FELJTON - BOSANSKI LIDERI TRAŽE CENZURU SRPSKIH MEDIJA: Na udaru novinara bila je samovolja lokalnih rukovodilaca u Bosni

Za njih je srpska štampa (kao i hrvatska) imala veliki politički značaj, jer su više od 50% tiraža prodavanog u BiH činili listovi iz Hrvatske i Srbije. Veliki deo TV programa je uziman iz beogradskog i zagrebačkog studija, a neki delovi BiH su mogli da gledaju samo TV Beograd ili TV Zagreb.

Osim medija, rukovodstvo BiH je iritiralo i delovanje nekih književnika u Srbiji, pre svega Vojislava Lubarde, zbog opisa stradanja Srba u Drugom svetskom ratu u BiH, i Vuka Draškovića, kome nisu mogli da oproste „Sudiju“ i „Nož“. Bosna i Hercegovina je tražila razgovore republičkih delegacija, a predsednik CK SK BiH Nikola Stojanović je 9. februara 1981. u pismu Predsedništvu CK SK Srbije kritikovao pisanje listova „NIN“  i „Mladost“.

Susreti u julu i septembru 1981. bili su razgovor gluvih. Za sarajevske političare najveća briga bila je loša slika o njima i njihovoj republici u beogradskim medijima, dok je za srpsko rukovodstvo ključna tema u mesecima posle albanskog nasilja na Kosovu bio odnos prema problemima u pokrajini i albanskom nacionalizmu. Julski razgovori su bili inicirani ocenom iz BiH da se posebno te godine „ukupnim odnosom nekih redakcija" u Beogradu, serijom napisa i emisija izražava „uređivačka tendencija prema Bosni i Hercegovini" koja nije stvar pojedinca u redakciji, već je deo šireg nastojanja da se ova republika okvalifikuje u negativnom smislu.

PISANjE  „Politike“  o BiH je posle julskog susreta ocenjeno u Sarajevu pozitivnijim nego do tada, ali to nije bilo dovoljno da nezadovoljstvo nestane, pa je održan novi sastanak 28. septembra 1981. Rukovodstvo BiH je pozitivno ocenilo što je „Politika“ objavila pisma Rodoljuba Čolakovića povodom feljtona „Vojevanje Gojka Krezovića", „po zlu" poznatog četničkog komandanta Foče i Goražda, i komentare povodom njihove akcije protiv delovanja hrišćanskih bratskih zajednica i pokušaja vaskrsavanja ideja episkopa Nikolaja Velimirovića u BiH, ali je nezadovoljstava bilo mnogo više. Pisanje beogradskih listova Hrvoje Ištuk je označio kao „crnu seriju", a Nikola Stojanović je govorio o „negativno-crnom odnosu" medija u Srbiji prema BiH. U Sarajevu su bili nezadovoljni tekstovima iz kojih je sledilo da se njihova republika zalaže za „nacionalne ekonomije", zatvaranje u republičke granice i protiv ekonomske stabilizacije, zatim pisanjem „ZUM reportera“  i „Duge“  o skupocenim društveno-političkim i privrednim objektima i skupim olimpijskim igrama. Rukovodstvo BiH je osuđivalo pisanje o samovolji i birokratizmu rukovodilaca u Doboju, Tuzli, Bosanskoj Krupi, napade na Cvijetina Mijatovića (knjiga „Sudija“) i pisanje o imovini Branka Mikulića. U pisanju omladinske štampe, „Duge“ i „Reportera“  Hrvoje Ištuk je video prodiranje ideja demonstracija 1968, posebno „političko oranje" Vuka Draškovića.

PREDSTAVNICI BiH su insistirali na tome da je pisanje beogradske štampe bilo deo kampanje protiv njihove republike, bili su ubeđeni da se nije radilo o pojedinačnim ispadima novinara, već su više puta postavljenim pitanjem „ko stoji iza" implicirali političku odgovornost srpskog rukovodstva. Nikola Stojanović je optuživao sagovornike iz Srbije da je kampanja protiv BiH sprovođena organizovano i sinhronizovano i nije prihvatao ocenu da se radilo o „zbiru pojedinačnih grešaka novinara".  Ištuk i Živko Babić su apostrofirali nekoliko tekstova sa velikom političkom težinom, među njima i tekst dr Nenada I. Kecmanovića „Logika republičkog etatizma".  (U članku je stajalo da su krajnosti borbe protiv saveznog centralizma, jugo- unitarizma i federalnog etatizma dovele do razvoja „republičkog, odnosno pokrajinskog i centralizma i unitarizma i etatizma". Pisao je o „regionalnim liderima" kojima smeta „jugoslovenstvo kao transregionalna kategorija u istoj mjeri u kojoj im ne odgovara ni nacionalni identitet, jer prelazi granice jedne republike ili pokrajine".

Kecmanović  je osudio je izmišljanje termina „bi- nacionalnost" u kontekstu mešovitih brakova, koji bi kao „hibrid uspjevao na tlu određenog etatizma: njegova nadnacionalnost lišavala bi ga veza sa nacijom jednog ili drugog roditelja koje se protežu i unutar ostalih republičko-pokrajinskih granica, a njegovo podjugoslovenstvo oslobađalo opasne svijesti da mu domovina nije nikakava SR ili SAP nego samo SFRJ". U takvim uslovima, zaključuje autor, Jugoslovene bi bilo moguće dobiti još samo u „laboratorijskim uslovima kakvog instituta za eksperimentalnu genetiku". („Logika republičkog etatizma", NIN, 6. 9.1981; kao i tekst „Informisanje o Kosovu" NIN, 28. 6.1981.)  ( Tekst  je bio umeren odgovor kritičarima štampe zbog toga što je intenzivnije pisala o stanju u srpskoj pokrajini, posebno o iseljavanju Srba.)

U OCENI stanja u SAP Kosovo, bosansko-hercegovačko rukovodstvo je ponovilo osudu albanskog nacionalizma, ali je Ištuk tražio osudu i drugih nacionalizama koji su se javili posle eskalacije albanskog da se ne bi stekao utisak da je borba protiv njega „specijalni tretman", suprotstavljajući se pojavama raspirivanja mržnje prema Albancima u BiH i uopštavanja iredentizma i njegovog prenošenja na sve Albance. Odbacio je aluzije u štampi da je rukovodstvo BiH koketiralo sa albanskim nacionalizmom. Ištukova zamerka da se u pojedinim napisima u Srbiji ne govori o ostvarivanju ustava, već se dovode u pitanje postojeća ustavna rešenja, što se nije ticalo samo odnosa Srbije i pokrajina, bila je jasna poruka srpskim predstavnicima da ustavni položaj republike neće lako promeniti.

DRAMA NA KOSOVU

NA OPTUŽBE a optužbe i kritike Bosanskog rukovodstva odgovorio je Špiro Galović. Za njega je pisanje štampe u Beogradu bilo na liniji politike SK i doprinosilo je da se jasnije razume drama na Kosovu, jer je verovao da bez potpune javnosti nema odgovornosti.

Priznavao je samo pojedinačne greške, pripisujući ih nedovoljnoj izgrađenosti idejnih i kulturnih merila uređivačke politike. Njegov kritički stav prema tekstovima u kojima je bilo previše polemičnosti i grubosti, što je smatrao za vid srpskog nacionalizma, nije mogao da zadovolji drugu stranu.

SUTRA: CENTRALIZAM NIJE SRPSKI  NI SRBIJANSKI PATENT