FELJTON - SOVJETI SE PLAŠE SLOBODNIH ZIDARA: Jugoslovenska politička policija ozbiljno se bavila masonima

Kada je primljen u redove slobodnih zidara 1925. godine, Andrić je već uveliko bio angažovan na diplomatskim poslovima, čije su ga niti vodile i u krugove eserovskog, "levog" krila ruske beloemigrantske zajednice u Jugoslaviji. Odmah po dolasku u Beograd 1924, svoj neprikosnoveni autoritet u zastupanju interesa ove grupacije esera uspostavili su Vladimir Lebedev i Fjodor Mahin, preko organizacije "Zemgor", na čijem su čelu bili, ali i preko Ministarstva spoljnih poslova Kraljevine SHS. Prema jednom tajnom elaboratu Udbe, Lebedev je ministarstvu "koristio u obaveštajnoj službi, pošto je uspeo da ubedi nadležne faktore da su eseri ti koji imaju najbolje veze u SSSR i sledstveno i najtačnije informacije o tamošnjim prilikama".

VEĆ OD leta 1925. godine Lebedev i Mahin su "redovno i dosta često podnosili ministarstvu izveštaje o prilikama u Sovjetskom Savezu u vidu pismenih eleborata o industriji, zakonodavstvu, sudstvu, saobraćaju itd..., a pojedine napise iz sovjetske štampe propraćali svojim objašnjenjima. Ovi su izveštaji podnošeni neposredno ministru spoljnih poslova, dok su na tom položaju bili Ninčić i Marinković, a kasnije su to činili preko višeg diplomatskog činovnika Stanoja Pavlinovića, koji je radio po pitanjima u vezi sa Sovjetskim Savezom".

"Svojom umešnošću i korišćenjem raznih njegovih uticaja Lebedev je uspeo da u krugovima visokih funkcionera jugoslovenskog ministarstva spoljnih poslova stvori sebi prijateljske veze, među kojima su najvažnije bile sa Stanojem Pelivanovićem, Božidarom Purićem, Ivom Andrićem i Konstantinom Fotićem", navodi se u poverljivom elaboratu Udbe. U tom dokumentu je na listi "prijatelja beloemigracije", na dvadeset šestom mestu, navedeno ime Ive Andrića, koji je "bio u prijateljskim vezama sa Vladimirom Lebedevim".

POMINjEMO Lebedeva i Fjoroda Mahina pošto su obojica bili slobodni zidari. Kao "levi" eseri stigli su iz Praga u Beograd baš zahvaljujući masonskim vezama između Tomaša Masarika i kralja Aleksandra Karađorđevića. Ali ne samo to: i Lebedev i Mahin su svoja znanja, umeća i veštine stavili na raspolaganje sovjetskim tajnim službama, čiji su se pripadnici snažno infiltrirali u rusku belogardejsku zajednicu u Kraljevini Jugoslaviji.

Tokom rata, kao sovjetski obaveštajac od formata, Fjodor Mahin je do 1943. bio i među četnicima Draže Mihailovića i među Titovim partizanima. Već u godinama, kraj rata je dočekao kao general-lajtnant Jugoslovenske armije.
U traganju za obaveštenjima o srpskim i jugoslovenskim masonima, sovjetski vojni ataše u Beogradu, general Aleksandar Samohin, očigledno se 1941. nije oslanjao samo na obaveštenja koja mu je pružao Miloš Miša Brašić.

BILO kako bilo, u tekstu o masonima, pisanom na Golom otoku, a svakako na zahtev koji je nesumnjivo stigao s vrha piramide Udbe, Miloš Miša Brašić navodi da mu je 1946. ili 1947. sekretar sovjetske ambasade Grigorijev pokazao "oveći spis na ruskom jeziku, rađen na šapirografu, i naglasio da je to strogo povrljiv dokument iz Moskve". "Preklopio je prvu stranicu svakako da ne bih ja video zaglavlje, pečat i broj, kao i poslednju stranicu spisa kada sam ga u pojedinim delovima čitao, pošto mi je skrenuo pažnju da čitam samo one pasuse koji su sa strane markirani olovkom. Očevidno je da se radilo o nekom informativno-direktivnom raspisu NKVD".

U nastavku ovog eseja Miloš Brašić navodi niz drugih zanimljivosti i piše sledeće:

"Razgovarao sam još sa Georgijevom o tim navodima, za koje mi je on tvrdio da su provereni i autentični, pa mi je, najzad, dao nalog da se podrobnije interesujem za rad masona u Jugoslaviji. Ali u to vreme masoni nisu bili obnovili svoj rad i sem ličnog međusobnog dodira u njihovim redovima nije se zapažala nikakva aktivnost. Jedino prilično masona bilo je okupljeno samo na groblju prilikom pogreba dr. Vojislava Kujundžića, pretsednika i osnivača društva 'Oganj', koje je trebalo da sagradi prvi krematorijum u Beogradu."

"IZ PROČITANIH fragmenata u ovom informativno-direktivnom raspisu sovjetske obaveštajne službe i razgovora s Grigorijevom jasno izlazi da Rusi - zaključuje Miloš Brašić - znatno više nego Vatikan, u masonima vide opasnost za svoju hegemoniju i, naročito, za svoje sopstvene imperijalističke ciljeve, mada se hladne, odmerene i uglavnom kulturne metode masona ne mogu ni približno uporediti sa ogavnom džingiskanovštinom sovjetske birokratske kaste, sa njenom bestijalnom eksploatacijom čoveka, sa njenim uništavanjem svake ljudske slobode i sa srozavanjem ljudskog bića na najniži ropski stepen od strane vlastodržaca u Kremlju."

Miloš Brašić je poslednje navedene redove napisao, po svemu sudeći, kao neku vrstu potvrde da je "revidirao" u odnosu na politiku Staljina i Moskve, kako se u ono vreme zahtevalo od zatočenika na Golom otoku.

Po svemu sudeći, upravo je njegovo svedočenje doprinelo da u okviru svemoćne političke policije Udbe docnije bude formiran poseban referat o srpskim i jugoslovenskim slobodnim zidarima, uključujući i istoriju masonske organizacije u svetu. O tome svedoči i jedan javnosti nepoznat, opširan dokument, sistematizovan u čak šesnaest poglavlja, koji su napisali analitičari Udbe u jesen 1957. godine. U svakom slučaju, istorija srpskih masona od 1945. do danas jednako je intrigantna, često vrlo uzbudljiva, kao i u periodu o kome je bilo reči u ovom feljtonu.

POUZDANI OBAVEŠTAJAC

PO SVEMU sudeći, Miloš Brašić, dok je radio "na specijalnim poslovima u Ozni Srbije, sve do odlaska sovjetskih stručnjaka iz zemlje", najneposrednije je sarađivao upravo s tim sovjetskim stručnjacima, ali je do danas ostalo otvoreno pitanje kada su ključni ljudi Ozne potom Udbe, Aleksandar Ranković i Slobodan Penezić Krcun, saznali da je Brašić od 1932. pouzdani obaveštajac sovjetske službe - NKVD.

Kraj