FELJTON - POLITIČKE PARTIJE VELIKO ZLO: U "osmoj ofanzivi" proliveno je više suza nego u sedam ratnih

Koliko je nesloga genetsko, a koliko ideološko srpsko obeležje? Srbi ne mogu "pod istu kapu i u jednu partiju", tvrdio je Dragoljub Jovanović (1895-1977), znameniti srpski političar i večiti opozicionar. Istovremeno, Arčibald Rajs (1875-1929), humanista i veliki Srbin nesrpskog porekla, nakon što je pronikao u srpsku dušu, došao je do drugog saznanja. Za njega su političke partije i društvene elite najveće zlo, one najviše "dele i zavađaju" čestiti i hrabri srpski narod.

Jovanovićevo otkriće naročito se ispoljilo u smeni prošlog i ovog veka, prilikom raspada druge Jugoslavije. A ova, kao i njena prethodnica stvorene su "voljom naroda", prva od tri, a druga od pet naroda. Tako su barem tvrdili njihovi osnivači. Nosioci njihovih suvereniteta bili su narodi, a ne teritorije. U njenom razdruživanju upravo je primenjen teritorijalni princip. Njega su nametnuli zapadni pravni eksperti i narodu je preostalo da svoju volju zadrži za sebe.

U TOM vrtlogu isplivala je i srpska - srbofobija! Ona je postala i najbolji emitator za zapadnu srbofobiju. Njeni akteri su za tu rabotu bili i bogato nagrađeni, milionima, zna se, dolara. Srpski srbofobi su podržavali sankcije Srbiji, javno prizivali njeno bombardovanje!

Ring, poprište borbe, bio je Beograd. Iza pojedinih partijskih lidera, prekodrinskog porekla, stali su brojni, njima su obećavali i "veliku Srbiju". Ućutala je radnička, a progovorila "dokoličarska" klasa. Srbiju su obuzele i dodatne muke, obuzdavanje pokrajina u njoj i želja da sa Crnom Gorom nastave život Jugoslavije. Još veće muke, neizvesna sudbina, sručile su se na Srbe izvan Srbije, a njih je bilo više od dva miliona. Za njih nije važilo ni pravo ni pravda. Tri republike koje su proglasile i stekle nezavisnost, primljene u OUN, Slovenija, Hrvatska i BiH, to su postigle uz pomoć oružja. Slovenija je to rešila ekspresno: poubijala graničare, proterala pripadnike JNA, a pripadnike drugih naroda, među kojima i sto hiljada Srba, proglasila nepostojećim. Hrvatskoj i BiH preostalo je da se obračunavaju, oružjem na oružje, sa svojim Srbima.

SAMO sloga Srbina spasava. Primer sloge: Prema turskim i austrougarskim zemljišnim knjigama, Srbi su imali vlasništvo na 64% tih poseda u BiH i bili najbrojniji narod. Socijalistička BiH počivala je, po Ustavu iz 1974, na tri ravnopravna naroda, Srbi, Hrvati i Muslimani. Počivala je BiH na Ustavu, ali i na zadatoj reči. Kad je pogažen Ustav i povučena reč, kad su dva naroda, Hrvati i Muslimani, mimo volje i saglasnosti trećeg, šta se moglo očekivati?

Šta su svi očekivali, a mnogi i priželjkivali se i dogodilo... Prvo su Muslimani zapucali na srpske svatove u Sarajevu, jednog svata i lišili života, nakon čega su se oglasile i zapete srpske puške.

Srbe u BiH, gle čuda, mimoišla je revija "kapa" i "parade" ideološki obojenih stranaka. Složno su se priklonili jednoj, SDS, njenom programu i postavljenom cilju. A taj cilj je bio visok: na prostorima razvaljene komunističke tvorevine, osnovati svoju državu, Republiku Srpsku!

POSLE trogodišnjih krvavih borbi i stradanja bilo je oko trideset hiljada ljudskih žrtava, uspostavljen je mir, Dejtonski sporazum 1995. "Dejtonom" je RS gotovo stekla atribute države. Stekla je 49% teritorije BiH, poklonila 15% svog vlasništva, ali jasno omeđila: pravo na svoju vojsku i policiju i sve državne simbole i institucije. Postala je država u tuđoj državi!

Pakovanje da RS ne bude i zvanično proglašena državom, obavila je američka diplomatija, krstila je - entitetom! Šta to i praktično govori? Za entitet kažu da je srpska reč engleskog porekla čiji koren je latinski - bit, suština - i da je dugo bio samo filozofski pojam. Prvi put je uveden u političku geografiju u slučaju BiH i tako postao i naš. Sa engleskog se doslovno prevodi kao "telo", ne kao ljudsko nego kao oblik upravne jedinice. Brojni pravni eksperti tvrde da je entitet smišljena podvala, pravni opit koji nikoga ne obavezuje?!

U IZVEŠTAJU Saveznog ministarstva za informisanje, na čijem čelu je bio Savica Kosanović, Srbin iz Hrvatske, koji je 1945. godine upućen najvišim državnim i partijskim organima, pisalo je, uz ostalo, i ovo: "Hrvatska teza 'naglo napreduje'"!

O kakvoj se tezi, postavci, radilo? Krajevi Hrvatske i Slavonije, u kojima se još ratovalo, Sremski front, opustošeni su. Kako je i Vojvodina ostala delimično pusta, u krajevima gde su živele Švabe, tu se sada, "tendenciozno", ubacuju "čitave mase Hrvata".

Na području srezova - somborskog, palanačkog, apatinskog, kulskog, novosadskog naseljeno je od 1. novembra 1944. godine do maja 1945. godine, oko 30.000 Hrvata; oko 3.000 u Staru Pazovu i Inđiju.

Ko su bili ovi kolonisti i ko ih je kolonizovao, u izveštaju nije navedeno. Uopšteno rečeno, za upućene je bilo dovoljno. Znalo se da je to "teza" Hrvatske, znači nove vlasti.

Ovom seobom se upravljalo, a dovoljan dokaz je bio da doseljenici nisu vraćeni. Kad je vršeno nacionalno prebrojavanje, da bi se povukle granice između Vojvodine i Hrvatske, ovi kolonisti su pojačali hrvatsku stranu u severnoj Bačkoj, čije je prisajedinjenje Hrvatskoj traženo.

KOSANOVIĆ i njegovo ministarstvo organizovali su i kolonizaciju o kojoj se gotovo ništa nije znalo. Iz Pirota, Bosilegrada, Leskovca, Prokuplja... pokupljena je izbeglička sirotinja i masovno bačena u Vojvodinu. Sve je to bilo "boso i golo", vapili su za pomoć, jer oni nisu bili "vični poslu", nisu bili zemljoradnici. Nije se znalo ko više trpi, neobrađena zemlja ili oni gladni. Ko ih je zaveo i ostavio, nije pominjano.

Ova događanja su bila samo predigra događaja koji su sledili. Put Vojvodine, u manjoj meri i Slavonije, pokrenuo se narod. Iz pasivnih krajeva Hrvatske, BiH i Crne Gore, uglavnom srpski živalj, koji je sledio partizanski pokret do pobede, krenuo je "vlakovima bez voznog reda", u rajsku ravnicu Panonije.

OVO JE bila najveća seoba Srba, dok su pre nje bili zbegovi manjeg obima, sa potpunom neizvesnošću. Ovo je bila seoba, savršeno organizovana. To je bila i porodična seoba, u zavičajnom busenu, sa prtljagom u kome se nalazila suva hrana, pokoji kućni ljubimac, sa emocijom iz koje su suze izvirale.

Bio je ovo veliki državni projekat koga je pisac borac Branko Ćopić (1915-1984) krstio "Osmom ofanzivom", posle sedam ratnih i krvavih. U "Osmoj ofanzivi" najviše je proliveno suza. Ljudsku i moralnu dimenziju, to da su prispeli na tuđe i gotovo, nisu sagledavali. To su doživljavali darom vlasti i države za koje su se borili.

JUGOSLAVIJA "TITANIK DRŽAVA"

NAROD je verovao... Jugoslavija je "mramorni stub", a republičko-pokrajinske granice samo su "ukrasne šare" tog stuba. Vremenom su "šare" razorile isklesani mramor. Jugoslavija je "Titanik država", mnogi su je tako doživljavali. Ko je i kako "potopi"? Dok su se "bratske" republike, nikad odlučnije, borile da stvore svoje nacionalne države, političari i pojedine stranke u Srbiji izvodili su svoje pristalice na ulice, rešeni da nasilno preotmu vlast u njoj. Oni koji su vršili vlast branili su se i tenkovima?!

SUTRA: ČETNIČKA ŽUDNjA ZA OSVETOM