FELJTON - SRBIJA LIBERALNIJA OD DRUGIH REPUBLIKA: Sukob "dve" partije poslastica za nacionaliste

Postupak hrvatske partije je naišao na osudu još samo Vidoja Žarkovića, koji je smatrao da je sukob dve partije „poslastica" za nacionaliste, da je nemoguće izbeći pominjanje tog materijala na sednici CK SKJ  idućeg dana i da je potrebno u referatu za sednicu osuditi takav metod rada kojim se u jednoj partiji pokreću pitanja kojima se osuđuje stanje u drugoj republici, smatrajući da se tako „razjeda" SKJ. Hrvatski političari su odlučno i složno odbacili primedbe, braneći savetovanje, materijal i razvodnjavajući diskusiju. Mika Špiljak je pitao Žarkovića: „Šta da osudimo?" Kada je Žarković odgovorio: „Metod", Špiljak je nastavio: „Čekaj Vidoje, koji metod? Mi uopće nismo izanalizirali to i nemojmo diskutirati bez detaljne analize da ne vidimo šta je to".

Na sve načine je pokušavao da izbegne raspravu u CK SKJ: „Ja predlažem da se nikakva rasprava ne otvara prije nego se sedne pa se raspravi". Dušan Dragosavac je najvažnijim smatrao borbu protiv idejnih protivnika, a ne metod koji je pominjao Žarković: „Sada imamo malo boraca koji hoće da idu otvoreno u borbu sa tuđim stavovima i tuđim shvatanjima". Branio je materijal stavom da su u njemu kritikovani tekstovi koji su objavljeni javno: „Ono što je javno objavljeno svako ima pravo da i javno vrši kritiku toga. A tu kritiku ne možemo zabraniti ni jednoj partijskoj organizaciji, nijednom rukovodstvu. Naprotiv, treba je razvijati". Hvalio je organizatore savetovanja kao ljude koji „možda i taktički ne rade dobro, ali idu u borbu". Odbijao je predlog da savetovanje bude osuđeno.

JURE Bilić je bio protiv otvaranja rasprave u CK SKJ i polemisao je sa Stambolićem („Vjerujem da je Ivan pročitao knjigu, ili da je pročitao sve diskusije na savjetovanju, bar ono što je 'Vjesnik' donašao, da bi onda možda imao drugačiju ili bar u nečemu drugačiju ocjenu koju je danas dao ovde, tu sam duboko uvjeren. Mislim da je preuranjeno davati na takav način ocjenu").  Stambolića nisu podržali ni Draža Marković, koji se složio sa Bilićem da to pitanje nije trebalo dramatizovati i davati mu prizvuk srpsko-hrvatskog sukoba, niti Andrej Marinc koji se saglasio sa Bilićem da je preuranjeno davati ocene o tom događaju „iako je reakcija očito takva da ima svoje političke posledice". Nikola Stojanović je upozorio da je spor dva rukovodstva stvarao lošu političku klimu u zemlji, jer je „vrlo široko u političkoj javnosti zemlje prisutno, ja govorim onako kako to običan svijet govori i doživljava, ali ne samo običan svijet, o otvorenom sukobu Srbija - Hrvatska oko ovih pitanja koje je Ivan naznačio. Mislim da je to dobilo takve razmjere da ne znam, da li može da prođe sjednica Centralnog komiteta, a da se o tako krupnim pitanjima ne raspravlja". Epilog rasprave je bio dogovor da se ta tema ne pokreće u CK SKJ.

U ODNOSU na druge jugoslovenske republike, Srbija je u prvoj polovini osamdesetih bila liberalnija sredina. Intelektualaca nastrojenih opoziciono i kritički prema sistemu bilo je više nego drugde, njihova aktivnost je dobijala na intenzitetu, a spektar delovanja na širini. Prostor koji su uspevali da osvoje u javnom životu je uvećavan. Štampa je bila raznovrsnija i manje kontrolisana. Vlast je uglavnom izbegavala represivne mere, dajući prednost političkom pritisku, ali on nije uvek bio delotvoran i pravovremen. Nacionalno orijentisani intelektualci, zabrinuti za sudbinu Srba na Kosovu i Metohiji i položaj Srbije, izdeljene u tri dela, nastavnici uklonjeni sa Filozofskog fakulteta, brojni književnici i novinari, stari „otpadnici" poput Dobrice Ćosića i Milovana Đilasa, bivši revolucionari razočarani u sistem i drugi protivnici bili su ideološki nespojivi, ali udruženi u zahtevima za ljudskim i političkim pravima. Povremeno potiskivani političkom ili sudsko-policijskom akcijom, opstajali su u javnom životu kao sve snažnija opozicija vlastima.