FELJTON - SASTANCI SVIH KOMITA TAJNI I BEZ ZAPISNIKA: Dnevni trošak EP, za prevođenje - 130.000 evra

Ta struktura sugeriše da je EU država ili, najblaže rečeno, kvazidržava. U teoriji, ili prema formalnim pravilima, te tri institucije, uz Savete resornih ministara zemalja članica, donose odluke i pravila koja kasnije postaju deo nacionalnog zakonodavstva. Istovremeno, prema pravilima, samo Evropska komisija ima pravo da predlaže zakone koje zatim formalno usvajaju Evropski parlament i Evropski savet. U tome i jeste izvorište apsurda. Telu kojeg čine ljudi koje niko kroz demokratski poznatu proceduru nije birao pripada operativna vlast u Evropskoj uniji. Svaka zemlja ima po jednog člana EK, komesara, neku formu ministra, koji je zadužen za određenu oblast. Postalo je, međutim, pravilo da su to ljudi koji su u svojim zemljama politički potrošeni, koji su, mahom, prethodno izgubili izbore a zatim bivaju poslani u Brisel.

Dakle, nije reč samo o ljudima koje niko nije birao, nego i ljudima koji su prethodno, tamo gde je bilo glasanja, u njihovim zemljama, politički poraženi. Oni u Brisela, bez demokratskog mandata, odlučuju o sudbini onih koji su ih na izborima odbacili. I ne samo to. Oni odlučuju i o vlastima u nacionalnim državama koje su, za razliku od njih, dobile izbore. Osveta poraženih. To je već postalo pravilo.

ONO što se danas zove Evropski parlament u stvari je parlament Evropske unije a ne Evrope...Od 1979. godine, poslanici Evropskog parlamenta birani su na direktnim evropskim izborima u svojim državama...Mandat poslanika traje pet godina. S vremenom je interesovanje biračkog tela za evropske izbore opadalo a od 1999. godine je u stalnom padu. Te 1999, prosečna izlaznost na evropskim izborima bila je 50% a za izbore održane 2014. zvanični podaci govore da je izlaznost na nivou EU bila, prosečno, 42,54 odsto. To baca izvesnu sumnju na politički legitimitet poslanika. Parlament ima sedamsto pedeset jednog poslanika. Oni predstavljaju trista sedamdeset pet miliona ljudi sa glasačkim pravom. Formalna struktura EP komplikovana je kao i sama Unija. Na čelu EP su predsednik i četrnaest potpredsednika, koje opslužuje dvadeset pet komiteta. Svaki od tih komiteta ima potkomitete i radne grupe, posebno formirane za određena pitanja, i tako unedogled. Parlament je organizovan u političke grupacije koje čine poslanici iz političkih partija slične političke orijentacije, tako da se raznovrsnost poslanika izabranih u svojim zemljama ne vidi, nema nikakvog uticaja, jer oni u EP pripadaju grupama koje zajednički nastupaju.

Formalno,  EP glasa o zakonima ali u realnosti ima slab uticaj. Uz to, EP bira predsednika EK ali i to je formalnost jer se kandidat unapred bira na Evropskom savetu. EP ponekad pokaže zube ali i to je deo političke igre. U tim trenucima EP pre svega liči na „korisnog idiota", preko kojeg se lome politički interesi moćnih članica. Zato se u političkim krugovima EP i zove„najveća višejezička pričaonica na svetu".  U njoj se ravnopravno koriste sva dvadeset četiri zvanično priznata jezika u EU, pa u stvari najviše posla imaju prevodioci. Zvanično je zaposleno trista pedeset prevodilaca ali svakoga dana se na tim poslovima angažuje još najmanje 400 ljudi. Dnevni trošak EP - samo za prevođenje - iznosi oko sto trideset hiljada evra. EP ima tri zvanična sedišta: jedno u Briselu, drugo u Strazburu, i to od 1992, gde se održavaju plenarne sednice, i treće u Luksemburgu, gde se nalazi sekretarijat.

EVROPSKI parlament je najneobičniji parlament na svetu. U njemu nema opozicije, svi su vlast, i oni koji su u njihovim zemljama pobedili, i oni koji su izgubili. Partije su prema ideološkom opredeljenju svrstane u blokove i svi su vlast. Politički gledano, to je katastrofalan eksperiment i u tom smislu EP je besmislen. Uz to, na izborima za EP 2014. godine, nešto više od 30% mesta pripalo je takozvanim evroskeptičnim partijama pa se, na neki način, došlo u apsurdnu situaciju da je jedna trećina onih koji sede u EP zapravo protiv EU, protiv integracije. Trend takvog raspoloženja se u zemljama članicama nastavlja pa bi se već na narednim izborima moglo desiti da u EP većina budu oni koji su protiv EU.  Mada, kada sednu u poslaničke klupe i počnu da primaju visoke plate, mnogi brzo menjaju mišljenje.

U EP nema rasprava i usvajanje svih odluka Evropske komisije postaje samo formalnost. Prema pravilima, EP ima pravo da neke predloge EK ospori ali to se retko dešava jer je reč o slabo vidljivoj mreži političkih interesa. U realnosti to izgleda drugačije. U toj realnosti i dalje je glavni predlagač zakona EK, ali samo formalno, jer se Komisija oslanja na ogromnu mrežu raznih komiteta, nevladinih organizacija i lobista koji su stvarni autori zakona. EK okuplja oko sedam stotina raznih komiteta i radnih grupa koji donose predloge, obrađuju konačne verzije i šalju ih na Komisiju. Prethodno se na Savetu resornih ministara razmatraju i na kraju EK presuđuje. Ključno je to što su svi komitetski sastanci tajni, na njima se ne vode zapisnici. Kao i u svakom tajnom društvu.

Takav način rada otvara neslućene mogućnosti za razne lobiste koji utiču na donošenje pravila i zakona u interesu svojih klijenata, mahom velikih korporacija.

EVROPSKI savet, koji okuplja šefove država i vlada zemalja članica, deo je zakonodavnog sistema EU.  Jačanje Evropskog saveta posebno je izraženo tokom godina ekonomske i političke krize, još od 2008. godine. Savet je u velikoj meri marginalizovao uticaj i moć Evropske komisije. Savetom tradicionalno rukovodi šestomesečno predsedavanje svake zemlje članice, koja organizuje redovne polugodišnje samite lidera EU. Lisabonskim sporazumom je uvedena i funkcija predsednika Evropskog saveta. On predstavlja ne samo Savet nego i Uniju ali tu je i predsednik EK, pa je situacija pomalo konfuzna.
Evropski savet se najviše promenio u pogledu sistema glasanja, donošenja odluka. Najveći deo odluka sada se donosi takozvanom kvalifikovanom većinom, što je velikim zemljama otvorilo širok prostor za tajnu trgovinu i formiranje internih interesnih zona.

O stvarnom odnosu snaga najbolje svedoči praksa da se pre svakog samita lidera, samita Evropskog saveta, prvo sastaju vođe Francuske i Nemačke i međusobno dogovore o predstojećim odlukama. Potom je samit manje-više formalnost. O svemu odlučuju Berlin i Pariz. To stvara blokove unutar EU, drugim rečima, otvara se duboki jaz unutar integracije. Na kraju se donose odluke koje mnogi ne podržavaju.

SVE SE SVELO NA VEČERE

NIKADA se ne zna o čemu se stvarno razgovaralo na sastancima Evropskog saveta. Arhivski materijal se ne vodi, nema zapisnika, čak se i beleške prevodilaca oduzimaju ili uništavaju. Sve se svodi na saopštenja koja su vrlo često sastavljena i pre nego što je samit održan pa se dešava da se od lidera traži da prihvate saopštenje iako još nije bilo diskusija i razmene stavova. Samiti su se mahom sveli na radne večere ili ručkove.

SUTRA: UNIJA NEVIDLjIVA RUKA BIROKRATA I DIPLOMATA