FELJTON - AMERIKANCI PREGOVARAJU SA NEMCIMA PREKO DRAŽE: Britanci su tvrdili da se preteruje sa srpskim žrtvama

Cenili su njihov napor za uvođenje socijalne pravde i isticali svoju ideologiju iz enciklike Rerum Novorum 1891, koja je kasnije obnovljena 1931,1941. Nadbiskup Stepinac je zbog jednog govora bio sumnjičen kao filokomunista. Glavni protivnik je bio srpski nacionalni pokret, koji ne bi prećutao genocid učinjen nad Srbima i Jevrejima. To je bio razlog da je Katolička crkva između srpskih četnika, njihovih hrvatskih saveznika oko Seljačke stranke i komunista napravila izbor još 1943. Radio-stanice zapadnih saveznika su hvalile ovaj istup poglavara Katoličke crkve u Hrvatskoj. Ne treba sumnjati da je jedna od posledica bila da su i njihove vlade ojačane u ubeđenju da je neko razumevanje između Hrvata i Srba u budućnosti lakše tražiti podržavanjem partizanskog, a ne četničkog pokreta.

Britansko javno mnjenje je odranije bilo pripremljeno na ovo napuštanje. Deo srpskih i stranih istoričara greši u ubeđenju da je do ovoga došlo zbog toga što su funkcioneri za kontakte i upravljanje gerilskih odreda na Balkanu, u Kairu i Londonu, bili levičari.

Retkim jugoslovenskim komunistima, koji su ga službeno posećivali, Staljin je saopštavao da su polovina članova Centralnog komiteta Britanske komunističke partije bili agenti obaveštajne službe.

KEMBRIDžSKI istoričar Majk Stenton, u jednom zborniku studija o Velikoj Srbiji (2003), objasnio je da je srbofobija zakratko prestala u britanskim vodećim krugovima samo neposredno posle puča u Beogradu 27. marta 1941. Posle toga se vrlo brzo vratila na staze kojima je napredovala od vremena Dizraelija 1876.

O gerilskom pokretu u Jugoslaviji je brigu vodio jedan izvršni komitet (Political Warfare Exucitive). U njemu je do 1941. glavnu reč vodio R. V. Siton Votson, a njegov sin Hju bio je na uticajnom mestu u takvoj ustanovi u Kairu. I kad je 1941, napustio taj položaj, njegov duh će tamo ostati. Zamenili su ga Ralf Mjurej i Brjus Lokhert, obojica levičari, prvi stručnjak za mađarske, a drugi za slovenske studije.

Siton Votson je početkom 1943. objavio nekoliko članaka u londonskom The specatotor, koje su švajcarske novine Noue Zuricher Zeintung prevodile i objavile krajem februara 1943. Odatle su dolazili u Zagreb, gde ih je ustaški sedmični časopis "Spremnost" prenosio sredinom marta. Taj časopis je bio više glasilo nadbiskupa Stepinca, nego ustaške vlade. U jednom rezimeu tih članaka istaknuto je da "engleski pisac nadalje kritizira srpsku emigraciju, koja da se nije znala ispravno ponijeti... Tako je podlegla zamisli da ustaše treba istovjetiti sa Hrvatima, a osim toga da je neumjesno pretjerala svoje žrtve u zemlji, te da je u vezi s time također neumjesno napuhavala mogućnosti i djelatnost pukovnika Mihailovića".

LjUDI zaduženi da vode politički rat u britanskoj vladi su se dosta rano opredelili da podržavaju partizane, a ne četnike, Koji je pravi razlog za to, ostaje nejasno. Sam Čerčil je zabeležio da je čitao izveštaje obaveštajne službe i otkrivao neslaganja različitih vođstava. On izričito ne pominje sukobe između Titovog štaba sa različitim drugim projektima o rešavanju jugoslovenske krize. Postojala su određena neslaganja povodom ukidanja Kominterne, iako ih je jugoslovensko vođstvo kasnije odstranilo tvrdnjom da su poslali telegram o ispravnosti toga poteza.

Čerčilu je bilo jasno da jedan trojanski konj u protivničkom taboru, više vredi nego hiljadu kraljevskih konja u svom taboru. Od 27. marta 1941. su dobijali Titova uverenja da on postupa samostalno, a ne po nalozima iz Moskve. Već pri prvim vestima o izbijanju gerilskog rata u Jugoslaviji znali su da se iza imena Tito krije Josip Broz. Presmelo bi bilo nagađati da i masonske veze preko londonskog uporišta Concordia u ovome mogu biti odlučujuće.

MAJKL Stenton je ovako formulisao Čerčilov stav prema jugoslovenskim komunistima: "Čerčil je trebao da pronađe način da pojednostavi i smanji svoje političke probleme sa Rusijom i Istočnom Evropom. On se u toku 1943. nije uzdao u američku pomoć posle rata.

Sasvim se moglo desiti da će posleratna ravnoteža sila u Evropi, ako bi je tako trebalo nazvati, biti između Rusije i Britanije. Kao rezultat toga je proizilazilo da britanska politika mora da bude levičarska. On je to mislio, ne da bi se Staljin zadovoljio, nego za slučaj da se on i ne bi zadovoljio. Trebalo je da se pomogne stvaranju jakih, pouzdanih, čak i arogantnih mladih režima, koji po svemu ne bi želeli da budu ruske lutke na koncu, bez obzira na to što bi mogle biti socijalisti. Britanija je trebala nove saveznike, jer je 1943. odjednom postalo nezamislivo da će se Istočna Evropa obnoviti na osnovu predratnih monarhija. Čini mi se da se ova tačka nije dovoljno shvatila. Ipak je vremenom postalo tako očigledno da to ne bi trebalo dovoditi u pitanje kao objašnjenje zašto su napušteni četnici". Kako li je, u ovim okolnostima, kad Čerčil traži hajduke i ukoljice na čelu istočnoevropskih država za novu ravnotežu Sovjetskom; Savezu, izgledao jadan kralj Petar II. On jednom traži od Ruzvelta da mu, kao siročetu kome su ubili oca, pomogne i savetuje ga šta da radi.

TO NIJE bio jedini, ali jeste osnovni razlog zašto su saveznici okrenuli leđa generalu Mihailoviću. Naivne izgledaju tvrdnje u literaturi da nije postojala kolaboracija između četničkih formacija i Nemaca, posle kapitulacije Italije. U sukobima četnika i partizana postojala je saradnja sa Nemcima. Po Srbiji je četnicima doturano oružje stare jugoslovenske vojske, češki mitraljezi, a ne savremeniji nemački. Ustaški zapovednik Luburić se, početkom 1945. u jednom pismu prijatelju iz Sarajeva, žali što Nemci njemu šalju manje pomoći nego četnicima.

Nema osnova da se optužuje sam general Mihailović da je on vodio takvu politiku. Na suđenju 1946. on je rekao da su svi saveznički emisari koji su mu dolazili, ili bili s njim u vezi (Hadson, pukovnik Bejli, general Armstrong, Ruzveltov izaslanik u avgustu 1944. Makdauel i drugi) bili uglavnom zainteresovani da četnici eliminišu partizane.

On izričito kaže da "posle sastanka sa Nemcima u selu Divci nikada više ne bih došao u kontakt sa Nemcima da nije bilo Makdaula". U svojim uspomenama je Mustafa Mulalić, tada potpredsednik četničkog Nacionalnog komiteta, protestovao kod Mihailovića što se nemački oficiri vrzmaju oko njegovog štaba na Ravnoj gori. General je objasnio da su oni tu zbog kontakta sa Amerikancima.

GENERALOVA FATAMORGANA

U DVA sela kod Šapca, posredovanjem četnika, vođeni su razgovori američkih izaslanika sa Nemcima. Kasnije je u literaturi objašnjeno da su se pokušavali sporazumeti oko lakše predaje nemačkih snaga na Balkanu. Nauka je ipak potvrdila da je posredi bilo dogovaranje o uslovima oko mogućeg separatnog mira. Ne zna se tačno kada su zapadni saveznici prvi put pokušali da posredstvom generala Mihailovića uspostave vezu za pregovore sa Nemcima. Od tih kontakata je zavisilo i četničko držanje prema okupacionim snagama i kolaboraciji s njima. General Mihailović je bio u žiži fatamorgane da bivši zakleti neprijatelji mogu postati saveznici u ratu protiv sovjetske armije.

SUTRA: BOMBARDOVANjE HRVATSKE ZAUSTALjENO IZ VATIKANA