FELJTON - MIT O EVROPSKOJ UNIJI POSTAO NEVIDLJIVA SILA: Unija je postala veliki biznis koji treba održati po svaku cenu

Višedecenijska političko-propagandna mašinerija Brisela zaista je uspela da izgradi mit po kojem je EU jedina perspektiva Evrope i blagostanja i po kojem bi bez EU evropski kontinent odavno skončao na zgarištima ratova, u mržnji i siromaštvu. Kako vreme prolazi, taj mit postaje sve prazniji i besmisleniji. U održavanje mita o EU, Evropska komisija kroz razne programe potroši godišnje jednu milijardu evra, od čega 20% ide nevladinim organizacijama koje se bave promovisanjem mita.

Kao i uvek u životu, sve na kraju dođe na naplatu. Jedan od stubova tog mita o EU je i tvrdnja da je evropska integracija simbol blagostanja. Većina zemalja Zapadne Evrope je, pre nego što je nastala EU, zaista i imala visok stepen uređenja koje bi se moglo nazvati blagostanjem, što je pratio i dinamičan privredni rast. Veliki istoričar Erik Hobsbaum smatra da je to u stvari posledica „straha" od levičarskog raspoloženja naroda i simpatija prema Sovjetskom Savezu. Tako su zemlje Zapadne Evrope izgradile socijalni model u kome je stvoreno izvesno blagostanje. Sovjetski Savez je tako, ocenjuje Hobsbaum, više promenio Zapadnu Evropu nabolje negoli samog sebe.  Sa nestankom Sovjetskog Saveza nestalo je i straha a sa Evropskom unijom došao je i takozvani neoliberalni model, koji je u velikoj meri urušio vreme blagostanja.

U NOVIM evrounijskim neoliberalnim uslovima, države su radi očuvanja socijalnog mira održavale mit o blagostanju ali su se neliberalnim reformama urušavale države koje su velikom brzinom ostajale bez svojih tradicionalnih prihoda, carina, trgovinskih taksi i poreza. Mahom primorana dekretima iz Brisela, većina njih se poslovno orijentisala na tržište zemalja EU, gde nema ni carina ni trgovinskih taksi, a model globalizacije je omogućio da najveći poreski obveznici, bogati ljudi i velike korporacije, uopšte i ne plaćaju porez. Države su dizale kredite da bi održavale mit o blagostanju i životni standard, kao i da bi ispunjavale svoje tradicionalne obaveze. To je, doduše, odgovaralo svima, i bankarima i političkoj eliti i građanima. Ali, istovremeno, dugovi i problemi su se nagomilavali a privreda je stagnirala, razvoj je u zemljama EU stao.. Mit o EU počeo je ubrzano da se ruši i razgolićuje.

Uz blagostanje, najčešća upotreba mita o EU je među braniocima neuspelog evropskog projekta tvrdnja da je evropska integracija očuvala mir u Evropi. Navodno, EU je obezbedila mir i sprečila novi rat u Evropi. Prema tome, da nema Evropske unije u Evropi bi buknuo rat. U taj mit često veruju čak i oni koji su, generalno, ozbiljni kritičari projekta evropske integracije. Taj mit je besmislen i deo je savremene „istorijske nepismenosti".

KADA  se god EU nađe pred zidom krize, u nedostatku valjanih argumenata evrounijski saborci, očajavajući, kreću u plašenje naroda, u politiku straha, služeći se obmanama i često otvorenim lažima. Bivši britanski premijer Dejvid Kameron tako je posegao za starim mitom EU o ratu i miru i javno rekao da Velika Britanija, ako njeni građani odluče da napuste EU, dovodi Evropu u rizik da izbije rat i da se desi genocid. On je, kao i mnogi drugi, za svoja upozorenja naveo ratove u bivšoj Jugoslaviji. Nije, naravno, Kameron usamljen u takvom pristupu EU, vrlo često se iste floskule o ratu i miru čuju i od drugih lidera zemalja evropske integracije. Oni ne plaše narod samo novim ratom u Evropi nego seju i strah da njihove zemlje bez EU ne mogu da prežive, da jednostavno neće postojati. Kao da te zemlje nisu postojale vekovima pre EU. Nikada niko u Evropi, od vremena Velike ekonomske krize i nemačkog nacizma, nije toliko vređao inteligenciju sopstvenih naroda i ponižavao sopstvene zemlje kao što to čine ovovremeni lideri, u nastojanju da spasu projekat koji je već u kolapsu. U stvari, oni ne spasavaju projekat EU, nego pokušavaju da spasu sebe, da prikriju sopstvene političke praznine i bezidejnost.

Mit o EU je postao i univerzalno pokriće za političku nesposobnost nacionalnih političkih elita.

Na neki način, mit o EU postao je nevidljiva sila. Ali, kada se bolje pogleda ko je, u stvari, najveći zagovornik održavanja tog mita onda je jasno ko je ta sila. Primetno je da su najverniji i najuporniji zagovornici evropske integracije i održavanja EU pre svega velike evropske, mahom nemačke i američke banke, a zatim i još veće međunarodne korporacije koje su, u isto vreme, najprisutniji lobistički centri u Briselu. EU je odavno postala veliki biznis a još veći je sada kada je treba održati u životu, po bilo koju cenu. Da apsurd bude veći, sve to plaćaju građani zemalja EU, plaćaju one koji ih obmanjuju. Jednostavno rečeno, platiš da bi te neko lagao.

KRIZA evra i, pre svega, drama Grčke, ruše mit, dogmu da ulazak u EU garantuje mir i stabilnost. Mit o Evropi definitivno je srušen. U održavanju mita o EU, lideri se često pozivaju na pomoć koju daju drugim, manje razvijenim EU zemljama. Ali, da li je to pomoć? Pomoć drugim zemljama, posebno onima koje su izvan EU, velika je obmana. Domaćoj javnosti se taj novac pravda humanošću i solidarnošću, uzvišenim ciljevima, a u stvari se njime finansira izvoz proizvoda EU u zemlje kojima se navodno pomaže. Tako poreski obveznici, pod izgovorom humanosti i mita o EU kao solidarnoj organizaciji, finansiraju, u stvari, svoje domaće kompanije čiji se proizvodi otkupljuju tim novcem i izvoze u druge zemlje. Istovremeno, tom „pomoći" guši se privreda zemalja kojima se „pomaže".

Izgleda da, ipak, polako ponestaje ideja za održavanje mita o EU, pa su evrobirokrate krenule u veoma neobične akcije kako bi u javnosti održavale privid. Tako su došli na ideju da svi poslanici Evropskog parlamenta nose lente sa zastavom EU. Neka vrsta uniforme EP. Ta lenta se, inače, može kupiti i u slobodnoj prodaji i košta sto četrdeset evra. Planirano je i uvođenje raznih ceremonija vezanih za institucije EU. Tako je 2014, na početku novog saziva EP u Strazburu, ispred zgrade Parlamenta bio postrojen francusko-nemački borbeni bataljon čiji su oficiri uz himnu EU podigli zastavu integracije i time označili početak rada novog EP. Kao da je EU država. Ako je suditi po vojnom bataljonu, onda je to francusko-nemačka država. 

BIZNIS NA POMOLU

VEĆ nekoliko godina Sud evropske unije  (ECJ) raspravlja, na zahtev Danske, da li je debljina bolest, tj. invaliditet. Danska je pokrenula inicijativu jer je, navodno, primećeno da debeli ljudi gube posao zbog debljine a to je onda diskriminacija. Prvo, šta sa tim ima sud? Drugo, zar nije lična, privatna stvar svakog čoveka da li je i koliko debeo? To je taj naopaki instinkt evropske birokratije, nastojanje da raspolaže kompletnim životima ljudi. Ako ECJ  presudi da je debljina invaliditet, debeli ljudi će u EU imati posebna prava, a poslodavci obavezu za poseban nameštaj,toalete i zasebna mesta na parkingu. Novi „biznis" je na pomolu.

SUTRA: BRISEL DOZVOLjAVA OBNAVLjANjE NACIZMA