FELJTON - GRAĐANE EVROPE NIKO NI ZA ŠTA NE PITA: U EU o svemu odlučuje elita, iza zatvorenih vrata i u tajnosti

Uglavnom se govori da je reč o masonskom projektu a i sami masoni neretko tvrde da su oni stvorili Evropsku uniju.  Ako nisu masoni, onda su, nastavljaju tumači enigme EU, verovatno iluminati ili Bilderberg grupa. Činjenica je da su mnogi članovi tih društava bili i među kreatorima EZ i kasnije EU, posebno oni iz Bilderberg grupe koju je i osnovao Jozef Retinger, jedan od pionira evropske integracije. Retinger je bio i mason. Sva ta društva okupljaju, ili su okupljala, moćne, bolje reći najmoćnije ljude Evrope, i sasvim je razumljivo što su u tom istorijskom projektu imali veliki uticaj.

Ali, bilo bi neprimereno, gotovo besmisleno, svoditi evropski projekat na moć tajnih društava jer ta ideja je bila vodilja tadašnje i kasnije Evrope, nezavisno od tajnih društava. Ideja je rođena kao izraz krize Evrope, krize njenog političkog identiteta i praznine i nepostojanja vizije u kojem pravcu Stari kontinent ide i kako da sebe definiše u istorijskim promenama izazvanim svetskim ratovima. Ironično je to što je najveći deo socijalne energije evropske integracije poticao i od straha od Amerike i želje za pružanjem otpora američkoj dominaciji dok je Amerika, istovremeno, dala presudnu podršku njenom osnivanju i kasnijem razvoju.

U TRAGANjU za stvarnim odgovorom, kao i obično, trebalo bi krenuti od samog početka, od izvorišta evropske integracije, načina na koji je osnovana i onoga što je u osnovi bio stvarni cilj njenog formiranja. Od prvog dana, međutim, u procesu građenja evropske integracije najviše je manjkalo elementarne iskrenosti, tačnije, nije bilo iskrenosti njenih osnivača. Od prvog dana, laž je uspostavljena kao jedan od principa funkcionisanja evropske integracije. Do dan-danas taj princip neistine i obmane ostao je ugrađen u temelje funkcionisanja Evropske unije. A suština je u tome što je EU elitistički projekat, čedo evropskih elita, koje nema veze sa stvarnim interesima građana Evrope, koje niko ni za šta i ne pita.

O  svemu odlučuje elita, iza zatvorenih vrata i u tajnosti, u skladu sa njenim a ne narodnim interesima. Preko institucija evropske integracije, sadašnje EU, evropska elita je mogla i još uvek može da donosi sudbonosno važne odluke koje se tiču života miliona ljudi, pritom bez ikakve odgovornosti a narodi i države su, pod plaštom mita o evropskoj integraciji i obezbeđivanja mira, gotovo prinuđeni da te elitističke odluke slede. Nikada Evropska unija nije imala jasan mandat naroda, nikada nije imala direktnu vezu sa interesima ljudi o čijim životima odlučuje, nego je konstantno bila samo instrument političkih i poslovnih elita Evrope. Većinu stanovnika zemalja članica, EU kao organizacija uopšte i ne interesuje, ne znaju skoro ništa o njenom ustrojstvu i načinu rada. Ili pak znaju vrlo malo i pored činjenice da se skoro 80% zakona koji regulišu njihove živote i njihov rad donosi u Briselu a ne u njihovim parlamentima, za koje su glasali.

NA DELU je vešta medijska manipulacija jer o tome gotovo niko ne piše i ne izveštava, ako se izuzmu zvanična saopštenja i hvalospevi. Iako je EU najveći politički fenomen i eksperiment u modernoj istoriji Evrope i zapadnog sveta, literatura koja na verodostojan način istražuje i objašnjava evropsku integraciju veoma je oskudna. Do sada su uglavnom objavljivani radovi na engleskom jeziku, koji se kreću u ekstremima, od preteranog idealizovanja i hvaljenja, do negiranja i potpunog odbacivanja.

Kako je evropska integracija opstala toliko dugo? Tri su ključna razloga. Prvo, posredi je elitistički projekat koji nema istinske veze sa stvarnošću, sa realnošću stanovništva Evrope i kao takav je potpuno odvojen od ljudi, ne zaviseći od te realnosti i od tih ljudi. Zato donosioce odluka raspoloženje širokih masa i ne dotiče. Oni rade samo ono što žele. Drugi razlog je što se političke elite država članica zaklanjaju iza pojma „Evrope" i tako prikrivaju svoje krize i političke praznine. Evropske političke elite su već dugo, još od Prvog svetskog rata, u dubokoj krizi i nikako da smognu dovoljno energije i snage da iskorače iz začaranog kruga nemogućnosti i bezidejnosti. Nacionalne elite ključni su krivci i na njima je odgovornost za to što EU, takva kakva je, još traje. Treći razlog je podrška Amerike, kao dominantne zapadne zemlje. EU je potrebna Americi i kao formalni saveznik i kao instrument njene geopolitike, tj. kao podizvođač radova.

POSEBAN je fenomen to kako su evropske elite uspele da izgrade mit o EU, mit koji je s vremenom postao neka vrsta nove evropske religije. U stvari, među retkim njenim uspesima zapravo je ustoličenje tog mita, koji se temeljio na tvrdnjama o blagostanju i boljem životu a koji je veštom medijskom propagandom i političkim obmanama postao dominantan u javnoj komunikaciji, posebno u novim članicama, državama Istočne Evrope. Nametnulo se javno mišljenje da je blagostanje zagarantovano i da ga, u stvari, samo EU obezbeđuje i jemči. Realnost je, naravno, sasvim drugačija ali mit i dalje živi.

Mit o EU je, u stvari, stvoren tokom prve dve decenije postojanja EEZ, kada su elitni klub činile najbogatije evropske zemlje i kada je bilo novca. U to vreme beležen je veliki ekonomski rast zemalja članica ali ne zbog toga što su one deo integracije nego zbog njihovog potencijala, aktiviranog posleratnom obnovom. Tadašnja integracija predstavljala je labavi savez samostalnih država i upravo je ta samostalnost obezbeđivala privredni rast i društveni razvoj. Kada se krenulo u dublju integraciju i, kasnije, u formiranje EU kao kvazisuperdržave, ekonomski rast je usporen i sveden je na minimum. Od 1980. do 2005. godine, prosečna stopa rasta, prvo na nivou EZ, pa onda EU, na godišnjem nivou bila je 1,2 odsto. Sjaju mita doprinele su i nove članice, manje razvijene zemlje, jer su, dok je bilo novca, imale velike koristi od fondova za poljoprivredu i regionalni infrastrukturni razvoj, dobijajući izdašnu pomoć za izgradnju infrastrukture. Kasnije su, međutim, kroz mehanizme koje je donela EU, taj novac bile prinuđene višestruko da otplate. U to vreme je u svetskom javnom mnjenju ustoličeno uverenje da je Evropa najpoželjniji svetski prostor, oaza mira, prosperiteta, poštovanja ljudskih prava, zajednica koja razume druge i drugačije, koja želi da pomogne.

VREDNOSTI ELITE

DEO tog mita je i lažno predstavljanje, odnosno tvrdnja da je EU isto što i Evropa. EU nije Evropa. I ovako proširenoj, Evropskoj uniji pripada samo 41% teritorije Evrope. Uz to, prisutno je i negovanje mita o takozvanim evropskim vrednostima. Niko ne ume jasno da kaže šta su to tačno „evropske vrednosti". Da li one uopšte postoje? Možda postoje vrednosti EU elite i njihovog kluba ali to nikako nisu i same evropske vrednosti.

SUTRA: UMESTO JEDNAKOSTI VLADA SISTEM DIKTATA