FELJTON - SRBI SU VEROVALI DA JE USTAŠTVO UNIŠTENO

I Hrvati su, istine radi, imali svoje antiustaše i antifašiste, dične pojedince među komunistima i demokratama. Imali su Tita, Bakarića, Blaževića, oca i sinove Ribar, Nazora, legendarnog Gorana Kovačića... Kad je kapitulirala Italija i kad se jasno ukazivao pobednik, brojni Hrvati su se pridružili pobedničkom pokretu u Jugoslaviji.
U ime života i dve velike ideje – jugoslovenstva i socijalizma – preživeli Srbi su oprostili Hrvatima sve grehe, pa i one koji nisu bili za opraštanje. Bakarić, prvi predsednik hrvatske komunističke vlade, govorio je da će Hrvatska, u znak večne zahvalnosti, Kordun, Baniju i Liku „zlatom okovati“. I kad je tamošnjim Srbima ponuđeno da im država obnovi razorene i uništene crkve, kao i druge kulturne i verske spomene, oni su odgovorili: „Neka, hvala!“. Čeka ih, govorili su, veliki zadatak: obnova, temeljna, Hrvatske.

SLEPI  Srbi i još kratkovidiji njihovi predvodnici, verovali su da je ustaštvo uništeno i da nikada neće vaskrsnuti; da je Jugoslavija idealna država u kojoj će srećno živeti sa svojom ostalom braćom. Što su oni bili slepi, ni po jada, nego su u to ubeđivali i Hrvate. Kada bi im se i javno podsmevali, Srbi su to doživljavali kao reakciju suprotnog refleksa.

U banovini Hrvatskoj, proglašenoj 1939. godine, bilo je 25 posto srpskog stanovništva; u republici Hrvatskoj, za koju su se tako strasno žrtvovali, preostalo ih je bilo 15 posto. Na kraju su dospeli logora, iščupani sa busenom.

Osvestili su se i Srbi.

Ali, dockan!

Ostalo je da se pamti i podseća.

A evo kako se u burnim događajima o bliskosti Srba i Hrvata izjasnio (1941) moćni zagrebački biskup Alojzije Stepinac (1898–1960). U svoj dnevnik je zapisao kako su oni kao – "Južni i Severni pol" koje ni Gospod ‘ne može približiti’.

Koliko je Stepincu vreme dalo za pravo?

ČINI se da su ova dva naroda ("od dva oca i od jedne majke") bili međusobno trpljiviji, više se uvažavali. Za tu konstataciju, ako se zanemari ekstremni Ante Starčević, može da posluži i zalaganje Franje Račkog (1828-1894). Bio je to čovek katoličke crkve kome ni politika nije dala mira. Kad je Kneževina Srbija proklamovala svoju politiku, cilj usmerila prema Bosni, što se poklapalo i sa interesima Hrvata, Rački ih umirivao. Pisao je u "Prozoru" kako su interesi Hrvata i Srba zajednički i – "što je jednom korisno drugom ne može biti na štetu". On je Srbima poručio:

"...Evo vam Drine vode hladne. Bog vam blagoslovio stjegove, koje bi preko nje preneli...".
Hrvatski komunisti su se i u ratu ponašali kao da su svojim opredeljenjem i borbom rehabilitovali sve Hrvate i počinjene zločine, pa i one koji su se vraćali iz BiH, Srema, Staljingrada...

To su ispoljavali i prilikom razgraničenja kome se i vraćamo.

"Stigao je predlog da bi Dalmacija trebalo biti ili posebna oblast ili čak republika. Moram reći da je ovaj predlog, prema današnjim uslovima, reakcionaran i da ne odgovara pravnim odnosima. Mi ne postavljamo federaciju ni na kakvim drugim osnovama, nego na osnovi nacionaliteta. Može li neko kazati za Dalmatince da su nešto drugo nego ostali Hrvati? Nesumnjivo je da posebnih razlika ima u svim našim zemljama, da se Užičani, na primer, razlikuju od Nišlija u mnogim stvarima, ali u pogledu nacionaliteta nesumnjivo je da su oni Srbi, kao što su Dalmatinci Hrvati kao i ostali Hrvati. Ako bi smo Dalmaciji dali autonomiju, mi bismo cepali hrvatsku naciju kao celinu, onemogućili bismo njen nesmetan razvitak".

OVAKO  je Milovan Đilas odgovorio svima onima koji su govorili u skupštinskoj raspravi o prvom Ustavu FNRJ 1945. godine, i obrazlagali predlog da Dalmacija stekne svoju samostalnost, koju je imala od svog postojanja.

Vidimo da unutrašnja razgraničenja u obnovljenoj Jugoslaviji, sa komunistima, nisu mogla bez ovog, tada dičnog, Crnogorca. Ko je sve kuvao, teško je reći, ali da je Đilas stavljao zaprške, po ukusu Broza, to je lako dokazivo.

U svom razgraničenju Hrvatska je, posle sa Vojvodinom, prešla na teren sa Slovenijom i BiH.

Razgraničenje Hrvatske sa Slovenijom, u području opštine Štrigova trajalo je više godina. Šta ga je činilo tako komplikovanim?

Ova opština zaista je imala burnu prošlost: bila je dugo Mađarska, pa jugoslovenska, slovenačka, pa opet Mađarska... I u međurepubličkom razgraničenju, ona se našla u centru pažnje. Morala se pozvati u pomoć mešovita komisija. Komisija je rešila da okolna sela pripadnu Sloveniji, a samo opštinsko mesto Hrvatskoj. Teren i narod nisu prihvatili tu granicu. Kad su Hrvati doveli svoju miliciju i svoje učitelje, usledili su žestoki protesti meštana, a imali su i podršku iz Slovenije, naročito iz Maribora.

SLOVENCI, koji su u ratnim godinama terorisani od Mađara, ali i od Nemaca, nasuprot Hrvatima, nisu se lako predavali. Formirana je bila nova komisija i na višem nivou. I ona je isto odlučila, a Slovenci su krenuli u još radikalnije proteste. Uputili su i žalbu Saveznoj kontrolnoj komisiji, žaleći se na graničnu liniju i na brutalne postupke hrvatske milicije prema njihovim prvacima. Komisija je formirala svoju komisiju u koju su ušle dve uvažavane drugarice, Lepa Perović i Vida Tomšič, kao i Pavle Gregorić.
Trojka je otišla na teren, prebrojala sve kuće i predložila – privremeno rešenje. Više je dodeljeno Hrvatskoj, ali uz dodatak: da se formira nova komisija, jer je u međuvremenu izbio spor u oblastima srezova Karlovac i Črnomelj.

U hrvatsko-slovenačko razgraničenje umešala su se bila i dva Titu bliska momka, dva Ivana, Krajačić i Maček. Ni oni nisu uspeli da smire uzavrele strasti.Razgraničenje Hrvatske i Slovenije okončano je tek 1956. godine uz pomoć Savezne skupštine, čijom odlukom je i više mesta iz pulskog sreza pripojeno Sloveniji.

Ove dve sada nezavisne države dugo su međusobne odnose, zbog granica, dovodile do usijanja; malo je nedostajalo i da oružje progovori. Sporili su se na kopnu, ali još više i na moru. Zahvaljujući angažovanju Evropske unije, problem su prevazišle.