FELJTON - SRBI NADMUDRUJU LATINSKOG CARA: Sava je osmislio manevar kako da Srbija dobije krunu

U to vreme u Ugarskoj je na vlasti kralj Andraš II Arpad (1205-1235), povodljiv i sujetan vladar za koga se znalo da je pod velikim uticajem svoje nemačke supruge Gertrude. Po rođenju je bio mlađi sin ugarskog kralja Bele III Arpada, koji je umro 1198. godine ne ispunivši zbog bolesti svoj prethodni zavet da će se pridružiti pohodu u III krstaškom ratu.  Potišten zbog toga on je na samrti preneo taj svoj zavet na svog mlađeg sina Andraša i ostavio mu  znatna materijalna sredstva da tu očevu obavezu ispuni.  Pošto je kralja Belu na ugarskom tronu nasledio njegov stariji sin Imre, zavidljivi Andraš je ubrzo po očevoj smrti uzeo novac odvojen za krusadu, ali ne da s tim ispuni očev zavet, nego da iznajmi moćan odred najamnika sa kojim počinje pobunu protiv svog starijeg brata Imrea koja ubrzo poprima sve odlike građanskog rata u toj zemlji u kome Imre teškom mukom najzad uspeva da suzbije Andraša i da ga pritvori u Varaždinu, dok njegovu nemačku suprugu Gertrudu proteruje u Austriju. 

SAMO godinu dana kasnije i Imre se ozbiljno razboli, te u strahu da će umreti, pušta brata Andraša iz zatvora pod uslovom da se on na Bibliji pred papom Inoćentijem zakune da će biti požrtvovan staratelj kralj Imreovom maloletnom sinu Ladislavu koga je brižni otac već krunisao za svog naslednika. Odmah po Imreovoj smrti 1204. godine, u Ugarsku se iz Bavarije vraća Andraševa supruga Gertruda koja se odmah okomila  na Imreovu udovicu, kraljicu Konstanciju, koja zbog toga, zajedno sa svojim sinom  Ladislavom, beži u Austriju kod prijatelja svoga muža, vojvode Leopolda VI Babenberga.

U to vreme i mladi Ladislav iznenada umire (1205), što Andrašu konačno daje mogućnost da se lično i legalno sam dočepa  ugarskog trona.  Njegova supruga Gertruda tokom 1213. godine podstiče novu ugarsku vlasteosku pobunu u kojoj ona konačno strada. Andraš velikom mukom najzad uspeva da tu pobunu donekle smiri, a uskoro potom ponovo ulazi u brak, ovaj put sa sestrom tadašnjeg latinskog cara Henrika Flandrijskog, Jolantom od Kurtenea.

U PROLEĆE 1216. godine ugarskom kralju Andrašu stiže poziv od latinskog cara Henrika Flandrijskog da dođe sa vojskom u Niš na pregovore na koje je pozvan i srpski veliki župan Stefan Nemanja II.

Pošto je i srpski župan dobio od latinskog cara takav poziv i Stefanu Nemanji II a i arhimandritu Savi je ovo neočekivano latinsko insistiranje na susretu tri vladara odmah izgledalo veoma sumnjivo. Znajući da su latinski car i ugarski kralj u bliskom srodstvu preko Andraševog braka sa Henrikovom rođenom sestrom, Nemanjića braća  su se posle dužeg razgovora o tome šta može da bude skriveno iza tog poziva, na kraju složili da je najverovatniji pravi cilj iza ovog sastanka uspostavljanje novog latinsko-ugarskog saveza kojim bi se rasturila srpska država. 

A da bi se to osujetilo, Sava sugerira bratu da on odmah predloži ugarskom kralju Andrašu da se njih dvojica pre tog sastanka sretnu u mestu Ravnom blizu Niša (današnja Ćuprija) da bi se bolje upoznali i uspostavili prisniji odnos.  Sujetni Andraš prihvata taj predlog i u proleće 1216. godine se njih dvojica sastaju u Ravnom gde preljubazni Stefan Nemanja II punih dvanaest dana šarmira, časti i gosti time veoma polaskanog ugarskog kralja, sve dok od njega najzad ne dobije obećanje da ovom prilikom neće ići protiv Srbije jer još uvek ima dosta unutrašnjih razmirica u svojoj zemlji. 

SA TIM sporazumom oba vladara zajedno dočekuju u Nišu latinskog cara Henrika, koji je smesta razjaren da ih zatiče tako složne, jer se to, naravno, kosi sa svim njegovim tadašnjim političkim planovima.  A da bi bar nešto dobio od Srba da mu se ne bi po evropskim dvorovima smejali da je u Nišu potpuno nadmudren, on od srpskog župana traži ustupak tek nekog manjeg dela srpske teritorije, što uvređeni Stefan Nemanja II kategorički odbija i da uzme u obzir, naređujući da se blokiraju klanci kroz koje je Henrikova vojska trebalo da se povuče iz Niša. 

Na nagovor ugarskog kralja Andraša, ipak pušta cara Henrika da se sa svojom vojskom nesmetano povuče iz Srbije. To je u potpunosti srušilo šemu cara Henrika o latinsko-ugarskom rasturanju srpske države.

To da je u ovoj niškoj aferi srpski župan ipak uspeo da spretno odstrani veliku pretnju opstanku Srbije je i Stefanu Nemanji II i Savi pokazalo da je krajnje vreme da Srbija napravi novi i krupan zaokret u svojoj državnoj politici, jer tradicionalni oslonci na okolne pravoslavne zemlje nisu više bili mogući. 

I uskoro posle toga i najverovatnije sa punim Savinim razumevanjem Stefan Nemanja II čilo otpočinje svoje približavanje Zapadu ponudom braka unuci mletačkog dužda Enrika Dandola, Ani, u čemu mu je od znatne pomoći dubrovački knez Đovani Dandolo, koji je rođak duždevske porodice.

ANA je bila kćerka Ranijera Dandola, vicedužda Venecije i prokuratora crkve Svetog Marka.  Ženidbeni pregovori su brzo završeni i kako Miloš Crnjanski to pominje, uskoro potom ’’lepa iako ne više mlada Venecijanka, zasuta biserima po zlatnoj kosi, sa velikom pratnjom, plovila je, uskoro, na raskošnoj galiji, u suro stenje zetskih obala.’’

Poznato je i da je Ana, očaravši svoga muža, nagovarala ga da se odrekne pravoslavlja, koje je smatrala šizmom i da se okrene katolicizmu.  I moguće je da je Stefan Nemanja II bar nešto od toga i prihvatao, jer postoji njegovo pismo papi iz marta 1220. godine u kome ga on uverava o svojoj vernosti ’’kao sin rimske crkve.’’

Ali na duge staze, i za Stefana Nemanju II kao i za njegovog brata  Savu, sem davanja zlatnih kruna Rim nije imao bog zna šta drugo od duhovne vrednosti da ponudi, i zato je morao misliti da je činjenica da u skadarskom i barskom primorju već postoji katolička crkvena hijerarhija, koju ni on ni Sava ne nameravaju da guše, dovoljna kompenzacija za tu krunu.

A u tome mu je u razgovorima sa Savom verovatno pomagalo i znanje da je još u pređašnjoj deceniji i bugarski samozvani car Kalojan uspeo da dobije od Rima ne samo kraljevsku krunu, nego i papsku potvrdu autokefalnosti bugarske crkve.

SPASAVANjE PRAVOSLAVLjA

POSLE županove ženidbe braća su se složno dogovorila da Stefan Nemanja II nastavi da koristi značajan uticaj Venecije u Rimu da bi mu papa Honorije III poslao krunu, a da potom nasušne pregovore za dobijanje nezavisnosti srpske pravoslavne crkve on ostavi Savi.

Arhimandrit Sava je znao da će za tu krunu njegov brat morati da papi bar obeća postepeni prelazak srpske crkve pod  okrilje Rima, ali je pomno računao da od takvog iznuđenog obećanja do aktivnog sprovođenja tog ogromnog i njemu neprihvatljivog duhovnog preokreta treba da prođe dosta vremena.  I bio je ubeđen da će mu to dati šansu da on u međuvremenu svetovnom diplomatijom kod Grka spase srpsko pravoslavlje ako mu pođe za rukom da spretno iskoristi već opštepoznatu netrpeljivost između Epirskog despotata i Nikejskog carstva.

SUTRA: Srbija dobija prvog kralja