FELJTON - PASIVNA AGRESIVNOST CIVILNE SUPERSILE: Evropska unija je najsurovija prema zemljama Zapadnog Balkana

Bivši predsednik Evropske komisije, Žoze Manuel Barozo, rekao je da zaista „ponekad voli da poredi Eevropsku uniju sa imperijom, "Mi imamo dimenzije imperije".

Romano Prodi, u vreme kada je bio predsednik EK, rekao je da je jedan od ciljeva EU da postane „supersila na evropskom kontinentu, da se nosi sa Amerikom i da sa njom bude ravnopravna". To, prema Prodiju, ne bi trebalo da se postigne oružjem, već pregovaračkim sposobnostima i otvorenošću u dijalogu, što je novi način rešavanja sukoba i to je ključna karakteristika te nove vrste supersile.

To rasprostranjeno uverenje u EU eliti objašnjava se i ocenom da je stvaranje Evropske unije i njeno širenje neka vrsta „evropske revolucije" kojom Stari kontinent postaje ujedinjen, po prvi put od vremena Rimskog carstva. EU je jedina imperija, doduše imperija u negiranju, koja se geografski proširila a da nije pobudila strah među drugima ili formiranje neke druge kontraorganizacije. To je deo evropskog mita jer EU nije tradicionalna strateška sila nego takozvana „civilna sila" koja promoviše vladavinu zakona, ljudska prava, zaštitu životne sredine a kroz ekonomsku saradnju.

IMPERIJALNO ponašanje EU najviše se manifestuje prema zemljama koje se graniče sa EU ili žele da budu njene članice. Prostor imperijalnih ambicija EU daleko je širi od onoga koji se u konvencionalnom smislu smatra Evropom pa je tako unutar takozvane evropske politike susedstva EU formirala Evromediteransko partnerstvo, koje se prostire od Maroka do Turske, i Istočno partnerstvo koje se, izuzev Rusije, proteže od Belorusije do Azerbejdžana. Oba partnerstva podrazumevaju slobodnu trgovinu, ukidanje carina i obavezu uspostavljanja EU standarda.

Ta politika je, u stvari, u skladu sa verovanjima nemačkog generala Karla Ernsta Haushofera  koji je u svom geopolitičkom viđenju zagovarao stvaranje regionalnih blokova pod evropskom hegemonijom. Evrozona se mnogo više ponaša kao imperija, negoli sama EU. Stoga postaje nejasno šta je EU a šta je evrozona. Čini se kao da postoji samo evrozona a da je EU na neki način njeno pokriće i izgovor. Osnovni instrument te imperije je „surovi diktat kreditora". U američkom časopisu "Forin polisi" britanski stručnjak Filip Legren ocenjuje da je ključ u nemačkim bankama, kao najvećim kreditorima evrozone, koje manipulišu finansijskim tokovima i tako vlade evropskih zemalja drže u čvrstoj zavisnosti od njih. Rezultat toga je da vlade kojima daju zajmove postaju nesamostalne. Drugim rečima, EU je, preko evrozone, „nemačka imperija".
Uprkos svakodnevnoj realnosti unutar establišmenta EU i njegove široke mreže, s vremenom se ustinu utvrdilo uverenje da EU postaje neka vrsta imperije.

U BRISELSKIM krugovima se ta nova neobična evropska imperija naziva „evrosfera" i tvrdi se da njoj pripada skoro dve milijarde ljudi. Prema verziji koja dominira u Briselu, pored onih koji već žive u EU, u toj sferi je oko trista osamdeset pet miliona ljudi u zemljama koje se graniče sa EU, a potom i oko devetsto miliona građana onih država koje su vezane za EU kroz trgovinu, kredite, strane investicije i pomoć. Tako EU imperija može da računa na te dve milijarde ljudi i to je čini „najekskluzivnijim svetskim klubom".  U celom tom prostoru EU se, u stvari, pojavljuje kao nevidljiva ruka koja kreira savremeni svet i sudbinu ljudi. Taj nevidljivi metod se u Briselu zove „pasivna agresija".

Tako je EU samu sebe proglasila zaštitnikom celokupnog ljudskog roda, što je retko ambiciozna misija. Da li EU ima pravo na to, da li poseduje kapacitete za tu natčovečansku misiju? Teško da je odgovor na ova pitanja potvrdan, jer ona sve više postaje instrument, a ne kreator, podizvođač radova druge, stvarne velike sile - Amerike.

Svoju imperijalnu moć Evropska unija demonstrira najviše prema novim članicama u Istočnoj i Centralnoj Evropi a najsurovije prema zemljama Zapadnog Balkana, prema kojima se ponaša kao prema imperijalnom plenu i vlasništvu, ali ponovo bez direktne odgovornosti.

EVROPSKA unija,  bi prikrila svoje neokolonijalne posede na Zapadnom Balkanu, od Makedonije preko Kosova do Bosne i Hercegovine, javnosti prezentuje da je perspektiva tih zemalja da jednog dana postanu članice evropske integracije. Tako se za te neokolonijalne posede kupuje vreme, uz istovremeno razvijanje složenog mehanizma raznih sporazuma i projekata, kao što su, npr., Pakt stabilnosti i CARDS , koji je već postao institucija, a preko kojih imperija upravlja i određuje sudbinu, ne preuzimajući bilo kakvu odgovornost. Neprestano se organizuju razni seminari, konferencije i predavanja na kojima se plasiraju politički zahtevi EU i gradi specifičan društveni ambijent. Kao najefikasniji instrument pokazuje se obećanje i otvaranje procesa pridruživanja EU. Kao da ne postoji zahtev koji podanici neće ispuniti kako bi se taj religijski cilj ostvario. EU nameće pravila, ucenjuje zemlje i u njima guši demokratski razvoj jer lokalne vlasti, iako izabrane na demokratskim izborima, opstaju pre svega u onoj meri u kojoj ispunjavaju zahteve EU koja postaje njihov gospodar.  U realnosti, na delu je gušenje razvoja tih zemalja i njihovo srozavanje na kolonijalni nivo.

PORED tih mehanizama koji, ipak, rizikuju da razotkriju imperiju u negiranju, EU je razvila široku mrežu nevladinih organizacija, takozvanog civilnog društva, i preko te mreže realizuje svoju imperijalnu politiku.  Te NVO su lokalne i finansirane od EU. Preko njih Unija ostvaruje svoje političke ciljeve dok, istovremeno, ne može da bude optužena da je imperija jer to, navodno, žele lokalne strukture. Na sceni je, dakle, krajnje nepoštena upotreba civilnog društva i veštačko davanje moći toj mreži koja nema odgovornost prema svojim zemljama nego samo prema onima u Briselu. Ova mreža civilnih društva podjednako je udaljena od realnosti i društava u kojima deluje, kao i sama EU, a i lokalne vlasti koje zavise od Brisela a ne od naroda koji formalno predstavljaju. Tako se gradi veštačka slika o lokalnom demokratskom miljeu koji, u suštini, urušava bilo kakav demokratski pokušaj. Ne samo što imperija EU nema odgovornost nego svojim diktatima i uslovima oslobađa lokalne vlasti, izabrane na izborima, bilo kakve odgovornosti. Sve se, navodno, sprovodi po naredbama EU.

Da li je, moguća EU imperija? Malo je verovatno a dokazi već postoje: primeri Bosne i Hercegovine i Kosova i Metohije. To su dve najveće misije EU imperije koje su već u ruševinama. Mada, veruje se da su imperijalne ambicije EU, u stvari, sahranjene sa krizom u Ukrajini. Sa Ukrajinom je verovatno završen san Evropske unije kao imperije.

RELIGIJA IMPERIJE

SPREMNOST zemalja na Balkanu koje su u fokusu EU imperije da ispune sve zahteve poprima odlike religioznog fanatizma. Tako imperija EU ima i neku vrstu religiozne podloge, doduše, bez božanstva, ali ništa manje moćne od nekadašnjih velikih religija. Religija Imperije. I vlasti u balkanskim zemljama, izabrane na izborima, tako se ponašaju: javno priznaju da su zahtevi Brisela pogrešni, da su protiv interesa njihovih zemalja ali moraju da ih prihvate jer tako zahteva EU. Religijska pokornost na delu. Rezultat će, međutim, biti poguban.

SUTRA: BALKAN POPRIŠTE HIBRIDNOG RATA