MASONI POTUKLI POBUNJENE JANIČARE: Kada je 1804. buknuo ustanak, uz Karađorđa je bio mason Janko Katić

Karađorđe, koji je sudeći prema mnogim znacima bio član ove lože, pod njenim uticajem produžio je rad protiv dahija i slomio ih... Ljudi koji su se isticali na čelu pobunjenika bili su dovoljno svedočanstvo ko je pravi pokretač ustanka, jer su oni pripadali prvoj slobodnozidarskoj loži. Pokreti su bili pomagani i od samih Turaka, članova ove lože, jer su i oni nalazili da se tim putem može da učini kraj besnilu pojedinih Turaka. Posle izvesnog vremena nestalo je i Petra Ička. Izgleda da je tragika tog velikog i umnog čoveka ujedno bila i tragika te prve slobodnozidarske zajednice".

Tačno dvadeset godina ranije, slobodni zidar Sreten Sreta Stojković je 1893. u knjizi "Slobodno zidarstvo, pisma br. S. jednom neposvećenom bratu", napisao sledeće redove:

"U to doba, kad su po celom Balk. poluostrvu bili dodijali zulumi besnih janičara, ljudi, zadahnuti idejom čovečnosti i slobode, radili su na oslobođenju balkanskih naroda ispod nesnosnoga jarma turskog, radili su na opštem ustanku. Centar toga rada bio je slobodno zidarstvo. Lože u Vlaškoj, Beogradu, Vidinu i drugim mestima Balkanskog poluostrva, behu u međusobnoj vezi i sporazumu".

I ZAISTA, kada su pobunjeni janičari 1797. krenuli ka Beogradu i zauzeli Požarevac i Smederevo, sudarili su se sa združenom tursko-srpskom vojskom. Srbe su predvodili Aleksa Nenadović, Ilija Birčanin i Nikola Grbović, pobunjeni janičari su potučeni, a sredinom januara 1798. oslobođeni su Požarevac i Smederevo. Sledeće godine janičari su se na osnovu odluke Porte vratili u Beograd, a 15. decembra 1801. ubili su Mustafa pašu.
Prema kazivanjima Petra Ička, odluka o pogubljenju ubrzana je zbog saznanja da se priprema buna Srba protiv janičara. Ičkov plan je predviđao formiranje hajdučkih četa od po 400 srpskih boraca, u svim krajevima Srbije i preotimanje Beograda. Ičko je stajao i iza neuspele, zajedničke srpsko-turske bune planirane za 1802. godinu.

Kada je na Sretenje 1804. buknuo Prvi srpski ustanak, neposredno uz proglašenog vožda Karađorđa Petrovića bio je mason Janko Katić, a brzo mu se pridružio, došavši iz Austrije, i mason Petar Novaković Čardaklija. Obojica su preuzeli deo diplomatskih poslova ustanika, u Austriji i Rusiji, gde je delegaciju predvodio prota Matija Nenadović. Delegaciji se pridružio profesor prava i istorije na Harkovskom univerzitetu, mason Božidar Grujović (Teodor Filipović). U Petrogradu je ustaničke diplomate primio knez Adam Čartorijski, tada ministar spoljnih poslova carske Rusije, takođe mason.

POSLOVIČNO vešt i odlučan, a od velikog Karađorđevog poverenja, naročito važnu ulogu u diplomatskim poslovima imao je Petar Ičko, koji je s Portom dogovorio sporazum o velikim ustupcima Srbiji. Poznat kao Ičkov mir, ovaj sporazum nije ostvaren pošto su događaji krenuli drugim tokom - ustanici su zauzeli Beograd a Rusija je proglasila rat Turskoj.

Dositej Obradović, velikan srpskog prosvetiteljstva na prelomu XVIII i XIX veka, mason od 1783, stigao je u Sremske Karlovce u junu 1806, u septembru se tajno sastao sa Karađorđem u Smederevu, obavio važnu diplomatsku misiju i u leto 1807. stigao u ustaničku Srbiju. Vožd mu je odmah poverio vaspitavanje sina Alekse, ali će njegov prosvetiteljski i masonski rad ostaviti mnogo važniju brazdu u modernoj kulturnoj i političkoj istoriji Srbije, nego u vaspitanju voždovog sina.

Dositej će osnovati Veliku školu u Beogradu 1808. i kao prvi ministar prosvete brinuti o prosvećivanju naroda, slično onome što čini njegov masonski brat Stratimirović u Austriji. Uzavrela u revoluciji, Srbija se pokazala kao pogodno tlo za Dositejev rad, za oživotvorenje njegovih ideja antiklerikalizma, prirodnog prava, racionalizma i tolerancije, kao i drugih načela ispisanih na zastavi slobodnog zidarstva.

POSEBNE zasluge Dositej je imao kod uspostavljanja veza i glađenja sporova sa Rusijom, u formulisanju "Osnovanija praviteljstva srpskog", takođe i u suprotstavljanju austrijskoj propagandi. Boraveći u Beogradu, stanovao je u kući masonskog brata Petra Čardaklije, takođe ličnosti od velikog Karađorđevog poverenja. Kada je Dositej umro 28. marta 1811. godine, Karađorđe "koji je neutešan ostao" prisustvovao je sahrani velikog prosvetitelja sa svim ustaničkim vojvodama i starešinama.

Posle gušenja ustanka 1813, Karađorđe je napustio zemlju, ali to nije značilo kraj delovanja srpskih masona.

U poznatoj studiji "Stvaranje Jugoslavije", akademik Milorad Ekmečić je ispisao i ove redove:

"U Beogradu je još 1813. postojala masonska loža. Karađorđe je postao član ove tajne organizacije i bio se obavezao da će po dolasku na vlast ponovo podići narod na ustanak, računajući tu ne samo pokret Srba i Grka, nego i Bugara. Ruski generalni konzulat u Jašiju postao je glavno uporište ove zavere i preko njega je Karađorđe naumio da se ponovo vrati u Srbiju. Pre toga je bio u ruskoj prestonici, gde ga je primio i ruski car (Aleksandar I, slobodni zidar - prim. aut.) U Srbiju se vratio sa lažnim pasošem i pošto je obojio sede vlasi.

SLUŽBENA je verzija bila da je iz Rusije pobegao, iako je sam tvrdio da mu je na ruskom dvoru bila data usmena instrukcija da diže novu revoluciju. Carska je diplomatija iza 1815. vodila politiku očuvanja postojećeg poretka i ne radi na novim prevratima... Tamo će se brzo preći na tajni rad i kovanje zavera. Stvaranje grčke Philiki Etairie više je koristilo Rusiji nego balkanskim narodima: ona je tim putem stavila pod svoj nadzor sve

balkanske oslobodilačke pokrete."
"U burno doba 1848. godine masonska loža je bila u Gornjem gradu, u onoj zgradi koja je prva na udarcu pri ulazu u grad sa Velikog Kalemegdana. Toj loži pripadali su i Dositej Obradović i Sima Milutinović - Sarajlija", pisala je "Politika" 22. marta 1925. u pomenutom tekstu "Slobodni zidari", koji je donekle odškrinuo vrata istorijata ove diskretne organizacije i doprineo boljem razumevanju njenog rada u široj srpskoj javnosti.

Sredinom XIX veka, dok je Srbija posle Drugog srpskog ustanka i izvojevanih diplomatskih pobeda kneza Miloša Obrenovića još uvek zavisila od Otomanske carevine, u slobodnom gradu Beogradu, delovala je masonska loža "Ali Koč".

POD BUDNIM "OKOM" BEČA

DELOVANjE masonske lože "Ali Koč" pratili su policajci Habzburške monarhije, ostavljajući zanimljive dokumente iz kojih se vidi da je loža okupljala Turke, Srbe i Jevreje i bila, kako se to kaže, matica loža za sve hrišćanske pokrajine Turske carevine. Pod njenom zaštitom radile su masonske lože u Vidinu, Svištovu, Ruščuku, Varni i Nišu, odnosno u Rumuniji, Moldaviji, Bugarskoj i Staroj Srbiji. Starešina lože bio je Mehmed Said Ismail, a sekretar čuveni ustanik i vojvoda iz Drugog srpskog ustanka Toma Vučić Perišić, kako se navodi u nekim izvorima.

SUTRA: KARAĐORĐE POSTAJE SLOBODNI ZIDAR