FELJTON - OSTRVO LEPROZNIH PRVI ČEOV DODIR SA SMRĆU: Samo ljudi koji istinski vole mogu da menjaju svet

U Pepeu su se komešala različita osećanja. Bekstvo i izdaja njegovog spasitelja nisu mu davali mira, nikako nije uspevao da shvati šta ga je navelo da dezertira.

Nije mogao da ga osuđuje do kraja, iako je znao da njegov postupak zaslužuje Komandanteovu osudu.

Bilo mu je sve hladnije, pa je iz ranca izvadio čiču, rakiju od kukuruza koju su mu dali seljaci. Nategao je dobar gutljaj da se zagreje, osmatrajući svoje uspavane drugove koji su ležali na zemlji.

Bio je najmlađi među njima, tek što je bio zakoračio u punoletstvo kad je pristupio borbi.

Odrastao je u Koćabambi. Otac mu je bio novinar koji je ostao bez posla. U tekstovima za Dijario, najstarije bolivijske dnevne novine, oštro je kritikovao Barijentosa da je umesto demokratije zaveo diktaturu i da mu je Vašington bliži od La Paza. Dobro je zapamtio očev odgovor na njegovo pitanje zašto sada radi kao mlekadžija:

„Zapamti, sine. Nema ništa gore od vlasti koja misli samo na svoju guzicu, a skoro svaka vlast je takva. Jedino gore od toga jeste kad imaš opoziciju koja radi to isto. Da sam malo mlađi, ja bih sad u šumu s onim gerilcima!“

„Kojim gerilcima?“

„Gerilcima s Kube“, rekao je. „Priča se da ih predvodi čuveni Komandante Če Gevara, čovek koji je oslobodio Kubu.“

Umesto oca došao je sin.

NIJE mogao da gleda kako mu se stari muči zbog nepravde, kako tone u alkohol kao udarena barka u more. Majka je zbog toga svake noći plakala u kupatilu.

Kad je napokon na radiju čuo da su počele borbe između bolivijske i gerilske vojske na pedeset kilometara udaljenosti od grada, odlučio je da nešto promeni. Napisao je oproštajno pismo roditeljima, ujutru razvezao mleko umesto oca i otišao na pijacu da umesto majke kupi bakaluk.
Nakon toga, otisnuo se u šumu.

Na dan njegovog pristupanja grupi, Komandante je previjao ranjenike, vadeći šrapnele od bombi onima koji su preživeli bombardovanje tri aviona AT-6, koja su na zahtev komande zelenih beretki u La Pazu stigla iz Vijetnama. Jedna bomba pala je petnaestak metara od grupe i ranila četiri gerilca. Pepe se u toj situaciji dobro snašao noseći i previjajući ranjenike uprkos smrtnoj opasnosti.

PODSETILO je to Čea na studentske dane u Peruu, kad je prvi put krenuo u upoznavanje Latinske Amerike. Tada je asistirao doktoru Kasiljasu na Ostrvu leproznih. To su bili dani u kojima je prvi put došao u dodir sa smrću i potpunom nebrigom države prema obolelima.

Ostrvo leproznih... Izopštena kolonija od stotinak bolesnika na drugoj obali, odsečena i prognana od sveta. Do ostrva je moglo da se dođe samo čamcem koji je obično plovio u jednom pravcu i retko ko se vraćao nazad zbog infekcije.
Ali Če se nekim čudom vratio.

Nikada nije zaboravio zahvalnost i ljubav dobijene od tih odbačenih ljudi koji su na dan njegovog odlaska, iako gubavi, poluraspadnuti i u bolovima, svi do jednog ustali iz karantina i došli na obalu da ga isprate.

Nisu zaboravili da je zagrlio svakoga ko je bolovao od ove opake bolesti.

Zato je prvi put, bez mnogo pitanja i razmišljanja, primio novog člana u grupu. I nije pogrešio. Pepe je bio jedan od najboljih strelaca i vrlo brzo je predvodio izvidnicu zato što je teren poznavao bolje od ostalih.

PONEKAD bi se njih dvojica udaljili od grupe i odlazili na mesta za koja je samo Pepe znao. S njih su se, kao na dlanu, videli veličanstveni Andi ili čudesna Rio Grande.

Uživajući u prizoru, Če je često u svoj dnevnik zapisivao utiske iz tih šetnji. Pepe je gutao sve što mu je govorio, pokušavajući da se što više približi idejama svog idola.

„Pretpostavljam da si imao devojku u Koćabambi.“ „Bila je jedna“, priznao je Pepe. „Ali su njeni roditelji zabranili da se viđamo.“

„Zašto? Nisi se pokazao?“, našalio se Če.

„Njen otac mi je rekao da je ona već verena za sina nekog poznatog advokata i da ne smemo više da se viđamo. A ja poludim, pa dođem iz inata kod nje kroz prozor! Trajalo je to nekoliko dana, dok nas jednom njen otac umalo nije uhvatio.“

„Gde vas je uhvatio?“

„U krevetu! Ja kroz prozor, pa s drugog sprata dole na ulicu. Ne da sam se ugruvao... Nisam želeo da nas vidi zajedno i da je osramotim. Desetak dana sam cvileo od bolova pri svakom pokretu.“

„Pa ti si pravi romantik, Pepe“, zadirkivao ga je Če. „Vidim ti po pogledu da si je voleo.

A to je prava stvar! Samo ljudi koji istinski vole mogu da menjaju svet. I mi smo ovde zbog ljubavi. Bez nje, sve je ništa....“

„Kako to, Fernando?“

„Seti se samo zašto si ovde došao...“

„Pa da oslobodimo Boliviju diktature!“

„Da. Ali došao si pre svega zbog nepravde koja je učinjena tvom ocu. Osećaj za pravdu te je doveo u šumu, ne Barijentos! To je već revolucija, razumeš?“

PEPE  je ostao bez reči i nekoliko trenutaka stajao zagle-­ dan u visoke Ande. Učinili su mu se tako blizu. Popio je malo rakije i, to ga je povratilo iz ove zagledanosti u pejzaž, a onda je rekao drugu s kojim je delio stražu:

„Uzmi, Euzebio, uz čiču ne možeš da zaspiš.“ Odlučio je da već sutra napiše pismo majci, nije joj pisao već više od deset dana. Ustao je šunjajući se do Čea koji je pušio lulu.

„Fernando, čujem helikoptere u daljini. Ovde smo laka meta. Idem da izvidim teren.“

„I ja sam ih čuo. Traže nas. Proveri da li helikopteri imaju prethodnicu i trči brzo nazad“, rekao je nakon kratkog razmišljanja. „Uskoro krećemo! Treba stići do Ćura.“
„Razumem!“

KASTRO ČEA PROGLAŠAVA EL KOMANDANTEOM

PO ISKRCAVANjU na kubansko kopno 2. decembar 1956. trupe diktatora Batiste napadaju Fidelovu grupu koja je pretrpela velike gubitke. Preživelo je samo njih šesnaest, među kojima su bili i Če i braća Kastro. U prvoj ozbiljnoj bici,17. januar 1957, između vladinih trupa i gerilskog pokreta na Sijera Maestri najviše se ističe Če Gevara koga Fidel proglašava El Komadanteom. Novinar "Njujork tajmsa" Herbert Metjus u februaru te godine boravi u gerilskom kampu na Sijera Maestri i intervjuiše Če Gevaru i Fidela i ceo svet upoznaje s njihovim revolucionarnim stremljenjima, u kojima je po njegovom viđenju Če  „mozak Kastrove revolucije“. Fidel, 30. jul 1957, imenuje Čea za glavnog komandanta „Drugog fronta“ pobunjeničke vojske. U decembru 1958. je legendarna borba za Santa Klaru, poslednje Batistino vojno uporište, koju trijumfalno predvodi Če Gevara.

Poslednjeg dana te 1958. vladine trupe se predaju i Santa Klara je slobodna, a kubanski predsednik Fulgensio Batista beži avionom iz Havane kod svog prijatelja Truhilja, predsednika Dominikanske Republike.

SUTRA: ČEŽNjA ZA DOMOM, ŽENOM, DECOM I NEDELjNIM RUČKOM