FELJTON – EVRO NIJE EKONOMSKI VEĆ POLITIČKI PROJEKAT: Sve dok velike američke i evropske banke budu imale koristi od evra, on će postojati

Ali, ispostavilo se da je evro simbol dezintegracije Evropske unije i njenog kolapsa. Evro je, u stvari, postao ključni katalizator, najveća energija destrukcije Evropske unije a time i evropskog kontinenta. Jedinstvena valuta odavno je podelila integraciju na evrozonu i one izvan tog sistema; to više nije EU. U takvom ambijentu EU neće moći da preživi jedinstvenu valutu.

Malo je, međutim, verovatno da većina kreatora evra nije bila svesna, da nije znala kakve će sve probleme izazvati jedinstvena valuta. Tvrdi se da su u međusobnim raspravama dominantne bile dve „škole mišljenja", nemačka i francuska. Nemci su predlagali da se prvo formira politička i ekonomska unija pa tek onda uvede jedinstvena valuta. Francuzi su smatrali da bi takav redosled upropastio ceo projekat jer političku uniju bi bilo nemoguće postići, usled protivljenja mnogih zemalja. Prema toj školi, najbolje je prvo uvesti jedinstvenu valutu koja će neminovno dovesti do krize a onda tu krizu iskoristiti za stvaranje političke i fiskalne unije. Evro je, drugim rečima, iznad svega politički projekat a ne ekonomski. U tome i jeste ključni problem i uzrok krize. Kada je evro uspostavljen kao jedinstvena valuta, Dominik Stros Kan, tada francuski ministar finansija, rekao je da je evro „oduzimanje suvereniteta", što je prevashodno politički cilj.

SIMBOLIKU integracije i iluzije da ljudska društva mogu da funkcionišu bez uvažavanja realnosti i samih ljudi otkriva i izgled novčanica. U stvari, ideja je bila da se kompletna dotadašnja ljudska istorija Evrope zaboravi, izbriše, i da novčanice evra krase zgrade i mostovi a ne istorijske ličnosti. Tako se na novčanicama nalaze zdanja iz raznih perioda istorije, od klasicizma do 21. veka, dakle, ljudska dostignuća ali - bez ljudi. Verovatno nenamerno, ali i to je jedno od priznanja da EU i evro nemaju nikakve veze sa stvarnim ljudima nego sa idejom u kojoj tih ljudi nema. Po istom principu, sada se u EU veruje da će evro večno biti zadržan kao valuta. To je ta evropska verzija „kraja istorije", kraja evropske istorije.

Evro je najapsurdnija valuta u istoriji, to je novac bez države. Da li je tako nešto moguće? Lideri EU su tvrdili, i još tvrde, da je u Evropskom projektu čak i to moguće. Umesto „kraja istorije" desio se kraj Evropskog projekta i tu je istorijsko mesto jedinstvene valute. Nemački profesor Otmar Ising, prvi i glavni ekonomista Evropske centralne banke, i sam jedan od kreatora jedinstvene valute, priznaje da je evro „na putu kolapsa". Evro će ići iz krize u krizu i na kraju „propasti kao kula od karata". U analizi francuskog Instituta „Žak Delor", čiji su stručnjaci među kreatorima jedinstvene valute, takođe se procenjuje da evro „verovatno neće preživeti sledeću krizu".

Kada će nastupiti sledeća kriza i koliko će uopšte evrodrama da traje - to ne može niko da kaže. Možda čak i dvadeset godina. Ali, kako preživeti to vreme?

SVE DOK velike američke i evropske banke budu imale koristi od evra, on će postojati, a sve drugo su obmane. Veliko je pitanje koliko će to trajati jer realnost evrozone i EU brže se odvija nego planovi i želje moćnika. Da bi se kupilo vreme, javile su se ideje da se posrnulim zemljama dozvoli bankrot, da se uđe u neku vrstu kontrolisanog bankrota. Tako bi te zemlje mogle da krenu ispočetka, sa svojim valutama, a kada se oporave da se vrate u evrozonu. To je, međutim, malo verovatno jer su politički interesi, i oni banaka i penzijskih fondova, drugačiji.

Bez obzira na ideje, i među evrofilima i evroskepticima ipak vlada uverenje da je evro promašen projekat i da je do sada značajno ugrozio EU, te da može i da je uništi. Umesto da promoviše ekonomsku integraciju, evro razbija EU; umesto da zapečati posleratno pomirenje, on budi nove sukobe i produbljuje jaz između severa i juga; umesto da konačno reši staro, takozvano nemačko pitanje, evro je od Nemačke napravio najmoćniju zemlju. Doveo je do ubrzanog propadanja malih država, ali jednako tako i njegovih najvećih zagovornika, Francuske i Italije.

JEDINSTVENA valuta je od samog početka nakaradno zamišljen projekat i, u konačnici, nemoguća misija. Pre uvođenja jedinstvene valute, još od kasnih sedamdesetih godina 20. veka, evropska integracija je krenula u uspostavljanje zajedničkog monetarnog sistema, godinama uobličavanog kroz razne institucionalne forme koje su dovele do EMU i evra. Nijedna od tih prethodnica jedinstvene valute nije uspela, jer se pokazalo da su ekonomije i priroda zemalja članica, sa svojim istorijskim korenima i prirodom, toliko različite da je svaka unifikacija pogibeljna. Jednostavno, otkako različitih zemalja nije moguće„napraviti" jednu državu. Niko do sada nije pobedio ljudsku prirodu. A novac, tj. valuta ne može da funkcioniše bez vlade i poreske i fiskalne politike. To je nemoguće u istoj meri koliko je nemoguće u Evropi formirati jedinstvenu vladu i jednu državu.

KREATORI evrozone i zapadna političko-poslovna elita to su, izgleda, prepoznali kao „korisnu krizu". Nijedan problem evrosistema nije rešavan, čak nije ni pokušano da se rešava. Sve je iskorišćeno za primenu modela globalističke elite da se, pod izgovorom krize, uvežbava model rušenja suvereniteta nacionalnih država, uvođenja prava na prinudnu upravu nad državama i njihove pljačke, kako bi se banke, kao stvarni gospodari potpunog razbijanja socijalnog modela evropskih društava, spasle. U tom svetlu, forma krize je u velikoj meri generisana, upravljana, kako bi se sproveo model rušenja država a krivica za neuspeh evra prebacila na tuđa pleća. Tadašnji nemački ministar finansija, Volfgang Šojble, nije krio plan rekavši da „mi možemo postići političku uniju samo ako imamo krize".

Umesto suočavanja sa realnošću, stvarnim problemima i uzrocima krize, politički lideri EU su svu krivicu prebacili na nekoliko država koje su, navodno, neodgovorne i čiji su građani lenjivci. Nikada niko, čak ni u ratovima, nije toliko uvredio i ponizio građane Evrope.

Izbor krivaca pao je na države s juga Evrope, o kojima je u javnosti najlakše probuditi predrasude. Prvo je to bila Grčka, pa Italija, Portugalija, Španija, a s druge strane i Irska. Posebno su apsurdni slučajevi Španije i Irske. Španija je imala najmanji javni dug u evrozoni, 35% BDP-a, ali je gurnuta u kolaps jer je Brisel tražio da država preuzme dugove privatnih banaka i njihove nenaplative kredite. Takođe, Irska je mogla da servisira svoj javni dug ali je doživela bankrot jer je pod pritiskom Brisela preuzela dugove privatnih banaka. Kasnije je na red došao Kipar.

KRIZA SE NIJE MOGLA SAKRITI

OD PRVOG dana uvođenja evra, ekonomija EU bila je u blagoj krizi. Zato je već na samom početku uveden Pakt stabilnosti, koji je trebalo da disciplinuje zemlje članice evrozone ali taj dokument nikada nije dosledno sprovođen i poštovan. Takođe, nikada nije dosledno poštovan ni Sporazum iz Mastrihta koji je pravni osnov EU za uvođenje jedinstvene valute. Zatim je došla 2008. godina, kada je celokupan finansijski sistem na Zapadu, pa i u EU, doživeo kolaps i nastupila je kriza. Tačnije, kriza se više nije mogla sakriti.

SUTRA: KIPAR I GRČKA POKUSNA LABORATORIJA BRISELA