FELJTON - PREKO FUDBALA PLASIRA SE VELIKA POLITIČKA IGRA: Igrače Zvezde u Zagrebu spaslo božje proviđenje

To što je država ostala bez ideološkog okova, godilo je ambicioznom Markoviću. Postao je vodeća politička figura: zaživela je njegova privredna reforma, dinar je proglašen konvertibilnim, a Evropska zajednica mu je obećala finansijsku podršku i ubrzani pristup pod svoje skute. A da bi zaustavio najezdu novih Titića, komunističkih lidera presvučenih u nacionalističko ruho, Marković je osnovao i svoju federalnu stranku, Savez reformskih snaga; svoju televiziju (Jutel)... I kada ga se i njegova Hrvatska odrekla (na izborima pobedio Franjo Tuđman), Marković nije ustuknuo, bio je vođen samo ekonomskom logikom.

Šta je Marković ključno prevideo? Zavarala ga je društvena svojina. Da su građani posedovali privatnu imovinu, svoje firme i posede, sigurno bi se drugačije odnosili pred iskušenjem raspada države.

A KOLIKO je jedna fudbalska utakmica uticala na prilagođavanje reformskih snaga?
Nedelja, 13. maj 1990.

U Zagrebu se igrala utakmica između Dinama i Crvene zvezde. Beogradski tim je već bio obezbedio titulu prvaka, igralo se samo za prestiž. Malo li je?

Uvertira: divno veče, šarenilo na punim tribinama stadiona u Maksimiru. Treneri Dragoslav Šekularac (Zvezda) i Josip Kuže (Dinamo) odlučili su se:

Dinamo: Ladić, Cupan, Preljević, Panadić, Prskalo, Škrinjar, Mladenović, Šuker, Boban, Deverić.

Zvezda: Stojanović. Jurić, Marović, Kanatlarovski, Belodedić, Najdoski, Prosinečki, Savićević, Pančev, Stojković,. Šabanadžović.

Nacionalni sastav timova: Jugoslavije u malom.

Dok su se igrači zagrevali, navijači su se sami međusobno zabavljali. Zvezdu je dopratilo oko dve hiljade vatrenih pristalica. Bili su lako uočljivi i glasni, izazivački raspoloženi. Domaći navijači, bilo ih je pedesetak hiljada, dočekali su ono što su i priželjkivali: kako bodovi nisu bili važni, da oni preuzmu glavnu ulogu. Prilika je bila da se izravnaju i brojni stari računi, a odnos snaga je bio 1:25!

ZVEZDAŠI su bili razdvojeni, na dve tribine. Kad je bila napadnuta grupa na istočnoj tribini, druga je krenula da joj pomogne. Istovremeno im je u susret pošla i grupa nakostrešenih domaćih, takođe prodrla na glavni teren, i u koju su se slivali navijači sa svih strana...

Policajci, obezbeđenje, da bi sprečili okršaj, čeoni sudar, isprečili su se. Tu je jedan od igrača Dinama, Zvonimir Boban, iskoristio „gol-šansu“: fizički je nasrnuo i oborio policajca na travu!

Erupcija oduševljenja, nalik onoj koja prati trenutak kad se zatrese protivnička mreža.

Boban, mladi talentovani reprezentativac, doživi tada veliku slavu. Navijači su ga i opevali (Zagrebački ban, Zvone Boban...), a javnost Hrvatske pala u trans. Svi koji su tu scenu videli, uživo ili posredstvom tv, bili su ubeđeni da je žrtva, policajac, srpske nacionalnosti. Dosta je Srba bilo u zagrebačkoj i hrvatskoj policiji pa su i samom uniformom navukli greh. Prilika je za osvetu...

A to, što se kasnije ispostavilo, da je policajac bio Refik Ahmetović. Musliman, nije bilo važno. Bila je to prilika da i nova vlast pročisti policiju i po nacionalnom sastavu.

IGRAČI Zvezde su se brzo provukli, bunkerisali u svlačionici, ali kako su uspeli njeni navijači da izbegnu najgore? Postojali su svi uslovi za masakr koji bi nadmašio i već poznate, od Australije, Afrike, Južne Amerike, sve do Hejsela.
Spaslo ih je božje proviđenje?

A preko fudbalske, igrala se godinama i visoka politička igra. Preko klubova se obezbeđivao prestiž, ali i posticao i ekonomski razvoj gradova, sve do republike-pokrajine. U jednom trenutku Slovenci su odlučili da uzdignu Olimpiju do moćnog prvoligaša. To su pravdali, kako bi bili ravnopravni sa ostalim republikama!

Koliko je fudbal bio značajan, pokazalo je i vođenje klubova, finansiranje i dovođenje-odvođenje igrača. Zvezde nisu premeštali fudbalski menadžeri i cena, već su akteri bili generali i ministri policije.

Kad su se u nas formirale političke stranke, značaj fudbalskih klubova je znatno umanjen. On je, međutim, neuništiv. I danas smo svedoci kako bi navijači, nezavisno od glasača, postavljali „državne kapitene“, pa i same predsednike države.

 „OVIM rešenjem uspeo sam da podavim sve Titiće koji se kriju po Jugoslaviji!“ Ovako se vernim drugovima poveravao Edvard Kardelj, glavni pisac Ustava Jugoslavije iz 1974. godine, kojim je Brozu obezbeđivao doživotno predsednikovanje državom, partijom i komandovanje Armijom.

Broz nije bio sporan, pa se niko nije javno usprotivio tom rešenju, iako je prednacrt Ustava dat na javnu raspravu. Uticaj sa tih tribina bio je zanemarljiv, nisu se ni zarezi menjali. Izuzetak je bila ‘fabrika’ sudija i advokata, Pravni fakultet u Beogradu, gde je Brozova večitost bila zaobiđena, ali je kritici bilo izloženo rešenje po kome republike i pokrajine stiču potpunu samostalnost. Sa tog profesorskog skupa poslata je jasna poruka: Jugoslavija neće više biti federacija nego – konfederacija.

Ovakvo čitanje Ustava profesorima prava uzeto je za veliki greh.

Među njima najglasniji je bio profesor Mihajlo Đurić, koji je najdetaljnije pročitao nacrt Ustava, govoreći u kom pravcu se kreće država. A njegove kolege u sudu su još detaljnije pročitale i Krivični zakon. Ishod tog pravničkog dvoboja bio je – Đurić je prognan sa katedre i za tu diverziju dobio je još i dve godine zatvora.
Umro je Tito, a federacija je sve više federirala.

ERUPCIJA MRŽNjE

MAKSIMIRSKU  predstavu, utakmicu Dinamo – Crvena zvezda,  uživo je gledao i sam Ante Marković. Pričalo se da ga je erupcija mržnje koju je video više zabrinula od neodlučnih poteza Predsedništva SFRJ. Sa ideološkim, iščezavalo je i sportsko vezivno jugoslovensko tkivo. Tu i tada ispoljene mržnje prema svemu što je srpsko i slepima je otvorila oči. Igra i bez lopte, sudija i pravila, pokazala je svu tragičnost društva koje se raspadalo.

SUTRA: HUMKE SRPSKIH ZNANIH I NEZNANIH JUNAKA