FELJTON - ŽRTVE "NEŽNE" GLOBALIZACIJE

Srbiji i Srbima je preostalo da tuguju u samoći. Posle decenijskih sankcija, atomskog rata, teritorijalnog sakaćenja, sudovanja... šta joj predstoji?

"...Bio sam u Srbiji, Srbija je na robiji", kliče živi pesnik.

A, kako su o Srbima, davno, pisala dvojica tvoraca novog svetskog poretka, Marks i Engels, za čije su ideje Srbi ginuli - ubijali?

Pišući o slovenskim narodima, Marks nije mogao zaobići ni Srbe. Ubrajao ih je u - "mali revolucionarno-zakržljali narod", u narod - "bez istorije i istorijske svesti", čija je sudbina - "da nestane u oluji svetske revolucije"! Ovo što se sada događa Srbima nije rezultat Marksove revolucije; oni su žrtva jedne "nežne i humane" globalizacije. Engels je, čini se, bio veći prorok. On je prorokovao da su Srbi - "istorijski otpad koji će zgaziti točak istorije"!

U IŠČEKIVANjU tog sudnjeg dana koji se oseća i u vazduhu, Srbiji predstoji da obavi i "poslednji posao" - da se razgraniči sama sa sobom (KiM), te i sa bivšom braćom iz susedstva.

U deklaraciji o proglašenju SRJ bilo je rečeno da ona nema teritorijalnih pretenzija, da republičke-administrativne granice priznaje za državne. Samostalna Srbija, kao naslednica SRJ, preuzela je i tu obavezu. Nema teritorijalnih pretenzija, ali ima graničnih problema. Umesto improvizovanih, moraju se obeležiti državne granice, a to sve ozvaničiti međudržavnim ugovorom.

Tako, pregovori sa BiH traju već deset godina i tu nema pomaka. Srpska strana traži da se prvo izvrše određene korekcije prema situaciji na terenu i da se onda pristupi i njenom obeležavanju. Sarajevska strana, međutim, zahteva da se postojeća (zamišljena?) republička granica obeleži kao državna, a da se posle pristupi eventualnom razgraničenju. Srpski stručnjaci u razgovorima traže korekciju na četiri lokacije: dve na kojima se nalaze hidroelektrane "Zvornik" i "Bajina Bašta" i dve u ataru Priboja i Rudog. Srbi nude BiH razgraničenje u smislu da ona ne izgubi ni kvadrat svoje sadašnje teritorije; koliko ustupi, toliko joj se vraća. Sarajevski (bošnjačko-hrvatski) mediji gromoglasno podržavaju svoje pregovarače da istraju "samo na svome", da ne daju ni "svoj pedalj" za "četnički kvadrat"!

GRANICA između Hrvatske i Srbije na Dunavu, koju je (1945) povukao Milovan Đilas (1911-1995), a potvrdio Politbiro KPJ, još uvek je otvorena i "privremena".

Kako "privremenost" da preraste u stalnost?

Hrvati zastupaju "principijelan stav", pozivaju se na čuvenu Badinterovu komisiju koja je republičke "privremene" granice proglasila (1991) za - državne.

Nema spora, posao je lak, samo Đilasovu granicu treba i obeležiti. U čemu je onda problem?

Od ulaska Dunava u Srbiju, pa do Bačke Palanke, na levoj strani reke, nalaze se ade i ritovi, koji su (po Đilasu) pripali Hrvatskoj. Srbija (slažu se i Vojvođani) predlaže da se granica povuče sredinom Dunava; kad se ne može povući etnička, neka se povuče prirodna granica. Sporna je površina od nekoliko kvadratnih kilometara (promenljiva, plavna) i vlasništvo može ostati isto ili da se obešteti.

Hrvati (još) ne prete ratom zbog ovih ada, kao što su to činili zbog Vukovara (1945), ali ako ih proglase "strateškim interesom", onda se granica neće moći povući bez posredovanja Slovenaca?

Koliko su one principijelne i nezavisne pokazale su na primeru Srbije i njene pokrajine KiM. Priznale su, među prvima Kosovo, kao samostalnu državu iako je ona po onom istom Badinteru neotuđivi deo Srbije.

KAKO je Srbija doživela sudbinu udovice, kojoj je sve izloženo čerupanju? Što je udovičko, može da postane i komšijsko!

"Meni je tada bilo svejedno da li su Ilok i Baranja u Hrvatskoj ili Srbiji. Sretenu Žujoviću nije bilo svejedno. Iz sadašnje perspektive, uviđam da nisam dobro video našu nacionalnu situaciju. Nisam tada sagledao nacionalističke namere Hrvata u razgraničenju sa Srbijom u Vojvodini i Sremu. Veselinov je psovao i vikao: "Vukovar je naš!" To je značilo sremski, vojvođanski. Meni je bilo svejedno čiji je Vukovar i u kojoj je republici. Sad shvatam koliko sam pogrešio. Dockan."

Ovo je bila ispovest Aleksandra Rankovića (1909-1983) koju nalazimo u delu Dobrice Ćosića - "Piščevi zapisi", objavljenom 2001. godine. Kad se toliko razočarao jedan Ranković, šta je preostalo milionima Srba? Gorko kajanje! Dockan!

Jedna velika ideja - jugoslovenstvo - je izneverena. Za nju se većina srpskog naroda borila i ginula. Jugoslavija je bila ideal oličen u liku kralja Aleksandra Karađorđevića. To je bila zabluda, koja je monarha životom kaznila. Trebalo je da se dogodi i Drugi svetski rat i njegove strahote, da bi se shvatila zabluda. Među onima koji su ostali gluvi i slepi, bio je pomenuti Ranković.

JOSIP Broz i njegovi komunisti, ubeđivali su Hrvate (neke su uspeli da ubede) da su oni Jugosloveni i da im je hrvatstvo samo obeležje po rođenju. Jednoj velikoj ideji, jugoslovenstvu, pridodali su još veću - socijalizam.

Imao je Ranković sreću. Ispraćen je na drugi svet aplauzom. Ubrzo su mu se pridružile i dve velike ideje za koje je živeo - Jugoslavija i socijalizam.

Da se mi manemo velikih ideja i da se vratimo razgraničenju između Hrvatske i Vojvodine, odnosno Srbije. Jedinstvena KP Jugoslavije imala je centralni, pokrajinske i oblasne komitete. Smatra se da su područja tih komiteta bila osnova i budućih unutrašnjih granica Jugoslavije. Svoj komitet imala je i Vojvodina, koja je bila u istom društvu sa Slovenijom, Hrvatskom, Srbijom, Makedonijom, Crnom Gorom i Dalmacijom. On je pokrivao Banat, Bačku, Baranju i Srem. Samo mu je Pančevo bilo izuzeto, jer je pripojeno Beogradu. Ako su područja partijskog delovanja bili osnova i ovom razgraničenju, zašto se ono iskomplikovalo i do danas ostalo nerešeno?

SUTRA - MASOVNO NASELjAVANjE HRVATA U VOJVODINI