FELJTON - NEMCI I ITALIJANI DELE JUGOSLAVIJU: Vladimir Bakarić u Zagrebu pregovarao sa ustašom Milom Budakom

Njegovo neočekivano zadržavanje u Karlovcu je urađeno zbog njegovog odbijanja da odmah tu potpiše tako važan ugovor. Dva saveznika, Nemci i Italijani, napravila su podelu jugoslovenske teritorije na dva okupaciona područja. Linija razdvajanja je išla sredinom između Siska i Karlovca, na Jajce, preko Goražda na Lim, odatle iznad Prištine do Vranja. Nemci su držali šumom i rudnim blagom značajna područja Bosne, Slavonije, Novog Pazara, Kosovske Mitrovice. Južno od toga su Italijani razgraničili Hrvatsku, Crnu Goru i Kraljevinu Albaniju. Bugarska je dobila Makedoniju i deo jugoistočne Srbije sa Vranjem i Pirotom.

Bačka, Baranja i Prekomurje su pripali Mađarskoj konačno 16. decembra 1941. Granice hrvatske države su bile sporne i o njima su 1941. donesena rešenja, koja se ne mogu istražiti do kraja, zbog uloge koju je u tome vršio Vatikan. Bilo je predviđeno da Hrvatska dobije celu teritoriju Raške oblasti. To je oduzimalo planiranoj "Velikoj Crnoj Gori" njen deo, bez čega je Musolini smatrao da se ta država ne bi mogla održati.

Očigledna je namera bila da nova hrvatska država preuzme na Balkanu misiju koju je pre 1914. držala Austrougarska. Sam Hitler je svom izaslaniku u Zagrebu Glezu Horstenauu rekao da će istočna granica Hrvatske ići do reke Bosne.

Musolini je bio usvojio prvobitni plan italijanskog generalštaba da Hrvatska dobije izlaz na more kod Sušaka, a Srbi u Dubrovniku. Hrvatska je trebalo da postane kraljevina sa princem iz dinastije Savoja (Il principe Aimone, duca di Spoleto), koji je bio oženjen grčkom princezom pravoslavne vere. Italija nije smatrala da će trećina Srba u hrvatskoj državi biti neravnopravna, predviđala je mesto i za njih. Granica je konačno postavljena Rimskim sporazumom 18. maja 1941. po kojoj je Italiji ostavljeno područje iza Zadra, Trogira, Šibenika i Splita, sa ostrvima, sem Paga, Brača, Hvara. Deo Konavala je vezan za italijanski posed Boke Kotorske, pretvoren u veliki okvir ratne baze.

U Veliku Albaniju su ušli Kosovo, Metohija (bez Kosovske Mitrovice) i zapadna Makedonija sa Ohridom. Italijanske vlasti su računale da je iz Albanije useljeno 150.000-200.000 ljudi. Crna Gora je proklamovana 12. jula, pošto je planirani kralj princ Mihailo Petrović u nemačkom zarobljeništvu odbio da prihvati tu ponudu. Dobila je izlaz na more sa Barom, a Ulcinj je vezan za albansku državu. Princ Mihailo je odbio krunu sa opravdanjem da Crnogorci nisu nacija, nego pokrajinski identitet srpske nacije.

Prema Hitlerovoj želji i da se Srbija učini što manjom, kako se nikada više u budućnosti neće podići, Srbija je ostala u granicama države pre 1912, a dodat joj je formalno i Banat. Nemci su, ipak, držali taj deo Vojvodine u svom guvermanu, kao što je pod ljihovom kontrolom bio i strateški značajna zona Bora. Srbima se predviđalo pravo da u Banatu mogu imati podbana. Odmah posle ulaska nemačke vojske, u Vršcu su stvorili dobrovoljačku 55. diviziju. Srbija nije organizovana kao suverena država. Iako joj je dato pravo da ima jedan "Savet komesara", smatrana je u statusu "države sticateljice". Glavnu vlast je vršila Komanda za Jugoistok sa 700 službenika.

Ovakav način razbijanja Jugoslavije i povlačenja granica novih država na njenim ruševinama, odredio je i prirodu izbijanja ustanka Srba na toj teritoriji. Taj ustanak su svi očekivali, a niko ga nije stvarno i planirao. Među komunistima je došlo do skrivenih nesporazuma. Vladimir Bakarić je pregovarao sa novim doglavnikom Milom Budakom, pokrajinski komitet Makedonije sa sekretarom Metodijem Šatorovom se priključio bugarskoj komunističkoj partiji. Kada je jugoslovenski Centralni komitet poslao iz Kragujevca u Skoplje svoga Lazara Koliševskog da obnovi partiju, on je u okvir svoga delovanja dobio i Kumanovo, iako se pre toga nije tako mislilo.

U Zagreb je bio poslat Blagoje Nešković zbog pokušaja CK KPH (Bakarić, Hebrang, Mates, Kopinić) da osamostale posebnu partiju. Bakarić je bio kažnjen, a zašto je to prećutano ostaje nejasno. Uspešno će se ponoviti pola veka kasnije, Fridrih Valter, kako se još nazivao generalni sekretar centralnog komiteta KPJ, 8. maja došao je u Beograd. U Zagrebu je na raspolaganju imao i plaćenog šofera za automobil koji mu je iz Sjedinjenih Američkih Država sestra poklonila.

Jovanović Stoimirović beleži u svom dnevniku 16. aprila, da mu je Vladislav Ribnikar u Sarajevu, gde su kao vojnici mobilisani, rekao da bi "kao obične zločince trebalo streljati vinovnike ove tragedije koji još nisu pobegli pa daju savete da se daje otpor u Crnoj Gori". U njegovoj vili na Dedinju će vođstvo KPJ 7. jula doneti odluku da se diže ustanak. Generalštab je poslao Ribnikara u Sarajevo da pokrene list "Politika", jer se verovalo da će se oko Bosne stvoriti jezgro otpora. Zbog straha od nemačkog streljanja, on to nije uradio.

Oni koji se nisu pomirili sa istorijskim porazom srpskog naroda očekivali su da će se njegova sudbina rešiti u savezu sa Britanijom i Sovjetskim Savezom, Sam Slobodan Jovanović je, posle sloma države, rekao: "Do Rajne prošlost, do Visle sadašnjost, odatle dalje budućnost". Nikad jedan pisac svom narodu nije rekao lepši savet. Nemačka do Rajne je prošlost, okupirana Istočna Evropa je stvarnost, ali budućnost zavisi od velikih sila izvan tog nemačkog kruga.

Pitanje koje je postavila moderna istorijska nauka ko je prvi, na koji način i gde podigao revoluciju 1941, samo od sebe nudi više stranputica nego izglednih rešenja. Odgovor bi morao da bude: svi oni koji su pre rata, tj. pre 6.aprila 1941. govorili da će "rađe biti grob nego rob", svi su oni učestvovali u dizanju ustanka posle okupacije. Nije nelogično zaključivanje da je ustanak izbio pre rata b. aprila, jer zaista su prve čarke sa hrvatskim ustašama tada počele. Osnovni motiv ustanka je pobuna protiv apsurdnosti da se razori država Jugoslavija, koja je u muci i znoju generacija bila prirodno stvorena od istorije i da se na njeno mesto postavi izmišljena velika Hrvatska, kao balkanski hegemon, stvorena na veštački način, laganim procesom prerastanja elitnog tipa nacionalizma u masovni tip. Ne samo velika država nego i hrvatski narod nastao je sa zakašnjenjem i nikada u istoriji nije bio takav faktor kakav mu se na dlanu volje Vatikana i nemačkih nacista ponudio.

PRIPREME ZA GERILSKI RAT

BRITANSKA obaveštajna služba je, još pre izbijanja rata, ispitivala srpske pripreme za gerilski rat posle okupacije. Verovatno je to bio razlog da je Britanskoj ambasadi u Beogradu bio pridodat Džulijan Emeri (Julijan Amery), dopisnik iz španskog građanskog rata kao ataše nedefinisanog statusa, radi kontakata sa štampom. U svom životopisu (Arrrroach Magsh, 1973) opisao je kontakte sa vođom Srpske zemljoradničke stranke Milanom Gavrilovićem. Kad je princ Pavle molio Gavrilovića da ode za ambasadora u Moskvu, najpre je tražio savet od britanske vlade i bio ohrabren da to uradi. Glavni program stranke jeste borba za stvaranje južnoslovenske federacije Srba, Hrvata, Slovenaca i Bugara.

SUTRA: HRVATSKA JE BILA KRVAVO JEZERO