FELJTON - RASKOL U EMIGRANTSKOJ VLADI: Ko je kriv za tako brzi poraz jugoslovenske vojske i gubitak države?

 Dugo očekivani smiraj sa sobom je doneo pitanja. Ko je kriv za tako brzi poraz jugoslovenske vojske i gubitak države? Događaji od 27. marta i nadalje, počeli su se postepeno racionalizovati. Slava dvadesetsedmomartovskog prevrata, gotovo da je iščilela u potpunosti, a iza nje ostao je samo mučni utisak vojnog sloma i vratolomnog bekstva iz zemlje. Na dnevni red došlo je pitanje odgovornosti. Međusobno optuživanje vojnika i diplomata za uzrok propasti u aprilskom ratu i potonjim zbivanjima, uzelo je maha i u svoj punoći iskazalo protivrečnosti zastupljene u jugoslovenskom emigrantskom aparatu.

 „Velika gužva se napravila oko toga što je Vlada Milanović, na primedbu Simovićevu da se diplomate nisu lepo ponele u ovoj našoj nesreći, odgovorio da se ni svi oficiri nisu najbolje ponašali… Simović je pitao od kuda to Milanović zna a ovaj mu je odgovorio da je to čuo od Milutina Mirkovića. Iako vojnici nas diplomate mogu stalno da napadaju, oni su vrlo osetljivi kad se o njima što rđavo kaže. A mora se priznati da je držanje oficira bilo mnogo gore…“  Zbog ovakvog tvrđenja predsednik vlade tražio je preko ministra inostranih poslova da dotični Mirković da službeni iskaz o svojoj izjavi: „molio sam Vas da savetnik g. Milutin Mirković obrazloži svoje iskaze date Vašem pomoćniku g. Vl. Milanoviću, povodom držanja našeg pređ. Vojnog izaslanika u Rimu đenerala g. Velimira Ranosovića i još jednog oficira istog izaslanstva, čije je držanje g. Mirković okarakterisao kao vrlo kukavičko.“

SAVETNIK ministarstva inostranih poslova Milutin V. Mirković dao je službeni iskaz. Radilo se o evakuaciji diplomatsko-konzularnog osoblja iz Italije. Naime, članovi vojnog izaslanstva u Italiji, žalili su se po dolasku u London na držanje poslanika Hristića i činovnika Mirkovića, optužujući ih da su hteli sa državnim novcem da pobegnu u Švajcarsku, ne dajući ni deo novca predstavnicima vojske. Uračunavajući im takođe uz greh da nisu vodili računa o jugoslovenskoj koloniji i nameru da bez njenih pripadnika napuste Italiju. Milutin Mirković u svom iskazu demantovao je ovakve tvrdnje podrobno obrazlažući svoje poteze. Stavljajući na teret đeneralu Ranosoviću da je među pripadnicima kolonije i diplomatskog osoblja širio „paniku i strah“ s ubeđenjem da će ih italijanske vlasti internirati. 

Netrpeljivost u odnosima vojnika i civila jeste osobenost koja ima svoj kontinuitet i datira još iz vremena Balkanskih ratova i Prvog svetskog rata, kada je poprimila najdrastičnije oblike. U stvari, upliv vojske na državne poslove otpočeo je 1903. godine, majskim prevratom tj. svrgavanjem i ubistvom poslednjih Obrenovića. Od tada, do ratova za oslobođenje i ujedinjenje eskalirala je ambicija vojske da se meša u politiku i vođenje državnih poslova. Ovaj fenomen najizraženije se ispoljio u toku emigrantskog iskustva srpske vojske.

UVERENjE da civili prokockaju i upropaste sve što vojska krvlju stekne na bojnom polju ostalo je žilavo ukorenjeno. Milan Stojadinović u svojim sećanjima navodi primer pukovnika Dragoljuba Mihailovića koji je, po mišljenju dr Stojadinovića, učitao svoje predstave o vojsci i politici u jednu anegdotu koju mu je ispričao.

Na kraljevo pitanje zbog čega stoji na straži, vojnik je odgovorio da čuva državnu imovinu od spoljnih i unutrašnjih neprijatelja. Na kraljevo insistiranje da otkrije ko su to unutrašnji neprijatelji, vojnik je pored socijalista i komunista naveo Stjepana Radića, Nikolu Pašića, Ljubu Davidovića i Antona Korošeca (vođe najjačih stranaka u zemlji). Monarh je navodno bio veoma zadovoljan ovakvim odgovorom. Sam dr Stojadinović sumnjao je u verodostojnost ove priče, ali je verovao da njeno naravoučenije oslikava uverenja pukovnika Mihailovića. Šef tajne obaveštajne službe jugoslovenske vojske, potpukovnik Uglješa Popović, pri susretu sa đeneralom Borivojem Mirkovićem nešto pre izvođenja prevrata 27. marta, zaprepastio se što ga je đeneral posetio u građanskom odelu. Napominjući da đeneral Mirković nikada nije bio viđen u građanskom odelu „prema kome je izražavao neskrivenu averziju“.

Uvid u mentalitet vojske kao kaste, jeste nužni preduslov za razumevanje rascepa nastalog u kabinetu đenerala Dušana Simovića.

PREDSEDNIK ministarskog saveta, ministar vazduhoplovstva i mornarice, zastupnik ministra vojske, ministar unutrašnjih poslova i pomoćnik Vrhovnog komandanta armijski đeneral Dušan T. Simović, svojim istupima i držanjem sve više je dolazio uraskorak sa ostalim članovima vlade. Povodom njegovog govora na radiju upravljenog protiv đenerala Milana Nedića, u "Novom vremenu", glasilu kvislinškog aparata tzv. srpske vlade u Beogradu, iznete su optužbe na račun čitave emigrantske vlade, a naročito na račun đenerala Simovića, s posebnim akcentom na tome da je on u zemlji vršio zloupotrebe. Đeneral Simović, reagovao je tako što je „uzaptio“ sve primerke "Novog vremena", o čemu je Milan Grol zapisao: „Zašto? Niko mu od nas nije dao povoda da sumnja u korektno držanje prema njemu. Skrivanje Novog Vremena daje samo maha sumnjama i intrigama personala, kome je to "Novo vreme" došlo do ruku pre njega.“

Slobodan Jovanović zapisao je da se mogućnost pada Dušana Simovića javila odmah nakon punoletstva kralja Petra II u septembru mesecu, kada je i sam bio pozvan u audijenciju kod kraljice Marije, koja mu je saopštila da je Simović „postao nemogućan“. Kao razloge kraljica je navela „da bi Simović hteo da bude Antonesku, i da se zbog toga kralj Petar oseća vrlo nesrećan, i često dolazi kod nje da plače“. Zaista, može se samo naslutiti kako se gotovo tutorsko držanje pučista prema monarhu, odražavalo na njega samog. Sama ličnost kralja Petra, obeležena je zanemarivanjem i zapostavljanjem od strane namesničkog režima, da bi ga po svrgavanju istog, zaverenici bez pitanja proglasili punoletnim i prevremeno postavili na presto. Sam kralj profesoru Jovanoviću o uzroku neraspoloženja prema predsedniku vlade nije rekao ništa određeno.

PREDSEDNIK SE DODVORAVA HRVATIMA

SLOBODAN  Jovanović skrenuo je pažnju đeneralu Simoviću na njegov uzdrmani položaj i napomenuo da se prema kralju drži korektnije. Predsednik ministarskog saveta ne samo da se nije obazirao na ovo upozorenje, već je smatrao svoje držanje prema kralju vrlo korektnim. Osim nemilosti Dvora, faktor rascepa u vladi bio je sukob đenerala Simovića sa ministrima Momčilom Ninčićem i Milanom Grolom. Đeneral Simović žalio se da Momčilo Ninčić uvlači Dvor u politiku, dok je njega ministar inostranih poslova optuživao da hoće da ga ukloni iz sastava vlade na zahtev Hrvata.