FELJTON - SAVEZ KOMUNISTA I MEDIJI U SRBIJI: Razlike u pristupu kosovskom pitanju

Nisu prihvatali da se taj problem posmatra samo u kontekstu njihovog odnosa prema susednoj republici, naglašavajući da su oni bili politički problem generalno, i za vlast u Srbiji. U tom smislu treba shvatiti kritiku Tihomira Vlaškalića o  pisanja Vuka Draškovića, koji je „nama pravio stvari i usred Beograda". Povoljnijem tonu razgovora nije moglo da doprinese ni navođenje Špira Galovića  primere pozitivnog odnosa srpske javnosti prema BiH. Na njegovo pominjanje prostora koji je u štampi dobio mladi reditelj Emir Kusturica i dodeljivanje Nolitove nagrade Kasimu Prohiću, Nikola Stojanović je uzvratio kritikama zbog tolerisanja delovanja Vojislava Lubarde, koji je pisao o ratnim stradanjima srpskog naroda u Bosni.

Predstavnici BiH su očekivali razumevanje za nezadovoljstvo pisanjem beogradskih medija i radom nekih intelektualaca, a dobili su deklarativnu kritiku preterivanja u listovima uz podršku generalnom kursu štampe. Sa druge strane, predstavnici Srbije su očekivali razumevanje za zahteve da se utvrdi odgovornost pokrajinskih predstavnika za albanske demonstracije i stanje u pokrajini, a dobili su načelne izjave o osudi albanskog nacionalizma.

OTVORENA pitanja i stara neslaganja, ali i upućenost na saradnju, pre svega u ekonomiji, spojili su posle višemesečnih priprema predstavnike Srbije i BiH na novim međurepubličkim razgovorima 9. decembra 1982. Domaćin je bio Beograd. Srpsko rukovodstvo je platformu za razgovor usvojilo sedam dana ranije u Predsedništvu CK SKS. Uvažen je predlog Špire Galovića da se u takvim kontaktima izbegava međudržavni karakter, već da u prvi plan budu istaknuta pitanja koja su od značaja za jugoslovensku zajednicu. Srpskim političarima je bilo jasno da će BiH ponovo nametnuti pitanje pisanja „beogradske" štampe i izdavačke delatnosti i pojačane aktivnosti SPC u BiH. Zato je odlučeno da se u razgovorima ponovi da ovi napisi nisu bili instruisani iz političkih krugova Srbije i da se sagovornicima bliže predstave mere koje je CK SKS preduzimao u cilju obuzdavanja neželjenih pojava u štampi. Dušan Čkrebić je po tom pitanju bio jasan u stavu da se „nikakva kritika koja je locirana na neku organizaciju ili instituciju bilo u Srbiji bilo u Bosni (...) ili na neku ličnost ne može protumačiti kao napad jedne republike na drugu republiku".

Rukovodstvo Srbije je smatralo potrebnim da u predstojećim razgovorima naglasi da se „nijednom svojom političkom aktivnošću" nije ponašalo „paternalistički" prema zapadnom susedu niti je vodilo „brigu za Srbe u Bosni". Živorad Mišić je podsetio da političari iz BiH nisu odustali od optužbi o „detitoizaciji u Socijalističkoj Republici Srbiji". Jovan Deretić je konflikte u sferi informisanja i kulture pripisivao autarhičnim razvicima republika, između kojih nije bilo dovoljno integracija. Kazao je da, sve dok nije postavljeno pitanje pripadnosti, nije bilo bitno gde žive ili rade Ivo Andrić i Meša Selimović i da li su pisci poreklom iz BiH radili u Beogradu. Podsetio je da je nepoželjnih pojava u štampi i izdavaštvu bilo i u drugim sredinama, a ne samo u Beogradu, potencirajući knjigu Miroslava Jančića "Kako sam izdao nacionalnu stvar", objavljenu tada u Sarajevu („Puna je otrova i baš tog otrova koji razara međunacionalne odnose, razara koherentnost jugoslovenske zajednice i posebno odnose između dve republike").

U RAZGOVORIMA  9. decembra 1982. dve strane su se složile u oceni težine ekonomske situacije, ali je velikih razlika bilo u pristupu kosovskom pitanju, odnosima u Srbiji i idejnim pitanjima. Za rukovodstvo Srbije je kosovsko pitanje bilo prioritet, a položaj koji su mu davali političari BiH video se i iz rečenice Hamdije Pozderca: „I na kraju, nešto o Kosovu". Osim stanja na Kosovu, važna tema za srpsko rukovodstvo bili su odnosi u Srbiji. Čkrebić je upoznao rukovodstvo BiH sa tim da je Srbija bila jedina republika bez zakona o odbrani, društvenom planu, unutrašnjim poslovima.

U gledanju na delovanje pojedinaca i grupa u Srbiji koji su ocenjivani kao opozicioni, saglasnost je postignuta u oceni da su se protivnici sistema ujedinjavali, povezivali na jugoslovenskom prostoru i jačali veze sa inostranstvom. Nikola Ljubičić je govorio o raznim vidovima ideoloških otpora sistemu (rad „anarholiberala", nacionalista, umanjivanje značaja Titove ličnost, aktuelizovanje problema prošlosti poput Golog otoka). Tražeći zajednički rad protiv povezivanja liberalističkih snaga Beograda i Sarajeva, obećao je u ime SKS borbu protiv srpskog nacionalizma. Čkrebić je za glavne opozicione snage označio srpski nacionalizam, tvrdeći da se hrani događajima na Kosovu, „dogmatsko-unitarističke snage" koje su koristile teškoće u društvu da bi zagovarale politiku čvrste ruke, ali je za najorganizovanije i najagresivnije označio „anarho-liberalističke snage" sa osloncem na Univerzitetu i povezane sa inostranstvom.

ČKREBIĆ je izneo i zapažanje vlasti Srbije o povećanom angažovanju verskih zajednica u politici, jačanju reakcionarnih snaga u krilu SPC i pokušajima visokog crkvenog klera da se SPC pokaže kao legitimni zaštitnik srpstva i Srba na Kosovu. Hamdija Pozderac je dugo govorio o nacionalnim odnosima u BiH i opozicionim grupama. Osudio je oživljavanje stavova o etnogenezi naroda na osnovu etnocentrizma i o formiranju posebnih kulturnih i drugih institucija za pripadnike pojedinih naroda u okviru drugih višenacionalnih republika. Kritikovao je otvaranje pitanja položaja Srba u Hrvatskoj, jer je u tome video postavljanje pitanja posebnog nacionalnog organizovanja pripadnika naroda u republikama gde nisu većinski, što je, prema njegovom shvatanju, vodilo podrivanju ravnopravnosti i socijalističkog zajedništva. Nacionalnom državom Srba, Hrvata i Muslimana u BiH je označio BiH i jugoslovensku zajednicu, jer u suprotnom socijalističko samoupravljanje ne bi bilo okvir za rešavanje nacionalnog pitanja. Video je opasnost u tezi da je ova republika veštačka tvorevina, jer je takvo shvatanje zasnivano na osporavanju nacionalnog identiteta Muslimana i nacionalnog i državnog identiteta BiH. Istovremeno se suprotstavio i stavu muslimanskih nacionalista da su Muslimani jedini autohtoni Bosanci i da je BiH nacionalna država Muslimana. Pozvao se na podatak po kome je u Bosni i Hercegovini 19,4%  brakova bilo mešovito. Smatrao je da su levičari (Ljubomir Tadić, Mihailo Marković, Rudi Supek) samo davali teorijski okvir opozicionom delovanju, dok su u prvu liniju istureni „mladi jurišnici" poput Šešelja koji su „spremni da ti mater psuju samo da bi dospjeli u zatvor".

SUTRA: PRAVOSLAVNA CRKVA U "DRSKOJ OFANZIVI"