FELJTON - VELIKA SEOBA EVROPSKI FENOMEN: Srbe predvodili patrijarh Arsenije III i grof Đurađ Branković

Taj narod nije bio „velik brojem”, ali jeste – kapitalom, u novcu, stoci, u stvarima od vrednosti, velik po tome što je bio jedno „organizovano društvo svih klasa”, u kome je bilo obrazovanih i pismenih ljudi, poznavalaca i zapadne i istočne civilizacije. Velika seoba je, za Petrovića, prikazana kao da se „čitav jedan narod” pokrenuo da traži „novu otadžbinu”, a da to nije bilo tačno i da ova „neistina” škodi srpskom nacionalnom pravu, nacionalnom i istorijskom karakteru Vojvodine.

Velika seoba i njen predvodnik Arsenije III, kao i grof – despot Đurađ Branković, dospeli su u žižu interesovanja tek sredinom 19. veka, naročito u vreme proglašenja Srpske Vojvodine i poništenjem tog čina. A direktan povod je bio objavljivanje Hronike nesuđenog despota Brankovića. Njegova istina zabolela je Crkvu, a rasplakala mladu svetovnu generaciju. Mladi romantičari su Hroniku doživeli kao „evangelije prošlosti narodne”, ispisane suzama i uhvaćene „trudnim znojem”. Branković je optužio patrijarha i „klir” kao „bezobzirne grabljivce”, najodgovornije što Srbi u Ugarskoj nisu stekli svoja posebna staništa, a preko njih i autonomna prava.

I SAM patrijarh je priznao, na indirektan način, da je tu bio grešan. U pismu caru Josifu I 1703. Posle trinaest godina izbeglištva patrijarh je zahtevao, uz ostalo, i:„Da vlast ne sme sprečavati nijednom Srbinu pravo da ide u Beč da svim Srbima, jednom zauvek, dozvoli da mogu pohađati katoličke škole i univerzitete...”. Srbi, koji su u Nemačkoj završavali medicinu, nisu se mogli zaposliti u zdravstvenom sistemu, a nisu imali pravo ni na privatnu praksu. Prema patrijarhu više nije bilo milosti ni razumevanja.

U njegovoj kritici prednjačio je omladinski pesnik Milan Kujundžić Aberdar, koji je objavio i spev – „Srpski patrijarh ili...”, a sledili su ga istim žarom – S. Niketić, G. Vitković, J. Tomić... Pripomogao im je i vremešni Đura Jakšić svojom dramom – „Seoba Srbalja”. Velika seoba je celog života proganjala i Jakova Ignjatovića (1822-1889) čiji preci su se nalazili u njenoj koloni. Za Ignjatovića je seoba bila „nešto haotično”, ali da je u tom stanju vladao „srpski duh”, duh koji je te doseljenike „držao u svezi”; oni su nosili „državnu ideju”, njihovo preseljenje je bilo – „fenomen u Evropi”.

PATRIJARH je, za Jakova, učinio „grdnu političku pogrešku”; bio zaveden, opsenjen bečkom politikom, izvukao iz Srbije „jezgro narodne snage”. Ignjatović se rodio i živeo u Sentandreji i sâm živeo sa izbegličkom dušom. Tvrdio je da ti njegovi sapatnici nisu bili voljni da se bore za srpsku Vojvodinu, njih je progonila samo zavičajna težnja, maštali su o tome kako da se vrate i obnove Dušanovo carstvo. U tom zanosu redovno ih je preticala smrt, kao i samog Jakova, prvog srpskog modernog romanopisca.

I „Seobe Miloša Crnjanskog (1893-1977) mnogi smatraju najboljim njegovim i srpskim romanom. Često se Crnjanski vraćao, obilazio staništa srpskih bitisanja po Ugarskoj, odnosno Mađarskoj. Na hvale Mađara da su „spasli” i „čuvali” Srbe, zaključio je: „U Ugarskoj je živelo 400 hiljada Srba. Na kraju, nije tamo ostao niko, a isto toliko Mađara ostalo je da živi u Jugoslaviji”.

Crkvi, njenim poglavarima i istoričarima, najbolniji udarac je zadao uvaženi istoričar Stojan Novaković (1842-1915). U Velikoj seobi Novaković nije našao ništa „što bi odgovaralo ozbiljnosti prilika, ili bi se moglo odbraniti”, ali jeste: „nikad valjda nisu učinjene grđe pogreške u javnoj radnji našoj”, naše – „najnesrećnije delo”. Za Novakovića nije bilo teško „domisliti” da se odustane od seobe, lakše je bilo čuvati svoja sedišta nego se smestiti i održati u tuđoj državi i inovernim naseljenjem.

KAKO je Stojan Novaković ocenio patrijarha i grofa Brankovića? Grofu je, kaže, bilo „poglavito stalo” za despotstvom, a patrijarhu „za samovlašćem”. Austrija je te njihove slabosti uspela lako da okrene u svoju korist. Branković se smatrao kao despot i vladalac zemlje koju je „tek valjalo osvojiti”, malo misleći na sukobe koji su otud izvirali. Iako je njegova politika bila „vrlo detinjasta”, ona je uplašila „častoljubivost” patrijarhovu.

Istraživači i pisci iz okrilja Crkve zamerili su Novakoviću da je olako, bez dovoljno istorijskih izvora i pod uticajem romantičara, izrekao osudu patrijarhu koja nije bila utemeljena. I sam Novaković je svoje ocene ublažio, zaključkom: „Dogodilo se, što se dogodilo, lakše je nama kritikovati, nego što je njima bilo predvideti šta će biti”.

Vladika šumadijski Sava u obimnoj knjizi posvećenoj 300-godišnjici Velike seobe 1690. za patrijarha Arsenija III Čarnojevića je napisao: „On je jedan od velikana Srpske pravoslavne crkve i naroda, njemu je mesto iza Sv. Save i patrijarha Makarija Sokolovića”. U čemu se sastojala veličina ovog duhovnika koji se u sudbonosnom momentu našao na čelu Velike izbegličke kolone?

„U njegovoj velikoj ljubavi i vanrednoj prisebnosti duha, snazi razuma, odlučnosti punoj takta i neumornoj radinosti, razumeo je znake vremena u kome je živeo”, pojasnio je vladika motive zašto je trećeg Arsenija svrstao na treće mesto najvećih ličnosti koje je iznedrila Srpska pravoslavna crkva.

JERUSALEMSKI patrijarh Dositej Notara pisao je Arseniju III „Vi ste sačuvali svoje stado od protivnika svete pravoslavne vere, i, po svetom Jevanđelju, spašavao si i spašavaš ovce od vukova”. U poruci ovog patrijarha upućenoj srpskom patrijarhu 1696. godine, pisalo je još:

„Vi ste se približili apostolima Pavlu, čak i Petru, Vi ćete biti slavljeni kao trinaesti apostol”.

Ispoljavao je Arsenije vulkansku snagu i upornost, ali u odlučnosti je bila njegova snaga, njegov značaj, njegov istorijski smisao. Iz izbegličkih kolona, kao i u krizama zbunjenog naroda, prizivan je predvodnik Čarnojevićevog kova, odlučnosti. Zaustavio je ovaj Čarnojević bolnu akciju Rimokatoličke crkve vođene ka unijaćenju pravoslavnih Srba u carevini. Duhovnik kome je i politika pomagala da odbrani veru. Kardinal i biskupi Ugarske tražili su od cara Leopolda I da hitno obuzda moć patrijarha koju je stekao; moć da bira i posvećuje episkope. To pravo u Ugarskoj pripadalo je samo rimskom papi, pa su i krstili Arsenija – „Ugarskim papom”.

SUTRA: Ratoborni duhovnik