FOTO - POTUCANJE SRPSKIH DUHOVNIKA: Patrijarh Gavrilo dostojanstveno je okončao svoju misiju

Bio je to veliki izazov za crkvu u Americi i Kanadi, a ništa manji ni za formirana udruženja u tim zemljama, kao što su bila: Srpska narodna odbrana i Srpski narodni savez. Dionisije se najbolje snalazio, sve ih je okupio pod istu kapu, u dva odbora, jednom za Ameriku a drugom za Kanadu. U oba odbora Dionisije se stavio na čelo.

Procena je bila da je odmah posle Drugog svetskog rata u Americi i Kanadi živelo oko sto hiljada Srba koji su radili i bili sposobni da daju priloge. Dionisije je pokrenuo akciju - da svaki starosedelac priloži po jedan dolar i, eto, sto hiljada dolara. U toj akciji prikupljeno je samo dvadeset i pet hiljada. Uz tu sumu Dionisije je uspeo da priloži i pozajmicu od deset hiljada dolara koju je obezbedio, zna se, kod Episkopalne crkve u Njujorku. Dok je tragao za sredstvima, Dionisije je javno optužio i ambasadora kraljevske vlade u Vašingtonu Fotića. U ambasadi, pod ključem Fotića, nalazila su se, tvrdio je, velika sredstva. On je molio Fotića da za Crkvu odvoji deo iz tog trezora, ali je ovaj to odbijao. "... Da uzeste koji milion dolara od državnih para kada smo vas prota Šundić i ja molili. Sve bi bilo drukčije", žalio je Dionisije.

OD SVIH izbeglih Dionisiju je najveću brigu zadavao dvojac - patrijarh Gavrilo, Đorđe Dožić (1881-1950) i episkop Nikolaj Velimirović. Obojica su mnogo propatila u ratnim godinama. Nemačke vlasti su ih posle izolacije odvele u logor smrti, u Dahau. Američka vojska ih je oslobodila, ali time njihove muke nisu bile okončane. Nisu se dugo mogli odlučiti na koju će stranu, u otadžbinu koja nije promenila samo ime, ili u beli svet. Dok su se u Austriji lomili, setio ih se samo on, kralj Petar II Karađorđević. Ni njemu nije bilo lako, ni on nije znao na koju će stranu. Od dede je nasledio ime, od oca kraljevstvo, krunu je nosio jedanaest godina, a da nijedan dan nije vladao. Kralja bez vlasti većina je prežalila. Najviše zbog njegovog venčanja sa grčko-danskom princezom Aleksandrom usred rata i kada je pružio priliku partizanima da pevaju: "Dok se kralj ženio - drug se Tito borio". Da, i u tom iskušenju Petar je ponosno saopštio: "Jugoslavija je obezbedila naslednika, rodio mi se sin"!

Tada je Petar pozvao patrijarha i episkopa žičkog da u Londonu obave čin krštenja prestolonaslednika. Kako su postupili? Po onoj - kraljevska se ne odbija. Britanske vlasti su im odobrile ulazak i četrnaestodnevni boravak na teritoriji Britanskog Kraljevstva. Svečani čin je obavljen u prostorijama koje su predstavljale jugoslovensku teritoriju. Prestolonaslednik je poneo ime po dedi, ubijenom kralju Aleksandru, sa titulom princa koju još nosi, ali u dedinom i očevom zdanju, Belom dvoru u Beogradu.

POSLE dve nedelje na koju stranu su krenuli crkveni velikodostojnici? Oni nisu posedovali putne isprave, pasoše, dobili su vojne propusnice, a crkvene odežde koje su nosili, kod vojnih vlasti su izazivale naklonost. Nikolaj je bio odlučan, neće da se vrati u Jugoslaviju, neće da traži ostanak u Velikoj Britaniji, hoće u SAD gde je u dva navrata već boravio. Želju je saopštio i Dionisiju koji je na prihvatu vladike uveliko radio.

Gde će patrijarh? Gavrila je zdravlje napuštalo, a i niko od uticajnih pojedinaca nije stao iza njega. Nečujno je otišao u Rim kod rođaka, u nameri da se smiri i oporavi. I tu mu se stanje pogoršavalo. Obuzeo ga je i strah da će nasilno biti vraćen u Jugoslaviju, gde ga, verovao je, očekuju "hapšenje ili neminovna smrt". Političari koji su ostali u Londonu, naročito ministar Milan Gavrilović, bili su protivni da se patrijarh vraća u zemlju i da je najbolje rešenje da i on ode putem vladike Nikolaja. Kako je na taj plan reagovao Dionisije, bez čijeg angažmana se to nije moglo realizovati?

DIONISIJE je otvoreno istupio protiv patrijarhovog dolaska u Ameriku, istovremeno predlažući - patrijarh treba da se vrati u Jugoslaviju "svom narodu i svojoj zemlji", gde je sada "najpotrebniji". Podsetio je Dionisije i na "mudri postupak" patrijarha kada je odbio poziv kralja Petra II da 1941. krene sa njim i vladom u izbeglištvo, a on mu odgovorio: "Veličanstvo, ako sada napustimo narod, šta ćemo mu sutra?"

Gavrilo je bio bespomoćan, neće ga u Ameriku, odbili su da mu pruže utočište i u Grčkoj.

Dok je patrijarhu preostalo samo da moli i priziva Boga, ukazala se iskra spasa, garancija iz otadžbine. Vrh Patrijaršije je rešio njegovo pitanje sa državnim vlastima i novembra 1946. agencija Tanjug je javila da se patrijarh Srpske pravoslavne crkve vratio u zemlju i da je "preuzeo svoju patrijaršku dužnost".

Iako narušenog zdravlja, Gavrilo je stekao mir koji ga je okrepio. Gavrilo, svetovni Đorđe Dožić, dostojanstveno je okončao svoju misiju, upokojio se 1950. Pokazalo se da je Dionisije dobro procenio patrijarhov položaj i da mu je pružio mudar savet. Da li je time učvrstio i svoj položaj u Episkopiji? Oponente iz njegovih redova koje je predvodio sveštenik Vojislav Gaćinović uspeo je da parališe i onemogući ih u nameri da u Njujorku formiraju svoju crkvenu bazu iz koje bi prkosili episkopu.

POSLE tog poraza Gaćinović se sa svojim istomišljenicima preselio u Pitsburg i umesto iz crkve, bitku sa Dionisijem su nastavili preko "Slobodne reči", lista levičarskog opredeljenja. List je u svakom broju bio nemilosrdan, šibao je po Dionisiju, otkrivao mu grehe koje čini u svom gnezdu, manastiru Svetog Save u Libertivilu. Grupa sveštenika oko Gaćinovića pridobila je i više slobodnih intelektualaca. Prozvani su "sedmašima", a u svom ideološkom opredeljenju bili su konkretni: osuđivali su aktivnosti Srpske pravoslavne crkve u SAD i Kanadi da "širi razdor" i "raspiruje mržnju" među jugoslovenskim narodima. Zastupali su parolu "bratstva i jedinstva" Srba, Hrvata i Slovenaca i u savezu sa SSSR. Da li je ovo bilo previše i za američku demokratiju?

Poštujući proceduru, kanone, Dionisije je odlučio da sveštenika Vojislava Gaćinovića, "zbog neposlušnosti", stavi pod "zabranu sveštenodejstva". To je bio težak udarac za Gaćinovića, izgubio je životni alat. Odlučio se da zaštitu potraži od Sinoda Srpske pravoslavne crkve. Žalbu je pojačao svojim saznanjem da episkop Dionisije namerava da američko-kanadsku eparhiju otcepi od majke crkve i da je on "žrtva" te njegove namere.

RAŠČINjAVANjE UDBINIH AGENATA

GAĆINOVIĆ je zatražio i zaštitu od moskovskog patrijarha Aleksija. I ovaj se zaista umešao u slučaj. Čak je i predložio da Gaćinovića preuzme ruska eparhija u Americi. Da, ali Dionisije je upozorio ruskog patrijarha da je mešanje sestrinske crkve u poslove druge sestrinske crkve "nekanonski postupak". Sinod u Beogradu je ispoštovao odluku organa Eparhije američko-kanadske, Gaćinović je bio raščinjen. Šta je smislio Gaćinović? Nije prešao Rusima, viđen je u Solunu gde je čekao odobrenje grčkih vlasti da mir nađe na Svetoj Gori. Nije ga dočekao. Dionisije je slavio, javno se hvalio da je, konačno, očistio eparhiju od agenata koje mu je jugoslovenska Udba "instalirala".

SUTRA: Tragična podela u Srpskoj crkvi