FELJTON - NAGON ZA SLOBODOM SNAŽNIJI OD GLADI: Dezerterstvo je najgori oblik izdaje

„Ko si ti?“

Trgnuo se, podigao glavu, stavljajući prste na obarač.

„Ko si ti?“, ponovio je glas.

„Ko je tamo? Stoj ili pucam!“, povikao je odlučno uperivši puščanu cev u mrak.

Odgovora nije bilo, osim odjeka njegovog glasa i šuštanja šume.

„Ko si ti?“, čulo se i treći put.

Obuzela ga je jeza od tog glasa.

„Stoj ili pucam!“

„Pa pucaj...“, rekao je glas.

Odjeknuo je pucanj, za njim još jedan.

„Sad si otkrio položaj, Ernestito.“

„Ko si ti?“, upitao je.

„Ja sam“, rekao je glas osobe koja se promaljala iz šume.   

„Oče... Ti?“

„Da,“, rekao je muškarac u odelu s okruglim naočari­ma. „Ili da te zovem Fuzer? Možda Ramon? Ili Fernando?“

„Otkud ti to znaš?“

„Znaš da znam sve. I šta se zbilo, i šta će se zbiti, i kako će se zbiti.“

„Šta hoćeš? Zašto si u šumi?“

„Zašto si lagao ljude za večerom? Oni tumaraju po ovim gudurama više zbog vere u tebe nego zbog ideje o slobodi. A ti ih vodiš u smrt! Šta ovi neuki seljaci uopšte znaju o slobodi? Ništa. Nemaju pojma ni šta je slobo­da, ni kako se ona zadobija. Ideje o slobodi najlakše je prodati gladnim stomacima. Pa ti ni sam više ne veruješ u to. A uskoro neće ni oni, niti bilo ko... Tvoje ideje će nestati, Ernestito... Kao i ti... Kao i ti...“

PROBUDILO ga je drmusanje. Preznojen, skočio je na noge, pogledao okolo, mlatarajući puškom kroz vazduh.

„Fernando! Fernando!“

„Šta se desilo?“, upitao je još bunovan.

„Kamba je nestao! Izgleda da je pobegao...“, rekao je gerilac.

Na te reči odmah se uspravio, pogledao prema šumi i ljutito rekao:

„Nije pobegao nego dezertirao, Markose. Pakuj stvari – menjamo položaj!“

Sjurio se ka grupi, objavljujući pokret. Spakovali su se u najvećoj brzini, pokupivši pritom samo najosnovnije stvari.

Brzo je pripalio lulu. Smirivao ga je ukus duvana uprkos smetnjama koje mu je pravio, impulsivno hodajući u malim razmacima.

Razmišljao je o svom snu i Kambinom izdajstvu. Oca nije sanjao ni onda kad mu je najviše nedostajao, čak ni kad ga je osuđivao zato što ih je u poodmaklim godinama sve napustio i pobegao za drugom ženom. Zastao je, osvrćući se ka šumi. Bila je crna fleka u noći.

„Ja sam svoj život posvetio drugima, a ti?!“, govorio je u sebi. „Ostavio si majku, nas... I šta ti znaš o slobodi! A biće onako kako mora. Ah, Kamba, Kamba... Sinoć si sedeo pored mene, ti si dobio poslednji zalogaj. Od svih ljudi, zašto baš ti? “

TO OSEĆANjE ga je zabolelo, ali kao i uvek kad bi mu nešto zadavalo bol u srcu, on bi to otrpeo u sebi. Nije imao vremena da se dalje prepušta takvim mislima, trebalo je brzo delati.
Sad je glavno bilo da odluči kojim putem će nastaviti dalje. Neprijatelj je verovatno blizu, trebalo bi ga zavarati, zato je najbolje da se krene najverovatnijim putem. Kroz tesnac Ćuro. Baš to može biti neočekivano.

„Odlučno, samo odlučno“, bodrio se. „Nije me briga ako padnem.“

Okrenuo se ka grupi. Uprkos gladi i neispavanosti, bili su spremni za novi juriš, za novi marš. Video je toliko puta tu sliku i baš to bilo je presudno u borbi – nagon za slobodom snažniji je od nagona za hranom. Ta misao mu je povratila duh, obodrila ga, naoružala.

„Znate šta mislim o dezerterstvu. Najgori oblik izdaje, braćo moja. Svako bira svoj put...

Kamba je izabrao svoj, mi imamo naš. Nemamo mnogo vremena. Delimo se u dve grupe“, govorio je u dahu. „Jednu vodim ja, drugu će Markos. Ujutru ćemo se sastati na ulazu u tesnac Ćuro, a onda ćemo videti. Ulaz se nalazi pet kilometara zapadno odavde. Ne odvajajte se jedni od drugih, držite se leđa uz leđa. Čuvajte snagu, noćas će možda biti borbe. Ima li pitanja?“

„Šta ćemo jesti, Fernando?“, upitao je gerilac.

„Šta ćemo jesti? Slobodu, Euzebio“, rekao je odlučno i krenuo. „Slobodu.“

NA TE REČI gerilci su zaboravili na glad i treći put za deset sati krenuli u marš. Još jednom je Če svoju osmočlanu grupu poveo dublje u šumu. Kretali su se sporo u koloni, zbijeni jedan iza drugog. Poslednjih noći marširali su nebrojeno puta kako bi izbegli zasedu, često nisu jeli po nekoliko dana.

Kao mačeteros, Inti je krčio put kratkom mačetom, uglavnom ne znajući tačno kuda ide, Euzebio je bio na začelju, išao je sporije i malo-pomalo zaostajao za grupom. Videvši to, Če se izdvojio iz kolone, prišao mu i pružio mu čuturu:

„Popij, zavaraće ti glad, a malo će te i ugrejati. Hladno je.“

Gerilac je prihvatio čuturu, otpijajući gutljaj.

„Ah, singani, najbolji drug“, rekao je Euzebio. „Ja sam svoj iskapio pre tri dana. Nisam mogao da izdržim, ljuto me je morila žeđ.“

„Razumem te potpuno“, nasmejao se Če. „Jaka, a pitka. Čini ti se možeš da je piješ ceo dan, ali kad uhvati, ne znaš gde se nalaziš... Više volim crveno vino pomešano s vodom.

Stari argentinski običaj“, nastavio je sa setom u glasu. „Najbolje legne posle dobrog ručka.“

„Ja najviše volim pivo. Kad je ’Paćena’ hladna kao zmija, nema ništa bolje. Paćo mi je rekao da si ti Argentinac, Fernando.“

„Da, ali meni je otadžbina cela Latinska Amerika. Onog momenta kad sam to shvatio, postao sam slobodan“, rekao je i popio gutljaj singanija. „Jednog dana, oslobodićemo i Argentinu. A onda i ceo kontinent.“

„Veruješ u to?“

„Je l’ veruješ ti? Sve je to u glavi, Euzebio. Znam da si gladan, i ja sam. Ali zato mi i jesmo revolucionari – ljudi s više razumevanja i izdržljivosti. Kao dijamanti. Što se više brusimo, sve smo jači i vredniji.“

„Ali Kamba nije izdržao.“

„NIJE izdržao sebe“, rekao je Če nakon kraće pauze. „I sam znaš koliko sam ljudi pustio da odu kad su rekli da ne mogu dalje. Revoluciji su potrebni oni najodlučniji, najotporniji. Kambu nisam pustio kad je to želeo jer je tada bilo opasno po grupu, a sada je pobegao jer je mislio da je grupa opasna po njega.“

Euzebio je ćutke klimnuo glavom, a Če je iz ranca izvadio kesu sa smokvama dajući mu sve što je preostalo.

„Uzmi. Smokve hrane mozak i mišiće.“

„A ti?“

„Samo ti jedi, ja sam jeo“, slagao je nastavljajući da korača ka čelu kolone.

SA FIDELOM KREĆE NA KUBU

ERNESTO Če Gevara  11. aprila 1953. diplomira na Medicinskom fakultetu u Buenos Ajresu. U decembru iste godine u Gvatemali stiče prva revolucionarna iskustva i dobija nadimak Če. Dve godine kasnije, avgusta  1955. upoznaje se s Fidelom Kastrom u kući Kubanke Marije Gonzales u Meksiko Sitiju. Sredinom tog meseca  venčava se sa Hildom Gadea, koju je upoznao u Gvatemali, a kum mu je Raul Kastro, Fidelov rođeni brat. U martu naredne 1956. rađa mu se ćerka  Hildite, a 25. novembra  Če Gevara ukrcava se  s Fidelom i osamdeset pobunjenika na brod „Grandma“ i odlazi u oslobađanje Kube.

SUTRA: REVOLUCIJE NISU NIKAD SAVRŠENE