FELJTON - REVOLUCIJE NISU NIKAD SAVRŠENE: Svet počiva na socijalnim razlikama, još od Kaina i Avelja

Nadmorska visina od 2.000 metara donosila je vazduh koji je bistrio um, ali je otežavala hodanje i postajalo je sve hladnije. S mačetom u ruci, Inti je bio sasvim na izmaku snage kad je Če naredio da se zaustave. Iako naviknut na duge i iscrpljujuće marševe, i on je trpeo bolove, naročito zbog žuljeva.

„Odmorićemo se. Da nije niko upalio vatru, opasno je. Ogrnite se ćebadima i odspavajte. Euzebio i Pepe, na stražu.“

Gerilci su zbacili rančeve i polegali na zemlju. Injekcija je učinila svoje i Če je nakon dva dana mučenja konačno mogao da predahne. Prislonjen uz drvo, ogrnuo se ćebetom posmatrajući u mraku svoje drugove koji su uzdisali od umora i grčeva u mišićima.

Duh zajedništva boravio je u njemu, uprkos čestom osećanju usamljenosti...Voleo ih je kao svoje, nazivao ih braćom, mada su često odbijali poslušnost i mnogi od njih su napustili gerilu. Bili su mu bliski baš zato što su mnogo puta osetili glad i nemaštinu, zato što nisu bili rođenjem buržuji kao on, koji je svojim životom i borbom postao jedan od njih.

SETIO se razgovora s čuvenim filozofskim parom – Žan-Pol Sartrom i njegovom ženom Simon de Bovoar, kad su 1960. godine posetili Havanu.

„Sazdane od okolnosti i strasti, nikad dovedene do punog zrenja niti naučno predviđene u svojim pojedinostima, revolucije nisu nikada savršene. Ni naša nije bila. Pogledajte istoriju revolucija: uvek su bile inspirisane i vođene ljudima koji su poticali iz uglednih i imućnih slojeva, vi to u Francuskoj najbolje znate. Meni je to potpuno normalno jer siromašan čovek nema vremena da razmišlja, da planira, da mašta, i da se posveti toj ideji, a to je, uz unutrašnji poriv i odluku, neophodno kako bi se revolucija dogodila. Njemu je ubijen duh jer mora da radi u neljudskim uslovima, on se čak više i ne oseća poniženo zbog toga, jedino što čeka je da dođe kući i naspava se jer ga sutra opet čeka isti pakao. Smatram svojom dužnošću i odgovornošću da se borim za ukidanje socijalnih razlika. Svakom buržuju to treba da bude viši cilj, najviši smisao. Ako je pre sto godina najveći korak bio prestanak robovlasničkog sistema, onda je to danas borba protiv neokolonijalnog sistema u 20. veku. U tom smislu, vi ste jedan od retkih među evropskim intelektualcima koji podržava alžirsku nezavisnost.“

„Slažem se s tim, na tim osnovama počivala je nekad i Robespjerova revolucija. Žalosno je što je današnja Evropa daleko od tih ideala i što je izgubila svoj identitet, premda su novine pune priča o ujedinjenoj Evropi. Tu mislim na elite koje su se potpuno otuđile od građana, krijući se iza populističkih floskula. A što se tiče socijalne pravde, dragi moj prijatelju, ne dozvolite da vas razočara činjenica da ovaj naš svet počiva na socijalnim razlikama, još od Kaina i Avelja. I to vam kaže čovek koji je dobar deo života proveo dokazujući suprotno.“

„ŽAN-POLE, šta to pričaš?!“, presekla ga je Simon. „Ne želite više to da dokazujete?“, upitao je Če. „Pričam ono što moram, a ne ono što želim, „draga moja“. Vi ste, Ernesto, to uradili bolje od mene svojim aktivizmom i predanošću, ja sam sada samo dosadni starac. Impresionirali su me Vaši postulati gerilske borbe, i ovo vam govorim kao nekadašnji vojnik Pokreta otpora, a ne kao filozof.“

„Da vam kažem nešto, i kao vojniku i kao filozofu: da smo revoluciju zasnivali samo na gerilskoj borbi, koja je u našim uslovima bila iznuđena, jer drugi način ne postoji u borbi s diktaturom, i da smo se na tome zaustavili, sve bi se brzo srušilo i revolucija bi se pretvorila u kontrarevoluciju. Zar mislite da ja volim nasilje? Gadim ga se. Ja sam lekar i učio sam da lečim ljude, a ne da pucam u njih. Ali isto tako nisam ni Gandi, ni Mendela, ne verujem u mirnodopske revolucije, iako sam veliki poštovalac njihovih napora. Latinska Amerika nije Indija ili Afrika, to su različiti mentaliteti. Bio sam u Kongu, znam šta pričam. U ovom našem tužnom svetu, borba je istorijsko, nužno zlo. Kao krik naroda za slobodom, kao jedini način delovanja u ovim nametnutim okolnostima koji na ovom kontinentu daje rezultat, a ne kao doktrina pojedinca ili, još gore, doktrina jednog naroda. Prenesite to svojim prijateljima u Francuskoj. Zajedništvo, ogromno požrtvovanje države i naroda, rad, vera u slobodu, podigli su Kubu, borba je bila samo prva stepenica. U tome se kubanska revolucija razlikuje od svih prethodnih u istoriji.“

„Ukoliko Žan-Pol slučajno to bude zaboravio, budite uvereni da ja sigurno neću“, ubacila se još jednom u razgovor najvatrenija francuska feministkinja. „Biću sasvim iskrena. Mene je najviše fasciniralo to što ste kao Argentinac učestvovali u Kubanskoj revoluciji i time pokazali svojevrsni nadnacionalizam koji nam je tako potreban u Evropi. Istorija ne poznaje puno takvih primera.“

„BIĆU I JA iskren prema vama“, rekao je gledajući je pravo u oči. „Argentina je moja najveća ljubav i moja najveća rana. O njoj ne želim da pričam sve dok budemo čuvali nacističke glavešine koje je Peron tako zdušno prihvatio. To se nikad ne bi desilo da se narod pitao! To je najniži oblik argentinstva i užasna ljaga bačena na našu istoriju.

Sram me je zbog toga”, rekao je s gorčinom. „U stvari, moja ideja je transnacionalna, gospođo de Bovoar. „Ne može se sloboda postići ako država nije postavljena na zdravim osnovama. Sloboda i zdrave osnove su ključne za novu državu, za novo društvo. Imaju jednu zajedničku crtu, a to je da počneš da ih ceniš tek kad ih izgubiš. Astma je posledica traume, kao što je bolest države posledica lošeg sistema. Medicina je nemoćna jer leči posledicu a ne uzrok, za razliku od revolucije čiji je glavni zadatak da izleči uzrok. A uzrok bolesti svake države jeste loš i pokvaren sistem... Njega treba lečiti. Zahvalan sam onim slepcima iz vojnog odseka koji su napisali da sam nesposoban da služim državi. Pa ja sam proveo četiri godine u najtežim vojničkim uslovima koji mogu da se zamisle!“

I dok su kroz dim lule nestajale slike tog razgovora, posmatrao je nepomične zvezde na nebu.

PRIPADNOST DOMOVINI

TO ŠTO je voljom naroda postao Kubanac, nije promenilo njegovo pripadanje domovini Argentini koju je zbog svoje bogate istorije i kulture smatrao kičmom Latinske Amerike.

Kao i uverenje da je za njega najviši njegovog oblik argentinstva upravo sposobnost žrtvovanja za druge narode. To nije promenilo ni njegovo mišljenje o samoj prirodi pobune koja ne sme i ne može biti lokalnog, već internacionalnog karaktera. Zato on i jeste opet u šumi.Zato je kubanskom narodu vratio državljanstvo koje mu je dodeljeno nakon oslobođenja Kube.

SUTRA: OSTRVO LEPROZNIH PRVI DODIR SA SMRĆU