FELJTON - KIPAR I GRČKA POKUSNA LABORATORIJA BRISELA: Bail-in kao najveća pljačka privatnog novca, dugovi banaka naplaćeni su iz depozita

Generisanje, a zatim upravljanje evrokrizom sprovođeno je po ustaljenom modelu. Prvo se pokreće medijska kampanja protiv konkretnih zemalja i njihovih izabranih političara, a u slučaju Grčke i protiv celog naroda „lenjivaca", potom dolaze berzanski špekulanti sa svojima „sumnjama", a na kraju kreditne rejting agencije sa smanjivanjem rejtinga i povećanjem kamata na zajmove i državne obveznice koje države prodaju kako bi finansirale svoje obaveze. Tako je sve upakovano za potpunu blokadu tih država. Onda na scenu stupaju „spasioci", bezimeni ljudi koji u kasnim satima sleću privatnim avionima.

Zatim slede serije čestih i celonoćnih samita EU i lidera evrozone. Ustanovljavaju se razni novi mehanizmi i uspostavlja kontrola nad državama koje su u problemu, a sve to pod izgovorom „pomoći". Najozloglašeniji mehanizam je takozvana „trojka": predstavnici ECB, EK i MMF preuzimaju kontrolu nad državama, kao u slučaju Grčke.

Rezultati spasavanja su poražavajući. U Grčkoj je nezaposlenost bila 27,8%, među mladim ljudima čak 62,9%, u Španiji 26,3, u Portugaliji 16,5 i na Kipru 17,3 odsto. U Italiji je 40% mladih ljudi bez posla. Istovremeno, mladi i najobrazovaniji napuštaju svoje zemlje i odlaze u Zapadnu Evropu što je izuzetna šteta i, u stvari, aktivno rušenje pomenutih država.

To je realnost a poznata „trojka" - EU, ECB i MMF - uveravala je javnost da će njihove mere dovesti samo do kratkotrajnog zastoja ekonomije i da će Grčka, na primer, samo u 2010. imati pad privrede od 2,6% a potom ubrzani rast. U stvarnosti, grčka ekonomija je zabeležila pad od 25% i recesija je i dalje duboka. I još traje.

KIPAR je bio drugačiji eksperiment Brisela, pokusna laboratorija. Poslužio je i da se uspostave nova pravila: nijedna zemlja ne može da ima finansijski sektor veći od EU proseka tj. on sme da bude maksimalno tri i po puta veći od godišnjeg BDP, ali ne sme da pređe tu granicu. Na Kipru je finansijski sektor bio veći sedam i po puta od njegove ekonomije. To, međutim, nije bio problem kada je Kipar, ne tako davno, priman u EU i evrozonu. Suština je da se novac „otera" u bogatije zemlje koje imaju veći BDP a da mali ostanu na nuli. Doduše, sve zavisi od toga ko je ko, jer, na primer, Luksemburg ima 24 puta veći finansijski sektor nego BDP ali njih niko ne dira. Naprotiv, čovek koji je to u Luksemburgu kreirao, Žan Klod Junker, postao je predsednik EK. Na Kipru su onima sa manje od sto hiljada evra uzeli 6,75%, a onima preko tog iznosa - 9,9 odsto. Oni koji imaju manje od dvadeset hiljada evra nisu dirani. I to je tako, iako je kiparski Parlament velikom većinom odbacio taj plan. Međutim, ko u EU pita narod i njegove legitimne predstavnike?

Demokratija je prva žrtva evrokrize i uvedena je „diktatura eksperata".

Posle ideje bail-out evrozona je došla na zamisao bail-in, što znači da se dugovi banaka mogu naplaćivati i iz depozita te banke. U prevodu, novac može da se uzima od onih koji ga u tim bankama drže. Ideja je bila da se taj program uvede tek 2018. ali je Nemačka ipak izdejstvovala da se to desi već 2015. godine. Kipar je bio zgodan poligon za testiranje ove zamisli. On čini 0,25% BDP-a Evropske unije. To je zemlja sa brojčano malom populacijom ali izuzetno velikim finansijskim sektorom. Posebna pogodnost je bila i činjenica da veliki deo novca u finansijskom sektoru dolazi od Rusa pa je i to korišćeno za geopolitičke ciljeve. Kiparska kriza je počela u maju 2011, kada su njene banke imale velike gubitke zbog kreditnih linija prema grčkim bankama, uključujući i 25% BDP„zakonskih" gubitaka, takozvanim „šišanjem" investitora koje je zahtevala evrozona.

AMBIJENT je u javnosti pospešila i diverzija na glavnoj električnoj centrali, koja Kipru obezbeđuje polovinu struje. Zvanično, uzrok je eksplozija u obližnjem skladištu oružja, kojim je nepažljivo rukovano ali stvarni uzrok i počinioci nisu poznati. Kipar je u junu 2012. zatražio pomoć od EU, ali Uniji se nije žurilo. U stvari, čekali su se novi kiparski izbori pa je, čak, Angela Merkel, kao predstavnik asocijacije Evropskih narodnih partija, posetila Kipar i podržala Nikosa Anastasijadesa, koji je u februaru 2013. i pobedio na izborima. Pregovori su počeli ali, kao i uvek u EU, nema saglasnosti. Kod kuće: demonstracije i nezadovoljstvo, lideri zemalja koje su na tapetu ne prihvataju uslove Brisela i - na kraju se sklapa dogovor po zahtevima Brisela. Tako su oni koji su držali novac u kiparskim bankama platili gubitke banaka. Njih niko ni za šta nije pitao, samo je uzeo njihov novac. To je verovatno najveća pljačka privatnog novca u bankama u evropskoj istoriji. Tako je uvežbavan model bail-in.

Uz to, Kipar je izgubio i svoj of-šor status, svoju najproduktivniju privredu, postajući najveći gubitnik ulaska u evrosistem. To je uništilo kiparsku ekonomiju.

ZANIMLjIVO je da se u Briselu nisu uzbuđivali, niko nije ni trepnuo, jer, prvo, uvežbavaju model koji će kasnije biti primenjen i na druge, i drugo, govorilo se da je to i onako ruski novac a kome je uopšte stalo da spasava ruske tajkune. Kipar je slomljena država, žrtva evra i EU.

Posle svih mera za spasavanje evra, situacija se samo pogoršala. Primer Grčke: kada se 2010. godine desio kolaps i kada je uvedena prinudna uprava „trojke", BDP Grčke je iznosio 222,15 milijardi evra, javni dug je bio 148,3% BDP-a, nezaposlenost 12,5% a procenat stanovništva koje je živelo ispod granice siromaštva (ispod 60% prosečne zarade) - 27,6%. Posle pet godina pomoći EU i politike ekstremne štednje, BDP je, zaključno sa 2014, iznosio 186,54 milijarde evra a javni dug je dostigao 176% BDP-a. Nezaposlenost je dostigla 26% a oni ispod granice siromaštva činili su 34,6 odsto.

Sveukupno, međutim, prema dostupnim podacima za 2019. godinu, EU je te godine bila u recesiji, mada je zvanično objavljeno da je godišnji rast iznosio 0,1 odsto.

U ANALIZI revizorske kuće Dilojt za 2019. podaci su malo drugačiji. Industrija u celoj Evropi te je godine bila u recesiji, pad je bio skoro dva odsto. Ali, unutar EU, evrozona je, međutim, imala rast od 1,15 odsto. No, problem je u strukturi tog rasta, 0,89% čini potrošnja a samo 0,24% investicije.

Očigledna je nesrazmera između visokog standarda života i stvarnog privrednog rasta i ta pukotina se popunjava dugovima. Prosečna državna zaduženost u celoj EU je 2019. godine bila 84,2% bruto društvenog proizvoda (BDP) ali u samoj evrozoni to je 86,1 odsto.

Prema objavljenim podacima statističke uprave EU, najveći dužnici su Grčka, sa 177,1% BDP-a, Italija sa 132,1, Portugalija - 130,2 i Irska - 109,7%. Za njima slede bogate zemlje: Francuska - 95%, Nemačka - 74,7 i Velika Britanija, koja je izvan evrozone, sa 89,4 odsto.

VELIKA PREVARA

SVE JE više dokaza kako je „pomoć" Grčkoj još jedna velika prevara. Prema studiji berlinske Evropske škole za menadžment i tehnologiju (ESMT), 95% od dvesta dvadeset milijardi evra, koliko je iznosila pomoć Grčkoj, završilo je u spasavanju evropskih banaka. Samo je pet odsto završilo u Grčkoj. Program spasavanje Grčke bio je u celini spasavanje evropskih banaka a dug se i dalje knjiži na građane te zemlje.

SUTRA: VEŠTAČKO ODRŽAVANjE EVROPSKE EKONOMIJE