FELJTON - ČETNICI PORAŽENI ZA ZELENIM STOLOM: Bez Crvene armije partizani ne bi mogli da oslobode Beograd

Prva je bila sastanak Staljina i Čerčila u Moskvi 9. oktobra 1944. Bez pogovora su se slagali da Britanija mora ostati mediteranska zemlja i držati Grčku, a Sovjetski Savez da konačno pretvori Crno more u rusko jezero. To je značilo: u Bugarskoj će britanska politika biti nešto više od posmatrača, a u Jugoslaviji su Staljin i Čerčil uticaje podelili po pola. To je ono što se pogrešno naziva sporazumom u Jalti 50% i 50%. Taj je sporazum bio na snazi manje od jednog dana, jer je ostavljeno ministrima spoljnih poslova Molotovu i Idnu da sutradan, 10. oktobra 1944, povise taj sovjetski procecat. Molotov je zahtevao 25% za Britaniju i 75% za Sovjetski Savez ili, u najgorem slučaju, da sovjetska strana ima prevagu od 60%. Britanci su zahtevali da se Tito i Šubašić, vođstvo partizana i kraljevska vlada, sporazumeju hoće li Jugoslavija biti monarhija, republika, ili nešto treće. Molotov je uveravao da će Tito, kad dođe u Beograd, malo omekšati. U planinama je bio provincijalac, sklon da sve rešava na tajni način, a u gradu će se pripitomiti i postati prihvatljiv. Idnovo "nešto treće" je bila lična diktatura, koja će zaista biti i uvedena.
Druga stvar koja je odigrala suštinsku ulogu u daljem razvoju bilo je stvaranje prosovjetske vlade u Bugarskoj 9. septembra 1944. Nemački i srpski neprijatelj - Bugarska preko noći je postala njihov ratni saveznik, susretom Tita i Dimitrova u Sofiji 5. oktobra 1944. To je, praktično, značilo da se oko 100.000 vojnih obveznika iz Makedonije preko noći pretvara u vojnu osnovu jugoslovenske partizanske vojske na tom prostoru Jugoslavije.

SAMA bugarska armija je bila upravljena da prodire u dva pravca. Jedan je išao na Sremski front, a drugi je trebalo da oslobodi i uvede red na Kosovu. Pored bugarske vojske, Peta i Šesta albanska divizija učestvuju u oslobađanju Prizrena i Tuzi, Britanci ne žele da daju pomoć albanskim trupama, jer su na neregularan način zaposeli jugoslovensku teritoriju. S druge strane, u albanskim jedinicama su i balisti i komunisti, što je dovelo do jednog oružanog konflikta sa partizanskom jugoslovenskom vojskom. Odmah po oslobođenju 1944, izbio je jedan albanski ustanak protiv jugoslovenske vlasti, a drugi pre kraja rata, u maju 1945.

Nije bilo slučajno što se bugarska vojska našla na Kosovu, britanski posmatrači su videli da Tito vodi politiku što većeg umanjenja srpskog značaja u budućoj jugoslovenskoj federaciji. Britanski vojni predstavnik je 4. decembra 1944. javio da starešine bugarske vojske vide da je njihova uloga na Kosovu političke prirode; Tito je izjavio da bi albanski balisti mogli ući u Jugoslaviju samo silom. Postojao je savez balista i partizana na Kosovu. Srbima nije dozvoljavan povratak. Britanci su izveštavali "da Tita ne zanima budućnost Kosova, koje bi dao Albaniji u slučaju da ona to poželi".

BRITANSKA vlada je još 10. aprila 1944. posredstvom svog predstavnika obavestila jugoslovensku vladu u Londonu da je "Titova briga za stvaranje autonomne Makedonije ovde shvaćena samo kao deo njegovog programa da umanji srpski uticaj, jer bi se takva država mogla uspostaviti samo na štetu Srbije. Naša podrška Titu ne uključuje i njegove antisrpske ciljeve". Sporazum dva ministra inostranih dela 10. oktobra 1944. omogućio je Sovjetskom Savezu predominantan uticaj u Jugoslaviji. Pogrešno je misliti da se to odnosi na deobu teritorija. To je samo podela brige oko pomaganja kopnenih snaga, u čemu sovjetska strana ima prevagu, ili pomorskih i vazduhoplovnih, u čemu Britanci pomažu u onoj smanjenoj meri u kojoj ti rodovi u balkanskom ratu imaju podređen značaj. Bez pomoći sovjetske armije jugoslovenske partizanske jedinice ne bi mogle osloboditi čitav jugoslovenski prostor, a posebno Beograd, 20, oktobra 1944. Britanska armija je imala vrlo male snage na jadranskoj obali. U Trebinju su držali jednu bateriju topova. Jedne noći su morali otići u susedni partizanski logor, gde su uhapšenici nove vlasti toliko zapomagali da britanska vojska nije mogla otrpeti. U Dubrovniku su bili izolovani od stanovništva.

ČETNIČKI pokret nije slomljen na bojnom polju, nego za zelenim stolom "britanskog igranja karata sa Rusima". I pre nego su se Staljin i Čerčil sporazumeli u Moskvi, britanskoj diplomatiji je veća briga bila kako da ne primi na sebe sumnju za srpsku tragediju i ostavi generala Mihailovića da potone, nego da nešto uradi u njegovu korist.

Njegov štab je doneo odluku da se neće povinovati rešenjima velikih sila i kraljeve vlade u Londonu. Kraljevim dekretom od 25. avgusta 1944. ukinuta je Vrhovna komanda Jugoslovenske vojske u otadžbini, a Tito je 30. avgusta uputio poziv domobranima i četnicima da pređu pod njegovu komandu.

Kralj je preko britanskog radija 12. septembra pozvao svoje četnike da se priključe Titovoj armiji. Jedan deo četničkih jedinica je ovo prihvatio. Po zapadnoj Srbiji su brijačnice odjednom ogrezle u ošišane kose i brade. Bacale su se kraljeve kokarde. U dnevniku tih dana Mihailo Šaškijević opisuje kako se njegova četnička jedinica kod Čačka raspala. Samo neki pojedinci nisu bili obrijani. "Svi oficiri su, takođe, bili obrijani. Većina nije imala nikakve oznake na kapama, to jest šajkačama. Obično samo jedan metalni hrastov list na reveru bluze. Titovom maršalskom grančicom su obeležili da su deo njegovih trupa.

NAREĐENjE da se oslobodi Valjevo je traljavo sprovođeno u delo, kontakti sa sovjetskom vojskom nisu bili neprijateljski, ali su bili potpuno nepouzdani i beskorisni.

Većina četničkih snaga nije prihvatila kraljevo naređenje. Nekoliko hiljada njegovih vojnika u Podgorici, pošto su saslušali tužan kraljev govor, zapevali su: "Čiča Dražo, mi ti se kunemo da sa tvoga puta - ne skrenemo". Nakon tri godine tu će pesmu pevati svom novom vođi koji se odmetnuo od Staljina. Draža Mihailović je najpre svoje trupe upravljao u Bosnu preko Sjenice, sam prešao u Dvorove kod Bijeljine, pa u Modriču u uglednu kuću Karabegovića, nekada pre rata 1914. srpskih nacionalista. Mustafa Mulalić u svojim uspomenama beleži da je general Mihailović svraćao, na poziv, u muslimanske džamije, izuvao se i posle molitve vernicima držao govor.

Vatikan stvara svoju vojsku

POSTOJAO je pokušaj da se oko generala Mihailovića, pored toga što je od Britanaca bio odbačen, zametne jedna nova jugoslovenska snaga, koja će u poslednjim mesecima rata doneti preokret. Katolička crkva je upravo tada stvarala nove gerilske formacije "Križara". Njihov vrh je bio u Vatikanu, a franjevac Krunoslav Draganović, bio jedan od njihovih vrhovnih čelnika. To nije ustaška vojska, iako se od nje nije bitno razlikovala, nego jedinice nadbiskupa Stepinca. U porukama generala Mihailovića svojim potčinjenima vidi se da je on znao da Nemci u partizanskoj pozadini nastoje da ostave i razviju snažna gerilska jezgra. Domišljao se da iza toga stoji mogući nemački sporazum sa zapadnim saveznicima o zajedničkom frontu protiv Crvene armije.

SUTRA: TRAGIČAN KRAJ VOJSKE GENERALA MIHAILOVIĆA