FELJTON EU PROTIV EVROPE: Ujedinjenje spas za oboleli kontinent

U redovima jednog dela političke i poslovne elite, međutim, verovalo se da samo ujedinjenje Evrope može da spreči nove ratne vihore. Zanimljivo je da su rešenje u ujedinjenju Evrope videli i oni sa desne i oni sa leve strane političkog ideološkog spektra. Te ideje su za kratko vreme akumulirale veliku energiju i verovatno bi još tada bila pokušana evropska integracija da sve nije prekinuto dolaskom Adolfa Hitlera na vlast u Nemačkoj i, kasnije, Drugog svetskog rata.

Doduše, i Hitlerovi nacisti su prihvatili ideje o ujedinjenju Evrope ali sa potpuno drugačijim ambicijama i načinima njenog funkcionisanja. Nacisti su, iz svog ugla viđenja ujedinjene Evrope, takođe razvijali ideje o integraciji, posebno ekonomskoj, i mnoga od tih rešenja kasnije su se našla u ostvarenoj evropskoj integraciji. Zato su brojni autori skloni da izvorište kasnije evropske integracije pripisuju upravo nacističkim projektima. Ako je suditi po dokumentima, to nije u potpunosti tačno jer nacisti jesu preuzeli ideje integracije ali nisu njihovi autori.

I – PONOVO rat u Evropi i ponovo ruševine rata i stradanja. I - ponovo politička kriza. Praznina. I - ponovo ideje o ujedinjenju Evrope, kao spasu i jedinom leku za oboleli kontinent. Za razliku od ranijih vremena, zagovornici te ideje nisu odustajali i na kraju su i pobedili: osnovana je prva moderna evropska integracija. Naruku su im išle tri važne okolnosti, koje u pređašnjim vremenima nisu postojale. Prvo, politička scena bila je potpuno urušena; drugo, komunističke partije su ojačale kao nikada do tada što je uz ratni pobednički oreol Sovjetskog Saveza ulivalo strah u kosti evropskoj eliti; treće, verovatno i najvažnije, nad Zapadnom Evropom je dominantan uticaj imala Amerika koja je u formi evropske integracije videla način da zadrži ratom stečenu hegemoniju i potpunu kontrolu nad tim delom Starog kontinenta. Francuski lider, general De Gol, smatrao je da je važnija bila praznina političke scene jer, kako je rekao, „evropska integracija je nastala u strahu od praznine".

Zajednički imenitelj svih tih okolnosti razvijanja i ostvarenja ideje integracije bila je - kriza. Evropska društva su se posle Drugog rata našla u dubokim teškoćama a nije bilo dovoljno ideja o tome šta činiti i kako iz krize izaći. Ekonomski, Evropa se postepeno oporavljala ali na vidiku nije bilo političke vizije kako urediti odnose da bi se izbegao neki novi ratni sukob. Mir je u tadašnjoj Zapadnoj Evropi postao opsesija.

U TOJ opsesiji, hranjenoj i političkom prazninom, strahom elite od jačanja komunističkih partija i Sovjetskog Saveza, svoju šansu videli su zagovornici integracije i ponudili je kao jedino rešenje, iako nisu imali jasnu viziju kako izaći iz duboke političke krize tada podeljene Evrope. Uprkos tome, uverenje evropske elite je bilo da je upravo kriza njihova prava šansa. Jedan od lidera evropskih integracionista, Žan Mone, i sam je priznao da će „Evropa biti stvorena u krizama". Kasnije, to ne samo što se potvrdilo već je postalo i neka vrsta osnovnog principa funkcionisanja evropske integracije. Ali, to istovremeno znači da je od samog početka evropska integracija bila iznuđeno rešenje, nužnost uslovljena krizom, a ne dostignuće, odnosno prirodan proces razvoja.

U Zapadnoj Evropi, međutim, koja je tada bila mnogo više zaokupljena ekonomskom obnovom i razvojem, nije vladalo naročito raspoloženje za nove eksperimente ali je preovladala odlučnost Amerike da u nekoj formi ujedini Zapadnu Evropu kako bi se stvorio jedinstven blok, tampon-zona prema Istočnoj Evropi i Sovjetskom Savezu. Drugim rečima, evropska integracija je rezultat takozvanog hladnog rata.

U PRVIM posleratnim godinama, Amerika je, kao pokretačka snaga ideja integracije, inicirala nekoliko pokušaja stvaranja raznih oblika integracije koji, međutim, nisu uspeli. Osnivane su razne organizacije ali nijedna nije imala dovoljno snage za očekivano ujedinjenje. Ključni momenat nastupio je 1949, kada su zapadni ratni saveznici, Amerika i Velika Britanija, odlučili da od Zapadne Nemačke formiraju državu i tako prećutno prihvate njenu podelu na Zapadnu i Istočnu.

To je najviše zabrinutosti probudilo u Francuskoj, zemlji opsednutoj strahom od ratova i ratnih razaranja ali i sopstvenom ulogom u tim nesrećama. Suprotno raširenom mišljenju o savezničkom razaranju Nemačke tokom rata, privredna infrastruktura Zapadne Nemačke ostala je u velikoj meri neoštećena i vrlo brzo je otpočeo ekonomski oporavak. Francuska se plašila obnavljanja nemačke ekonomske moći te je bila spremna da pronađe načine kontrole te obnovljene snage i, naravno, koristi za sebe. Preovladalo je uverenje da je integracija jedini način ostvarenja tog francuskog interesa. S druge strane, novoformirana Zapadna Nemačka je u evropskoj integraciji videla šansu da, konačno, posle ratne sramote i odgovornosti, izađe na evropsku političku scenu, otvori sebi put rehabilitacije a istovremeno da kroz tu integraciju pokuša da izgradi sistem sopstvene bezbednosti.

POSLE američko-britanskog dogovora sa Moskvom, o sudbini Berlina i Istočne Nemačke, zvanični Bon je gajio duboku bojazan da bi jednog dana cela Nemačka mogla biti žrtvovana jer bi se veliki ratni saveznici mogli lako dogovoriti o njenoj daljoj sudbini. Tako su stvoreni osnovni uslovi za izgradnju evropske integracije, uprkos izrazito slaboj podršci u tadašnjoj evropskoj javnosti. Na izvestan način proizlazi da su osnivači evropske integracije bili upravo oni poraženi u ratu jer ni ratna istorija Francuske nije onakva kakvom se posle Drugog svetskog rata predstavljala.

Potencijal tih uslova prva je prepoznala Amerika i uz njenu podršku učinjeni su prvi koraci. Bez podrške Amerike, gotovo je sigurno, evropska integracija ostala bi samo ideja i nedosanjani san. Primetan je u svemu i jedan apsurd.

Ideja o evropskoj integraciji tada je svoju energiju crpela iz antiameričkog raspoloženja i nade da će se na taj način osloboditi američke hegemonije, za mnoge i okupacije, a istovremeno, ključni operativci stvaranja „integrisane Evrope" bili su agenti američkih interesa. Ta dvojnost evropske integracije, ta, u stvari, hipokrizija, ostaće njena suštinska definicija sve do današnjih dana.

STALjIN SAČUVAO NEMAČKU

NEDAVNO objavljeni arhivski dokumenti u Rusiji svedoče da je tadašnji britanski premijer Vinston Čerčil kovao plan da se Nemačka nikada ne obnovi kao država. Njegova zamisao je bila da se na prostoru Nemačke formira osam regiona, „državica”, i da Nemačke više ne bude. Čerčilovu ideju je, prema tim dokumentima, prihvatio i američki predsednik Franklin Ruzvelt, s tim što je on predlagao šest regiona. Protiv tog plana bio je treći saveznik, Staljin. On je taj plan blokirao i došlo je do formiranja dve Nemačke. Ispostavlja se da je Staljin očuvao Nemačku kao državu što je, mnogo godina kasnije, omogućilo ujedinjenje i obnovu ove najveće evropske države.

SUTRA: PROJEKAT EVROPSKE ELITE PODRŽAN OD AMERIKANACA