FELJTON - SRBI IZ KRAJINE SU DAR BOŽJI: Veliku seobu Srba je predvodio patrijarh, a krajinsku - niko

Hrvatska vojska, sa svih strana, napala je Republiku Srpsku Krajinu, a pred najžešćim udarima našao se prestolni Knin. Za tren oka grad je bio obasut sa pet hiljada granata.

Ko će prvi pripomoći Krajini, bila je neizvesnost koja se iščekivala u Saveznoj Republici Jugoslaviji, regionu i u svetu. Malo ko je mogao i pretpostaviti da će pomoć izostati! Neprospavanu noć, uoči te "Oluje", proveo je i Vladislav Jovanović, ministar spoljnih poslova SR Jugoslavije, očekujući nalog da hitno zatraži vanrednu sednicu Saveta bezbednosti UN. Nalog nikako da stigne... Budan je bio i Momčilo Perišić, načelnik Generalštaba vojske SRJ... I sam zove... Zoran Lilić, predsednik SRJ, ima istu muku. Ima je i Jovica Stanišić, šef obaveštajnih agencija.

MILAN Martić, predsednik RSK, uspeo je!

ON, Slobodan Milošević, mu se javio, podigao slušalicu!

- Slobo, Knin gori, sve je u plamenu... Šta da radim?

- Mile, ubij se!

Bio je to savet koji nije tražio dodatna objašnjenja. Da li je Milošević želeo samo da ga podstakne na pružanje otpora, na borbu, a ne na kukavičku smrt; lozinka da mu bude ona Hajduk Veljkova: "Život dajem - Krajinu ne dajem"?

Za herojski podvig Mile nije imao hitrog konja, vernu Čučuk Stanu i odanu i hrabru družinu, ali jeste ofanzivne sisteme, kažu - modernu "Noru" i moćni "Orkan" dometa 65 kilometara i razornu snagu?

MILE, dični krajiški milicionar, odabrao je - život! Sledila ga je većina Krajišnika, onih - koji su odabrali da će svoja prava i opstanak braniti oružjem. Kada su se našli u iskušenju, pred velikim strahom od osvete, ostavili su sve. Rešeni samo - da žive, pa i gmižući! I njihove vođe su ih preduhitrile, na "rezervne položaje" povukao im se predsednik vlade, ministri, generali, upravljačka elita, olujnu nepogodu pratili su putem radija, televizije..., uglavnom iz Srbije.

Srbi u Hrvatskoj su dizali brojne bune koje su se po pravilu tragično završavale, ali su u njima imali i svoje junake - od Vuka Mandušića, Janković Stojana, popa Žeželja... do slavnih Titovih generala. Jedino iz ove najuspešnije, svoje Republike, naraštajima u nasledstvo nisu ostavili nikoga ko bi bio slavljen i opevan. Opravdanje se nalazi u činjenici da ih je Hrvatska napala sa dvesto hiljada aktivnih i sto hiljada boraca u gotovoj pripravnosti, a da su oni imali samo tridesetak hiljada i da su bili slabije naoružani. Da, ali toliko je ratnika imala i samoproglašena Islamska država, a godinama odoleva svetskim silama.

IZNEVERILI su Krajišnici sebe i razočarali one koji su ih pomagali i verovali u njihovu odlučnost i hrabrost. Znalo se da se Krajina sama ne može odbraniti, ali ne i da se - neće braniti! Zašto je izostao prkos, otpor pa i putem pojedinačnih podviga, za mnoge je bila i ostala najveća tajna.

Većina Krajišnika se tešila i teši, tvrdi da su bili - izdati?! Zbeg Krajišnika, po brojčanosti i tragici, prevazišao je sve dosadašnje. Nisu imali predvodnika i spasitelja... U Velikoj seobi Srba, zbegu, pokrenulo se, u zimu 1690. godine, procene su, 40.000 duša. U koloni Srba iz Hrvatske koja se formirala 305 godina kasnije nalazilo se njih pet puta više.

Prve je predvodio duhovnik, patrijarh Arsenije III
Čarnojević a druge - niko!

KOLONA je i duže lutala, od nemila do nedraga. U prvoj se ređe zaostajalo i više umiralo od bolesti, iscrpljenosti i zime, dok se u drugoj ginulo.
Jedni i drugi su na svojim stazama imali istu muku, državnu granicu. Čarnojević je iščekivao carsku vizu, a Krajišnici da im voljena matica podigne spuštene granične rampe.

SR Jugoslavija, Srbija, živela je toga leta mukotrpno, pod međunarodnim sankcijama. Bila je najveće izbegličko stecište u Evropi. Breme pod kojim su političari drhtali, a građani očajavali.

Prokletstvo se sručilo? Kakvo prokletstvo?

- Dolazak našeg naroda iz Hrvatske nije nikakav jad, kazna. To je dar Božji, dovela ih je Božja ruka!

Tako je vladika šabački Lavrentije, među retkima,
slavio. Radovao se vladika izbavljenju Srba i iz drugih krajeva razvaljene države, kao "Božjem proviđenju", mogućnosti da ih matica prihvati u svoj topli i trajni zagrljaj.

Ojačali su Srbiju kada se ona zabrinjavajuće brzo praznila.

ZA DRŽAVU je bila i srećna okolnost. Većina izbeglih imala je odranije pružene pipke, zavičajne, plemenske i rodbinske. Samostalno su rešavali svoje muke, najviše u Beogradu i okolini, Sremu i Bačkoj.

U svakoj situaciji postoji izlaz, samo ga treba pronaći. I smrt se podrazumeva. Da su žilavi, sa ekstremnom voljnošću, brzo su i ispoljili. Zaposeli su "buvlje pijace", otvarali pečenjare, "patentirali" pečenu, zavičajnu, jagnjetinu... Bili su vredniji i od Kineza?

Najgore su prošli oni koji su se prepustili brizi države, smestili se u izbegličke centre. Ima ih koji i posle dvadeset i neku godinu opstaju u njima. Žive sa nadom koju i smrt često pretiče.

MEĐU pojedincima koje su srpski zbegovi zabrinjavali bio je filozof Mihailo Marković, u to vreme i visoki funkcioner Socijalističke partije Srbije. Izbegli su pristigli u "najgore vreme", kad im je matica bila nemoćna. I pored toga, procenjivao je Mihailović, morala je učiniti više. Razočarali su ga posebno Beograđani koji su se više sažaljevali prema onim koji su stizali iz daleka nego prema svom narodu.

Iako u "Oluji" nisu pružali otpor, Krajišnici su imali žrtve. Među stradalima, oko dve hiljade, našla se i ona, Julka Kostanjček (1914) iz sela Drljače kod Siska. Julka je preživela u zloglasnom Jasenovcu, ali ne i u "Oluji". Sustigli su je hrvatski "časni bojovnici", zaostala je sama u selu, i lišili života. Julkinu sudbinu Krajišnici navode kao najočitiji dokaz kako bi oni okončali da nisu umakli "Časnicima".

SUTRA: Sloga je iznedrila Srpsku