FELJTON - TRODELNA SRBIJA POSTALA JE CELA: Izbor pokrajina jasno je pokazao odlučnost partijskog vrha da se Srbija dodatno unizi

Jedino su Srbi znali samo da su stekli republiku, ali u kojim granicama - to je bilo prepušteno bubnju.

Granice Srbije zavisile su od volje tri pokrajine: Vojvodine, Kosova i Metohija i Sandžaka. Iako nisu direktno pomenute u odlukama Avnoja, sa pokrajinama se i te kako računalo. Na osnovu istorijskih zasluga i sastava stanovništva, tome su se i nadale: Dalmacija, Istra, Koruška, Dubrovnik, Vojvodina, Slavonija, KiM, Sandžak i Boka. Na kraju, preživele su samo dve - Vojvodina i KiM.

U tom statusu nisu se mogle izdvojiti iz Jugoslavije. Ali, da li su mogle birati republiku kojoj će pristupiti?

Kako su imale narod i teritoriju (zamišljenu?) moglo se dogoditi da, putem referenduma, Vojvodina odluči da pristupi Hrvatskoj, a KiM Makedoniji ili Crnoj Gori?

KPJ, odnosno nova vlast, dovoljno je bila moćna da im takav luksuz ne dozvoli. Unapred je bilo rešeno da se mogu izjasniti samo za Srbiju. Na njima je bilo da to politički (dobrovoljno?) potvrde.

IZBOR pokrajina jasno je pokazao odlučnost partijskog vrha da se Srbija dodatno unizi, da brojnošću naroda i površinom ne bi mogla ucenjivati ostale republike, pre svih - Hrvatsku.

Zašto Boki nije sašivena pokrajinska košulja? Bokelji ukazuju na činjenicu da nikad u prošlosti nisu bili deo Crne Gore.

A, tek Dalmacija? Bila je deo Hrvatske samo godinu dana, u Hrvatskoj banovini. Dalmatinski komunisti stekli su brojne pristalice i tako ojačali partizanski pokret. Očekivali su, sigurno, da će biti pokrajina, a u potaji, računali su i na republiku. U sporu sa kontinentalnim hrvatima, odlučio je sam Broz. Nije bilo lako ućutkati Dalamtince.

Dubrovnik je bio grad-država sa najdužim vekom u Evropi. Komunisti su se morali zadovoljiti opštinom. Slavonija, Krajina i Istra bile su mezimice Beča, Pešte i Venecije. Komunisti su im to maženje uzeli za greh i izbrisali ih kao pokrajine.

Da, ali su zato dve srpske pokrajine, Vojvodina i KiM, postale miljenice jugoslovenske federacije. Svesno su korišćene u sputavanju Srbije, kako bi je sprečavali u svakoj inicijativi, koju je mogla pokrenuti.

U NAMERI da spreči da njene pokrajine dobiju prerogative državnosti, da one postanu ravnopravne sa ostalim republikama, Srbiju nije podržala nijedna republika. Čak je bila stvorena klima, prilikom donošenja Ustava 1974. godine, da pokrajine dobiju i prava - "do otcepljenja"!

Odmah po donošenju tog ustavnog rešenja rukovodstva Srbije su pokrenula inicijativu da se pokrajinama potkrešu krila, ona na kojima su letele ka potpunoj samostalnosti. Sastavili su bili i "Plavu knjigu" u kojoj su izneli sve svoje argumente. Pokušali su da zaljuljaju federaciju, ako im ona ne obezbedi ravnopravnost sa ostalim republikama. U Srbiji nisu do kraja obezbedili jedinstvo. Bilo je drugova (starih) koji su zahtevali da se ne ide preko crte, koju je odredio Tito.

I nije se ta crta, iz kukavičluka, prešla. Funkcije, njihovo očuvanje, prevagnule su pred interesima Srbije? Tito je umro, a "Plava knjiga" je konzervirana.

Pobuna Albanaca na KiM, godinu dana posle Titove smrti, kad je traženo Kosovo republika, bio je prvi ispit za Predsedništva države i partije. Da li su ti kolektivni organi sposobni da vode zemlju (i "posle Tita-Tito"), kako im je Broz namenio?

Zauzet je bio stav koga je definisao Vladimir Bakarić (1912-1983). Šta se to zbilo u Prištini?

"To je kontrarevolucija"! Jasno se oglasio Bakarić.

U BROZOVOM vladajućem veku Federacija je bila kapa, šlem republikama. I sam vođa se, prvih godina posle rata, deklarisao kao Jugosloven i time zaveo mnoge, naročito Srbe.

"Kakva smo mi ovo Federacija, kad je njen budžet tri puta veći od svih republika zajedno", čudio se (još jednom) večiti duvač u vetar Dragoljub Jovanović. Pa, onda se naivac čudio kad su ga komunisti oterali na višegodišnju robiju?

Kada su se ono konstituisale republike i pokrajine odabrale su i svoje glavne gradove. Kako je za glavni grad Jugoslavije određen Beograd, postavilo se, kao vrlo važno, i pitanje: gde će se smestiti Srbija?

Prema svedočenju Milentija Pešakovića, šefa kabineta Jovana Veselinova i hroničara aktuelnih događanja Broz, je odmah po oslobođenju Beograda pozvao Neškovića i priupitao ga šta misli o ideji da glavni grad Srbije bude - Kragujevac? Nešković je, kaže, tu mogućnost odmah isključio. On sam je bio Kragujevčanin i za grad na Lepenici je tvrdio da nema kapacitet da prihvati političke i kulturne institucije republike, da je bio tesan i za kneževinu Miloša Obrenovića. Drugi gradovi, kao Kruševac, Požarevac ili Smederevo, nisu bili pominjani, a i ideja sa Kragujevcem je zaboravljena.

DOK JE Srbija opstajala sa svojom posebnošću, neravnopravna sa ostalih pet republika, opstajala je i Jugoslavija. Kada se ona, dolaskom Slobodana Miloševića, okuražila, rešena da potkreše krila pokrajinama, Jugoslavija se našla pred iskušenjem. Usledile su ustavne promene i pokrajine su prevedene pod republičku kapu. To je bilo lako sa Vojvodinom: njena skupština je to oduševljeno prihvatila. A ona u Prištini?

Zasedanje tamošnjih poslanika očekivano je sa izuzetnim zanimanjem. Vladala je neizvesnost, pa je to bio i medijski događaj, koji je bio u rangu partijskih kongresa. Neočekivano, ishod je bio pozitivan, u znaku trijumfa Miloševića i njegovih. Da ne bude protivnih glasova novom ustavnom rešenju, doprineli su i vodeći albanski funkcioneri u Federaciji na čelu sa Fadiljom Hodžom, a sednice je majstorski vodio Vukašin Jokanović.

Trodelna Srbija je - postala cela!

Idila je, međutim, kratko trajala. Pritajeno nezadovoljstvo je ubrzo kanalisano i nije bilo ispoljeno preko studenata, kao u ranijim događanjima na KiM. Ovog puta albansku zastavu su razvili rudari u oknima "Trepče". Rudari su stupili u štrajk glađu, odbijali su da se pojave na površini.

U "Trepči" se rešava sudbina Jugoslavije!

Tako je poručivao slovenački lider Milan Kučan iz Ljubljane. Ako se ne prihvate zahtevi rudara, sledi povratak na staro ustavno rešenje - neće više biti ni Jugoslavije; dosoljavali su iz Ljubljane.

HRVATI PROTIV SRBIJE

NIKAD Hrvatska "nije imala niti će imati" samostalnost kakvu je imala u Jugoslaviji posle 1974. godine. Nijedna odluka nije se mogla doneti bez njenog pristanka, tvrdio je Mika Špiljak, višegodišnji uticajni Hrvat. "Hrvatska rukovodstva su počinila veliku grešku, morala su da pruže bezrezervnu podršku Srbiji. Njihova pasivnost i prećutno podržavanje onih koji su kupovali oružje, pripremali se za rat, otvorili su put Tuđmanu koji je lako zbrisao i ta rukovodstva...", bilo je tiho razmišljanje Špiljka kad je već ostao bez političke moći. Niko u Hrvatskoj nije stao uz Srbiju.

SUTRA: ŽRTVE "NEŽNE" GLOBALIZACIJE