upoznao tokom borbi na Sijera Maestri. Septembar: Kao specijalni kubanski ambasador dolazi u Jugoslaviju i tada dve zemlje uspostavljaju diplomatske odnose.

SUTRA: NEMA VEĆE LjUBAVI NEGO DATI ŽIVOT ZA DRUGOGA