FELJTON - VRATNICA I SEDAM SELA NE ŽELE U MAKEDONIJU: U Skoplju još nisu oprostili vojvodi Stepi što nije zauzeo Solun

Koliševski je politički preživeo (još jednom) i do kraja ostao iskreni Jugosloven. On je bio i najdosledniji Makedonac-političar.

„Da nije bilo srpskih komunista, Makedonija nikad ne bi postala republika“, govorio je Koliševski, pokušavajući da otvori oči svojim političkim protivnicima i sunarodnicima.

Da se vratimo međurepubličkim razgraničenjima. Posle dugih i mučnih dogovaranja sa Hrvatima oko razgraničenja u Vojvodini, relativno nekonfliktnog, sa Crnom Gorom, stigli su beskompromisni Makedonci. Prvo su se oglasili žitelji opštine Vratnice, u srezu tetovskom.

U Vratnici i još u sedam sela živeli su samo Srbi. Oni su početkom juna 1945. godine uputili zahtev nadležnim saveznim organima da se pripoje Srbiji. Napominjali su da su se uvek osećali kao Srbi i da su to osećanje skupo plaćali. Najtragičnije im je bilo pod okupacijom Bugara. Iz ove opštine streljan je 41 Srbin, a ostali Srbi, od 15 do 66 godina života bili su internirani. Srbi su i posle rata prezirani od svojih makedonskih suseda.

OVI SRBI su prvo organizovali svenarodni zbor na kome su im se pridružili samo Arnauti. Bili su pozvani i predstavnici vlasti iz Skoplja, koji su se sami mogli uveriti u raspoloženje naroda. Tu je jednodušno bilo zaključeno da se traži teritorijalno prisajedinjenje Srbiji. Javno je izabrana i delegacija od šest članova, koja je dobila zadatak da njihov zahtev odnese u Beograd i preda ga na pravu adresu.

Spremili se delegati i krenuli...Dok su čekali u Skoplju voz za Beograd, članovi delegacije su bili „uhićeni“! Jedan član, Stanko Đorđević, uspeo je da umakne i da se domogne Beograda. Stanko je uspeo da važnom drugu ispriča svoje putešestvije i sudbinu delegacije. Ovi ljudi su se pozivali na svoje pravo na slobodno opredeljenje gde će živet. A, kao argument kako se vlast odnosi prema njima, naveli su da im se ignoriše i zahtev da se otvore srpske škole, dok su iste otvorili za Turke i Arnaute.Srbima su dovoljne one na makedonskom jeziku?

JEDNA fabrika, cementara „Šar“, u mestu General Janković, postala je međurepublički problem. Ona se nalazila na teritoriji koja je trebalo da pripadne Srbiji, a istovremeno glavni kontrolor joj je bilo ministarstvo u Skoplju. Cementara „Šar“ pokrenula je i nove zahteve u rzagraničenju, pa je u pomoć pozvana i Savezna kontrolna komisija da izvidi i reši... Komisija je formirala svoju komisiju koju je predvodila proverena drugarica, Leposava Perović. Ona i odabrani drugovi, obišli su cementaru, ali i ‘minirani teren’ u njenoj okolini. Sačinila je i svoj predlog: Da se područje Mesnog narodnog odbora General Jankovića geografski i ekonomski gravitira prema Skoplju i ima bolje komunikacije prema tom području!

A, šta sa nacionalnim sastavom stanovništva i njegovim opredeljenjem? Ovo je bio krupan zalogaj i za glavnu kontrolnu komisiju u zemlji, pa ga je ona ustupila na rešavanje Saveznoj vladi. Pa, neka glavu razbija i nepogrešivi drug Tito... Preko sačuvanih dokumenata, istraživačima je bilo teško da steknu konačnu sliku ovog razgraničenja.

MUKE  oko razgraničenja Makedonije sa Srbijom su nastavljene. Tako, posle tri godine, može se pročitati izveštaj Kontrolne komisije, u kome su navedena mesta koja su i  dalje sporna i u kojima stanovništvo očekuje razgraničenje. U ovoj prilici, navešćemo samo sporenje oko manastira Prohor Pčinjski. Vlada Makedonije je tražila da ovo staro crkveno zdanje pripadne njoj, a kao argument navodi da se veći deo zemljišta ovog manastira nalazi u Makedoniji, a tu je i istorijski razlog. U manastiru je (1944) proglašena – Republika Makedonija.

Možda bi se političari i dogovorili, ali vrh SPC je bio kategorički protiv. Njihovo opredeljenje bilo je razumljivo; makedonska Crkva je istupila iz SPC. Kako je onda za taj postupak nagrađivati tako skupocenim poklonom? Makedonci su i dalje nastojali da se domognu manastira, da kolevka njihove državnosti ne bude izvan Makedonije. Iz tih vremena ostala je i priča da je predsednik Izvršnog veća Srbije Slobodan Penezić Krcun, na zahtev iz Skoplja, reagovao vrlo oštro (po čemu je bio, inače, poznat): "Kako vas nije sramota! Sve što imate stvorio vam je srpski vojnik i još niste zadovoljni?".

MAKEDONSKI nacionalisti su imali istu ideju kao i Hrvati – da njima pripadaju sve teritorije, koje su držali Turci, nakon što je Srbija priznata za nezavisnu državu na Berlinskom kongresu (1878). Priznavali su Srbiji južnu granicu iz te godine, a to je značilo da je međa mesto Ristovac (južno od Vranja).

Makedonci još nisu oprostili počinjeni greh srpskoj vojsci iz Prvog balkanskog rata (1912) i vojvodi Stepi Stepanoviću. Grešni su, jer su krenuli prema Jedrenu da pomognu Bugarima da osvoje ovaj grad, a nisu na Solun koji su namerno prepustili Grcima. A, da je tada osvojen Solun, Makedonija bi postala moćna država. Nisu oprostili ni greh Koče Popovića, kao ministra spoljnih poslova SFRJ, koji se dogovorio sa Grcima – da više ne postoji „problem makedonski“, da je on stavljen u „frižider“!

Saveznice u Prvom balkanskom ratu – Srbija, Grčka i Bugarska – ovako su podelile makedonski prostor posle progona Turske: Srbiji je pripalo – 25,774 kilometra kvadratna, Grčkoj – 34,153 i Bugarskoj – 6,788 kilometara kvadratnih. Zna se da se Bugarska osetila prevarenom i da je objavila rat Srbiji i Grčkoj u kome je Srbija pobedila. Posle sloma turskog carstva došlo je do velike seobe i razmene stanovništva. Najveći broj proteranih Grka iz Turske naseljen je u Egejskoj Makedoniji, a iz nje je iseljeno oko 250,000 Makedonaca u razmeni Grčke i Bugarske.

OSTALI su Makedonci kompaktni samo u Vardarskoj Makedoniji (srpskoj) gde su jedino (na istoj teritoriji) stekli i nezavisnu državu. Već smo naveli ispovest Koliševskog; da ne bilo makedonske države da nije bilo srpskih komunista. A kako to pamte nove generacije? Podnoseći godišnji izveštaj naciji, prvi predsednik Makedonije, Kiro Gligorov, izjavio je da je Makedonija stabilna i da joj jedino preti opasnost – „sa severa“, što će reći od Srbije.To je Gligorov govorio u vreme kad Grčka ne priznaje ime njegove države; Bugari koji tvrde da nemaju građana koji se izjašnjavaju kao Makedonci i Šiptara, koji su mu podigli ustanak. Kao nezavisni, Makedonci su otkrili da oni uopšte nisu Sloveni, da su autohtoni, da su potomci Aleksandra Makedonskog?!

POLITIKA ČINI SVOJE

VREME i politika učinili su svoje. Antisrpsko osećanje uporno je negovano i dalo je rezultat: Zvanično, u Makedoniji je preostalo četrdesetak hiljada Srba, sa realnim izgledom da ih u novom popisu uopšte neće biti. Makedonci ne osećaju moralnu obavezu da podignu spomenik zahvalnosti srpskom vojniku. Ako su gadljivi na vojnika, na šta bi ih podsećao spomen na one koji su utemeljili Skopski univerzitet? Sve je suvišno i zanemarljivo kad je tu Aleksandar Makedonski.

SLOVENAČKO TRPLjENjE I RVANjE SA HRVATIMA