FELJTON – SRPSKI RAZDORI I ZBEGOVI KROZ VEKOVE: Prva masovna unijaćenja Srba

To je najbolje uvideo i procenio njihov glavnokomandujući, general grof Marsiljija. Čim je Arsenije krenuo, general je uputio poverljivo pismo u Beč, na ruke samom caru Leopoldu I. General, naravno učtivo, ponudio je caru i svoj savet, da se jednim pismom i lično obrati srpskom patrijarhu, u kome bi ga zamolio da on ponovo pozove Srbe na još „življi otpor i borbu” sa Turcima.

Arsenije nije znao za ovo pismo upućeno caru. Koji je šok preživeo, kad su mu predali žurno carevo pismo, adresirano na njegovo ime i carskim pečatom plombirano? Sama činjenica da se car javio, bila je melem. U pismu nije bilo careve slike, a ni donatorskog čeka. Bilo je, međutim, pravo blago...

Car je uz pismo priložio i jedan manifest, proglas, u kome je pisalo i ovo: „...Svim Srbima koji dobrovoljno prime protektorat austrijskog cara garantuje se slobodno ispovedanje vere, poštovanje ranijih povlastica i slobodan izbor vojvoda...”

DOTAD je patrijarh nudio – „da ga slede” – sada je sledbenicima mogao da ponudi čemu se mogu nadati ako u tome istraju. U duhu srpske tradicije odmah je sazvan i sabor, zakazan za 18. 06. 1690. u Beogradu. Na njemu su učestvovali narodni prvaci. Rasprava je bila „konstruktivna”, odluke su donete jednoglasno, a jedna od njih je glasila: „Srbi priznaju za svog kralja austrijskog cara”! Radilo se žurno: u Beogradu pripreme za pokret, iz Beča slate instrukcije.

Sabor je odredio i delegaciju koja će se pokloniti pred carem i dati svečanu izjavu. Delegacija je brojala: petoricu episkopa, sedam igumana i jedanaest svetovnih predstavnika. Za šefa delegacije postavljen je bio „daroviti i okretni” jenepoljsko-aradski vladika Isaija Dijaković (?-1708). Dokument o saborskim odlukama u Beogradu priredio je upravo Dijaković. Napisan je bio na srpskom jeziku i ćiriličnim pismom, u svečanom obliku i patrijarhovim potpisom i pečatom overen.

Prema uputstvima dobijenim u Beču izbeglička kolona Srba, istovarena je bila, usred zime, u predgrađima Budima. Uglavnom, na livade i pored bara i rečne obale, daleko od naselja. Niko zvanično nije preuzeo brigu o njima. Od njih se bežalo kao da su bili kužni, a kako su preživeli tu zimu, koliko ih je umrlo, niko nije ni zapisao. Spasavali su se u zemljanim zaklonima koje su gradili, bez alata i ikakve građe. Svoj položaj su opisali: neprijatelj goni, neprijatelj sačekuje. Prvu noć patrijarh nije proveo kraj Budima. Njega je vladika Isaija odveo na bezbednije i komfornije mesto, na sever bliže Beču.

U JANUARU 1690. u Ugarskoj, u Pečuju, održano je veliko slavlje; proslavljao se masovni pristup pravoslavnih Srba Uniji, prihvatanje katoličke vere. Za prihvat nove vere pridobijeno je bilo čak i bratstvo pravoslavnog manastira Grabovac sa igumanom, koje je prethodno izbeglo iz manastira Dragovića na Cetini, u Dalmaciji. U toj prilici novi unijati su davali svečane izjave, polagali zakletvu. Tom spektaklu najviše je kumovao Longin Rajić, sremski vikar beogradskog mitropolita. Njega su katolički misionari uspeli da ubede da prihvati unijaćenje i odmah unapredili za sremskog biskupa.

Čim je stigao u Ugarsku, sa carskim dekretom o privilegijama Srpske pravoslavne crkve, Arsenije je doputovao u ovaj unijatski osinjak, među vernike. Posle svega tri meseca uspeo je, u šta ni sam nije verovao, da ubedi gotovo sve odbegle da se vrate svojoj veri i crkvi, da pogaze položene zakletve. Zahvaljujući svom ubeđivačkom daru, patrijarh je „osvestio” i Rajića i da ovaj umre kao pravoslavac.

U UGARSKOJ pokrajini Hrvatskoj unijaćenje je sprovođeno sa najviše uspeha. Naročito u varaždinskom kraju. Unijati su postavljani za nove episkope, a glavno uporište im je bio manastir Marča. Za Božić 1692. Arsenije je stigao i u ove krajeve i u nameri da tu duže ostane. Obilazio je i srpske krajiške vojvode po Lici, Kordunu, Dalmaciji i on postavljao nove episkope, uglavnom od onih koji su sa njim izbegli iz Stare Srbije. Patrijarhova putovanja i kadrovanja iritirala su moćnog kardinala Kolonića i biskupe po Ugarskoj. Zatražili su i carevu intervenciju. U predstavci koju su caru uputili, tvrdili su da je nova organizacija Srpske pravoslavne crkve u Ugarskoj „protivna ne samo kanonskom pravu katoličke crkve, po kome ne mogu da sede dva episkopa u jednoj episkopiji, nego i izuzetnom pravu ugarskih kraljeva koje je papa darivao”. Još su predočavali caru da se patrijarh toliko osilio da sam postavlja i onda i posvećuje episkope; postavio se kao „ugarski papa”, jer samo papa ima pravo da posvećuje biskupe-episkope za Ugarsku. Kardinal je, sa svojima, predložio caru kako nastalu zbrku i da reši: Da se patrijarh, „velikim obećanjima”, zadobije za Uniju; Ako to odbije, da se njegovo pravo, jurisdikcija, ograniči samo na njegove vernike na ostrvu Sentandreji.

ODGOVOROM, car ih je razočarao. Njemu su „srpske mišice” još uvek bile važnije od Unije. Ni ovim carevim izjašnjenjem, program unijaćenja nije gubio na aktuelnosti. Iz Dalmacije je dovedeno više mladih i osposobljenih misionara koji su imali zadatak da na mekši i suptilniji način zavode ugledne pravoslavce, da im nude i privilegije kako bi promenili „stranu”, odnosno veru.

Bilo je godina kad je srpski patrijarh zaista bio moćan. Kako je izgubio Patrijaršiju u Peći, time rezidenciju i imanje, a Leopold mu zajamčio da će u carevini dobiti „jednako vredan posed”, Arsenije je strpljivo iščekivao da se to i dogodi. Kako nije, 1695. je podsetio cara. Patrijarh i Srbi tih godina još su bili na ceni, jer su Turci sa juga još pretili. Car se brzo oglasio i sa konkretnom ponudom: odredio da patrijarhu pripadne Sirac sa četrnaest sela. Pre nego se patrijarh i izjasnio o ponudi, protestovale su vojska i katolička crkva. Car je odmah ponudio novi posed: Sečuj sa tri sela. To se Arseniju i više dopalo, započeo je pripreme i uložio značajna sredstva.

Sve se, međutim, za Srbe iz temelja promenilo nakon Karlovačkog mira 1699., kad su Sava i Dunav utvrđene kao granica između dve carevine. Srbi i Pravoslavna crkva su ostali bez „posla”, nisu više imali upotrebnu vrednost i kao „tehnološki višak” od cara su otpušteni. Patrijarhu je oduzeto imanje u Sečuju, ali to je bilo zanemarljivo, njemu je oduzeta devetogodišnja moć i značaj. Novi car, mladi Josif I, je odlučio da Srpska pravoslavna crkva i njen patrijarh potpadnu pod vlast rimskog biskupa, a graničarima je ostavio da biraju: da odlože oružje i priklone se pod upravu županija ili – da se sele!

SUTRA: Velika seoba evropski fenomen