FELJTON - SVE VAŽNO U ŽIVOTU DESILO MU SE U ŠUMI: Fidel Kastro je Čea u šumi proglasio Komandanteom, ravnom sebi

U ponoć smo opet stali da se odmorimo jer je bilo beskorisno da napredujemo dalje.

Čileanski radio preneo je cenzurisanu vest u kojoj se kaže da ima 1.800 vojnika koji nas traže, navodeći da se oblast u kojoj smo se sklonili nalazi između reka Asero i Oro. Ta vest je, izgleda, puštena u etar da bi nas prevarili.

Nakon što je ovo zapisao u dnevnik, između učestalih napada astme koji su ga i te noći užasno gušili, osetio je veliki umor. Pokušao je da zadrži dah, ali mu ni vežbe disanja više nisu pomagale. Tištao ga je pritisak u grudima, mračio mu misli, kao da mu je neko stavio kamen na pluća i seo na njega.

Inhalator mu je uništen tokom borbi, pa mu je preostala još samo jedna injekcija epinefrina koji su zvanično povukli iz upotrebe, mada ga je on i dalje koristio. Ustezao se ceo dan da je upotrebi. Mučila ga je zebnja da su kurira, koji mu je uvek donosio nove količine kortikosteroida, uhapsili ili ubili.

Pet dana je prošlo, a od njega ni traga ni glasa. Dok su ostali gerilci spavali, premoreni od dugog marša i tanke večere, ustao je sa suve zemlje i teškim korakom se udaljio od grupe. Noć je jedino vreme kada je mogao da bude sam sa sobom.

SEDEĆI naslonjen na drvo i s glavom zaronjenom između kolena, kolebao se. Uz teško disanje pokušavao je da sabere misli i pronađe izlaz iz neprijateljskog obruča koji se polako stezao oko njih. Nacionalna garda bolivijskih rendžera bila im je za petama, dok se manevarski prostor za skrivanje svakog dana sve više sužavao usled sve učestalijih američkih napada iz vazduha.

Put se pružao ka Rio Grandeu i delti reke Njakauasu. Strahovao je da bi opet mogli da upadnu u klopku, kao pre mesec dana kada je na reci ubijeno devet gerilaca zajedno sa Tanjom Gerilkom. Desno je put vodio ka tromeđi Igera–Jaguej–Pukara. Kroz Jaguej su već jednom prošli, a prevrtljvi seljaci ni tada nisu bili oduševljeni njihovim prisustvom, naročito otkako su iz aviona bacali letke sa njegovim skiciranim portretom. Naviknut na ovakve situacije, naslućivao je da sutrašnji dan može biti presudan za nastavak gerile.

Straha nije bilo, samo rešenosti.

ŠUMA  mu je bila u krvi. Ta izmeštenost zapatila se u njegovom telu i umu, toliko je godina proveo u njoj da je osećao da ga je sasvim promenila. U njemu se stvorilo nešto šumsko i primordijalno, plemensko i samačko. Nešto što je čoveka i civilizaciju vraćalo na početak, u iskon.

Sve važno u njegovom životu dogodilo se upravo tu, u šumi.

Prva misao o svetu i šta je to svet.

Prvo putovanje motociklom po Argentini sa školskim drugom Albertom Granadom.

Prvi dodir s leproznima u Peruu, nakon koga je odlučio da život posveti borbi za slobodu.

Aleidu, najveću ljubav i suprugu, upoznao je u kubanskim šumama Sijera Maestre.

Vest o rođenju prvog sina Kamila dočekala ga je tokom narodnih žetvi šećerne trske u kubanskoj pokrajini Pinar del Rio, na koje je odlazio vikendima da svesrdno podupre industrijsku reformu čiji je bio idejni tvorac.

Fidel ga je u šumi proglasio Komandanteom, ravnom sebi.

U šumi je saznao sve tajne lekarskog zanata na način na koji ne bi nikad mogao da je radio u nekoj od gradskih bolnica.

Iz šume je krenuo u oslobađanje Kube i u ofanzivu na Santa Klaru, poslednje Batistino utvrđenje.   

Iz šume je došao, i ako je mogao da bira, neka u šumi dočeka i svoj poslednji trenutak.

Šuma je bila svuda oko njega. Pun mesec kao ogroman lampion svetleo je u mraku. Proveo je dosta ovakvih noći, ni sam nije znao koliko, ali izvesno je da je mnogo više spavao pod otvorenim nebom nego kod kuće.

ALEIDA  mu je često bila u mislima.

Pitao se da li joj je magnetofonska traka, na kojoj je snimao pesme Pabla Nerude koje joj je čitao, stigla u Havanu. Zamišljao je kako ih sluša dok leži na njihovoj stolici za ljuljanje dok ga njene mekane ruke češkaju po kosi.

Bio je mislima u svom domu, pokazujući deci kako se rasklapa foto-aparat, objašnjavajući šta je to kamera opskura, uz obećanje da će zajedno razviti film u mračnoj komori. Kratak čas fotografije prekinula je Aleida, pozivajući ih na ručak. Osmehnuo se na tu pomisao... i u svoj dnevnik, uz isprekidane napada kašlja, zapisao:

Ja sam mešavina pustolova i buržuja, s ogromnom ljubavlju prema domu, ali i čežnjom da ostvarim ono što želim. Dok sam boravio u svojoj birokratskoj špilji, sanjao sam o tome da uradim ovo što sam počeo, a sada sanjam o Aleidi i deci koja nezaustavljivo rastu.

Kakvu li čudnu predstavu moraju imati o meni i koliko će im samo biti teško da me jednog dana vole kao oca, a ne kao neko daleko obožavano čudovište koje vole samo iz osećanja dužnosti.

Porodica je živela u njemu, iako su bili razdvojeni planinama i šumama. Što je više mislio na njih, to je odlučnije želeo da ide napred.   

Od tih misli otrglo ga je nečije kretanje.

Podigao je glavu stavljajući prst na obarač. Oslušnuo je nekoliko trenutaka, lagano ustao i krenuo prema tim koracima koji su postajali sve učestaliji. Upozorio je nepoznatog da će pucati ako se ne predstavi ili ne zaustavi, iako je znao da ni u kom slučaju neće opaliti. Otkrio bi svoj položaj, pa je odlučio da čeka u zasedi.

KORACI su bili čas malo brži, čas malo sporiji, kao da je neko trčao, pa na momente zastajkivao. Kašalj je prestao, čuo je samo ritam svog srca: dam-dam, dam­-dam, i šuštanje usled tog kretanja koje mu je unosilo nemir. Stigao je do izlaza iz šume, spustio se na zemlju, i na kolenima sačekao da taj neko izbije na čistinu.

„Straža je zaspala. Budale, mogu da nas pobiju ovako...“, gunđao je sebi u bradu.

A onda se opet čulo odlučno koračanje. Repetirao je pušku i uperio je ka poljani.

Nedaleko od sebe, ugledao je pokretni oklop na četiri noge koji se presijava na mesečini, pretrčavajući mali brisani prostor, a zatim nestaje s druge strane šume. U neverici što vidi džinovskog armadila, odmahnuo je glavom i zakočio pušku.

Ponovo mu je zapištalo u grudima, obuzela ga je slabost. Pridržao se za drvo da se ne bi srušio, čvrsto ga je obgrlio prislanjajući usne i čelo na hrapavu koru. Morao je da upotrebi i poslednju injekciju.

Svitanje je bilo još daleko, a novi dan bio je nova borba.

PRVE ČEOVE GODINE

U ARGENTINSKOM gradu Rozario 14. juna  1928. rođen je Ernesto Gevara de la Serna. Oktobra  1930. doživljava prvi napad astme. Septembra 1933. na predlog lekara, porodica Gevara se iz Buenos Ajresa seli u Alta Grasiju jer je tamošnja klima više odgovarala obolelom Ernestu. Novembra  1944. Vojna komisija proglašava ga nesposobnim za vojsku zbog hronične alergijske astme. Jula  1945. sa školskim drugom Albertom Granadom kreće na svoje prvo putovanje Argentinom. Mart a 1947. povratak porodice Gevara u Buenos Ajres u kome Ernesto godinu dana kasnije upisuje studije medicine.

SUTRA: NAGON ZA SLOBODOM SNAŽNIJI OD GLADI