FELJTON - PISANJE ŠTAMPE VAŽNIJE OD BANKROTA CELE DRŽAVE: Sarajevski političari su najviše napadali srpski nacionalizam

Tokom rasprave o spoljnoj nelikvidnosti države i ekonomskoj krizi, koje je Petar Stambolić dočarao upozorenjima da su, osim dve ili tri, sve ostale jugoslovenske banke bile nelikvidne, da će 1983, 1984. i 1985. kamatni anuiteti iznositi 4,5 milijardi dolara, da su devizne rezerve "pod pritiskom", da bi moratorijum doveo u pitanje nezavisnu spoljnu i unutrašnju politiku i ugled u svetu, te da "kod nas radnička klasa, narod i komunisti nisu svesni situacije u kojoj se nalazimo", rukovodstvo BiH je u prvi plan stavilo knjigu "Sudija" Vuka Draškovića, njenog pisca i pisanje "beogradske štampe" o toj republici. Povod je bila najava mogućeg snimanja filma i igranja pozorišne predstave prema romanu "Sudija".

Branko Mikulić je ocenio da je knjiga bila "sračunata na to da se javnosti dočara da je Bosna i Hercegovina zemlja nepravde i neslobode". Pretio je rukovodstvu Srbije da će film i predstava izazvati "ozbiljne političke probleme i dalje pogoršati odnose između socijalističke Republike Srbije i Bosne i Hercegovine, a oni ni sada nisu sasvim dobri.

To nas u Bosni i Hercegovini može da dovede u situaciju da o mnogim pitanjima i mi otvorenije progovorimo i da pritom ništa i nikoga ne poštedimo. Čini mi se da je bolje da izbegnemo dalje zaoštravanje odnosa i dalje komplikovanje naše situacije. A ako dođe do negativnih posledica, onda ja evo danas na sednici Predsedništva CK saopštavam da ćemo mi na to reagovati."

DRAŽA Marković je odgovorio: "ja ne mislim da se može baš tako lako snimiti film i obezbediti sredstva. Sigurno to treba sprečiti itd. Ali mislim ne može se ni tako razgovarati. Ako mi imamo jedni drugima šta da kažemo javno ili zatvoreno, izvoli pa da kažemo. Ne može se stalno nešto, mi imamo nešto da kažemo, pa dajte kažite. Kažimo jedni drugima to što imamo. Ako izađe film 'Sudija' mi ćemo da kažemo. Daj da kažemo, bez obzira na 'Sudiju' i nek ne izađe. Mislim da se apelovati na poverenje, a stalno ostavljati nešto što nije do kraja raščišćeno je nemoguće."

Markovićev odgovor je izazvao još žešće napade Nikole Stojanovića, Hamdije Pozderca i Cvijetina Mijatovića, uperene prvenstveno na njega. Oni su bili praćeni pretnjama rukovodstvu Srbije da će u BiH biti pokrenuta kampanja protiv njega. Stojanović je govorio o "Sudiji" kao "najcrnjem prljavom pristupu, izmišljotinama koji traži prostora a koji je jasno adresiran" i upozorio da to ne može "ostati bez traga". Hamdija Pozderac je ispoljio opsednutost "beogradskom štampom". Izbrojao je da su u poslednjih devet meseci izašla 323 članka u "beogradskim novinama" o BiH, od kojih je samo 20 pisalo pozitivno. Tvrdio je da je on "sve i jedan list, sve i jedan časopis pregledao, sve notirao, sadržaj notirao, analizu sadržaja izvršio i mogu sada govoriti sedam sati bez da imam teze pred sobom, šta je i na koji način beogradska štampa pisala".

POZDERAC je najviše bio revoltiran radom Vuka Draškovića. Podsetio je da je Drašković sastavio "tim" od rukovodilaca za svetsko prvenstvo u fudbalu u Španiji 1982, a onda zapretio srpskim političarima: "Branka metne u centarfora, Todu metne na levo krilo, a Dizdarevića stavi u rezervu. To ide kroz Jugoslaviju. Ne znam više ko će od vas biti rezerva kad mi počnemo govoriti (...) Jer ako ja budem pisao neće ni rezervu doći".

Cvijetin Mijatović je konstatovao da su odnosi rukovodstva BiH i Srbije bili lošiji nego ikad. Najviše je napadao srpski nacionalizam u BiH. Nije se složio s rukovodstvom Srbije, koje je smatralo da se ne mogu u istu ravan staviti albanski iredentizam i pojave srpskog nacionalizma koje su bile rezultat događaja na Kosovu 1981. Za njega se radilo o istoj pretnji. Rešenje problema zvanog "Vuk Drašković", koje bi zadovoljilo rukovodstvo BiH videlo se iz rasprave Markovića i Pozderca. Marković je podsetio na Draškovićevo poreklo ("On je iz Bosne"), a Pozderac je odgovorio: "Što ga držite?" Marković je pitao:

"Pa šta da radimo? Da donesemo zakon da ga proteramo?" Pozderac je završio: "Ako metne sudiju pa će sudija naći potrebu da zatvori i pritvori". Ni ovoga puta napadi na Srbiju u saveznom vrhu nisu dolazili samo s jedne strane. Pridružio se i Fadilj Hodža. Smetali su mu tekstovi u kojima je kritički govoreno o pokrajinskim funkcionerima i kritikovano stanje u južnoj srpskoj pokrajini, u kojoj se "samo vidi prljavi veš iz prošlosti i sadašnjosti na Kosovu. I to uvek na račun Albanaca". Smatrao je da je takvim pisanjem optuživan ceo albanski narod.

PRIGOVORI rukovodstvu Srbije, a neretko i optužbe zbog pisanja štampe i rada intelektualaca, stizale su od rukovodstava drugih republika, pre svih BiH, i tokom zvaničnih susreta republičkih delegacija.

U uslovima ekonomske krize, galopirajućeg spoljnog duga, političkih sukoba i zaoštrenih nacionalnih odnosa održan je sastanak delegacija Hrvatske (Marijan Cvetković, Jure Bilić, Ante Marković) i Srbije (Nikola Ljubičić, Dušan Čkrebić, Branko Pešić), 7. oktobra 1982. u Zagrebu. Srbija nije mogla da izbegne kritičke tonove zbog delovanja istaknutih ličnosti poreklom iz Hrvatske u Srbiji. Hrvatskom rukovodstvu je smetala mogućnost objavljivanja u Srbiji memoara Pavla Jakšića, Dedijerovih Priloga i Cenčićeve knjige o Kopiniču.

STRAH OD ISTINE

Na SASTANKU delegacija Hrvatske i Srbije Jure Bilić je kritikovao održavanje sastanka boraca VII banijske divizije u Beogradu ("Jedan vrlo neugodan sastanak"), na kome su pominjani sudbina ove divizije i Sisačkog odreda, a Marijan Cvetković je posebno napadao Pavla Jakšića zbog kritika na Titov račun i tvrdnji da je VII divizija imala bolju sudbinu kada je samostalno odlučivala, a ne kada je slušala Tita, i da Sisački odred nije hteo da napadne ustaše i spreči klanje Srba.

SUTRA:BOSANSKI LIDERI TRAŽE CENZURU SRPSKIH MEDIJA