FELJTON - EVROPSKA UNIJA NIJE JEFTINA ORGANIZACIJA: Članstvo u EU za birokrate znači status, moć, i naravno, novac

Tačno je da je EU najveće tržište i trgovački blok na svetu ali nije sve u veličini.

Tačno je, takođe, da je u EU životni standard viši nego pre pola veka. Pitanje je koliko su uspesi pojedinačnih zemalja EU i njihovi neuspesi vezani za samu EU.

U ranoj fazi integracije bilo je mnogo znakova uspeha i prve godine EEZ karakterisao je stabilan ekonomski rast. Od 1957. do 1973, na primer, Zapadna Nemačka je u proseku imala godišnji rast od 4,7%, Francuska 5,2, Holandija 4,6 a Italija 5,3 odsto. U proseku, zajedno sa Luksemburgom i Belgijom, prosečan rast EEZ je u tom periodu bio 4,9 odsto. Činjenica je, međutim, da takav rast nije bio tako visok zahvaljujući EEZ. Sve te zemlje su, naime, posle Drugog svetskog rata već bile na stabilnom putu razvoja. Drugim rečima, rast nije bio rezultat članstva u EEZ.

Kasniji podaci su indikativni. Od 1980. do 2007. godine, tačno uoči izbijanja krize i finansijskog sloma, prosečan godišnji rast je u Francuskoj bio 2,1%, u Nemačkoj 1,6, Holandiji 2,4 i Italiji 1,8 odsto.

ČESTO se govori kako je standard građana u EU suviše visok i da jednostavno nije više moguće održavati takav nivo a kamoli da on i dalje raste. Većina ekonomista se, međutim, ne slaže sa tim objašnjenjem. Podsećaju da je u mnogim zemljama koje nisu članice EU, kao npr. Švajcarska i Norveška, standard još viši a njihov privredni rast i dalje je u usponu. Nikada nijedan evropski lider nije rekao javnosti da je to „politički projekat neophodan za očuvanje mira u Evropi i to će vas koštati mnogo novca". Osnovni godišnji budžet EU iznosi 150,9 milijardi evra. Od toga, jedan od- sto ide na finansiranje politike slobode kretanja, bezbednosti i pravde građana EU. Zatim, šest odsto odlazi na administrativne troškove EU i isto toliko na spo- ljnu politiku i međunarodne obaveze.

Daljih 42% budžeta troši se na Zajedničku poljoprivrednu politiku (CAP), od čega oko četvrtine odlazi na pomoć ruralnom razvoju, direktnu pomoć i troškove tržišta. Najveći deo tog novca, međutim, od- lazi velikim kompanijama i najbogatijima, vlasnicima zemljišta, čak 80 odsto.  Tačnije, dvadeset pet najbogatijih dobija 70% subvencija EU za poljoprivredu. I, 45% budžeta koristi se za finansiranje projekata ekonomske standardizacije ra- zvoja EU i razvoja i zaposlenosti.

TAJ NOVAC, budžet, dolazi iz nekoliko izvora. Jedan je takozvani „tradiciona- lni izvor" - to su uglavnom takse na uvoz izvan EU i uvoz nekih specifičnih pro- izvoda, na primer šećera. Članice EU imaju pravo da zadrže 25% tih taksi, čime EU plaća takse koje obavljaju zemlje članice. Drugi izvor je takozvano indirektno oporezivanje, porez na dodatnu vrednost (PDV). Regulisanje PDV-a je u nadle- žnosti EU a zemlje članice imaju ograničenu slobodu određivanja visine PDV-a unutar definisanih vrednosti. Prema regulaciji EU, PDV ni u jednoj zemlji ne može biti ispod 15% niti niži od pet odsto za proizvode koji imaju niže poreske stope, npr. knjige i dečija hrana.  Ali, mnoge zemlje pojedinačno, zavisno od njihove snage unutar integracije, ne poštuju te regulacije. Na primer, Velika Britanija, u kojoj i dalje ne postoji PDV na dečiju hranu, knjige ili pivo.

Deo PDV-a direktno odlazi u budžet EU, što je jedan od stabilnijih izvora finansiranja njenih poslova. Godišnje EU tako dobije oko četrnaest milijardi evra. Najveći izvor prihoda EU potiče od takozvanog ukupnog nacionalnog prihoda (GNI) EU, tačnije zemalja članica. Od tog prihoda, 1,23% odlazi direktno u budžet EU.

Od tih izvora EU pokriva 99% ukupnog budžeta. Preostali procenat dolazi od učešća zemalja koje nisu članice EU u raznim programima EU, kažnjavanja kompanija koje krše EU zakone i poreza na plate zaposlenih. EU birokrate plaćaju porez od samo 12 odsto.

Skoro je postalo redovno da EK svake godine od zemalja članica traži i dodatna sredstva, kao u slučaju finansijske krize i spasavanja banaka i finansija ne- kih zemalja članica.

U stvari, niko tačno ne zna koliki je stvarni budžet EU i koliko Unija godišnje troši novca.

EU uopšte nije jeftina i korisna organizacija. To je jedna superstruktura, bazirana uglavnom u Briselu, Luksemburgu i Strazburu, kao i širom sveta, koja mnogo košta Evropljane.

Prema podacima za 2012. godinu, EP je imao godišnji budžet 1,7 milijardu evra, EK košta preko milijardu evra, Evropski savet 533,9 miliona evra, ECJ 348,8 miliona, Sud revizora 141,4 miliona i služba diplomatije 488,7 miliona. Budžet za plate MEP iznosi 69,9 miliona evra, uz dodatnih 80,8 miliona za putne troškove i 39,3 miliona za generalne troškove.

I ponovo, niko tačno ne zna stvarne troškove jer se zvaničnim podacima ne može verovati, a tu je i ogroman broj raznih agencija i programa EK. Na pri- mer, 1989. godine EK je imala samo tri nevladine organizacije i agencije, a sada ima pedeset dve koje godišnje koštaju 2,48 milijardi evra.

Lideri EU najčešće vole da kažu kako EU pomaže zemlje članice i kako one bez te pomoći ne bi bile to što jesu. Ali, da li je to baš tako? Na primer, EU je za 2014. i 2015. godinu izdvojila fond od sto četrdeset milijardi evra za Višegradsku grupu koju čine Češka, Slovačka, Mađarska i Poljska. Izračunato je da će na svaki evro te pomoći zemlje EU zaraditi u proseku 61 cent u izvozu za te zemlje. To je prosek ali u konkretnom, pojedinačnom smislu za Nemačku će to značiti 1,2 evra na svaki evro a za Francusku 20 centi. Nemačkoj, generalno, kroz regionalnu pomoć drugima pripada najviše jer ona ostvaruju veći izvoz. Nemačkoj privredi pripada 43% od izvoza u zemlje kojima se dodeljuje sredstva EU.

Predsednik EK ima osnovnu godišnju platu, oslobođenu poreza, od 304.221 evro, uz plaćenu kuću i troškove, što na kraju znači da su njegova primanja 366.871 evro. Poređenja radi, kancelar Nemačke godišnje ukupno zaradi 216.456 evra a francuski predsednik ima osnovnu godišnju platu od 170.280 evra, španski premijer 78.000 evra a predsednik britanske vlade, bez troškova, 175.000 evra.  Ali, nije samo predsednik EK dobro plaćen.

U EU radi 10.000 funkcionera čija je godišnja plata viša od one britanskog premijera.

Slična raskoš vlada i među drugim funkcionerima EU i poslanicima EP. Poslanik Evropskog parlamenta ima godišnju platu od 147.070 evra, uz troškove za saradnike od 254.508 evra. Na to treba dodati troškove za putovanja i druge prinadležnosti.

TROŠENjE MILIJARDI

PREMA podacima za 2012. godinu, Evropski parlament je imao godišnji budžet 1,7 milijardu evra, Evropska komisija košta preko milijardu evra, Evropski savet 533,9 miliona evra, ECJ 348,8 miliona, Sud revizora 141,4 miliona i služba diplomatije 488,7 miliona. Budžet za plate MEP iznosi 69,9 miliona evra, uz dodatnih 80,8 miliona za putne troškove i 39,3 miliona za generalne troškove. Niko tačno ne zna stvarne troškove jer se zvaničnim podacima ne može verovati, a tu je i ogroman broj raznih agencija i programa EK. Na primer, 1989. godine EK je imala samo tri nevladine organizacije i agencije, a sada ima pedeset dve koje godišnje koštaju 2,48 milijardi evra.

SUTRA: EVRO NIJE EKONOMSKI VEĆ POLITIČKI PROJEKAT