FELJTON - PODIZANJE MANASTIRA HILANDAR: Dolazak Save Nemanjića u Konstantinopolj je izazavao senzaciju

A kad su tom igumanu visokorodni srpski monasi najavili da nameravaju da prokrstare poluostrvom da bi pronašli pogodno mesto za novi srpski manastir, on se u nuždi složio s time, pretpostavljajući da će i ta lokacija na kraju krajeva da bude pod upravom manastira Vatopeda.  A kada su oni najzad pronašli od gusara opljačkani, ugašeni i srušeni Hilandar (čije zemljište je zaista bilo u vlasništvu Vatopeda), ljubomora ostalih manastirskih prvaka je bila tolika da je tada monah Simeon, po savetu karejskog prepodobnog prota Dometijusa poslao sina Savu u romejsku prestonicu da od cara Aleksija III Anđela izmoli dozvolu za obnovu tog manastira kao posebnog romejskog dara mladoj srpskoj državi, uspostavljenoj velikim svetovnim naporima sada skrušenog atoskog monaha Simeona.                                                                                                               

Atoski monah Sava Nemanjić se prvi put pojavio na carskom dvoru u Konstantinopolju početkom 1198. godine, kada je bio u dvadeset i trećoj godini starosti i ovo je bila njegova prva diplomatska misija u životu i to kod jednog od vodećih svetovnih moćnika tadašnje Evrope. 

DOLAZAK  na gizdavi i velelepni romejski dvor tog visoko rođenog, naočitog i dobro obrazovanog srpskog plemića u prostoj monaškoj rizi i po glasovima duboko opredeljenog za usamljeničko i isposničko samoodricanje od svih svetovnih zadovoljstava je među romejskim dvorskim dostojanstvenicima proizveo prilično veliku senzaciju.  Svi oni su tad pred sobom imali živi primer hrišćanskog odricanja od bezbrojnih svetovnih stremljenja njihovih života, ali usađenog u ličnost prijatne osobe pune pažnje, smernosti, strpljenja pa čak i razumevanja prema njihovim slabostima da se takvog života odreknu. 

Otac Simeon je Savi dao dobre savete kako da se tamo ponaša i on je tada na dvoru upoznao ne samo cara Aleksija III Anđela, nego i tadašnjeg romejskog vaseljenskog patrijarha Jovana Kamatera, kao i visokog carskog dostojanstvenika Teodora Laskarisa, potonjeg romejskog cara u Nikeji, sa kojim će on 1219. godine pregovarati o samostalnosti srpske crkve.  A verovatno se tad upoznao i sa solunskim mitropolitom Konstantinom Mesopotamitom, koji ga je dosta kasnije rukopoložio za arhimandrita. 

SVI ONI su redom bili i zaintrigirani Savinom ličnošću i oduševljani njegovim lepim manirima, smernošću i dubinom njegovog verskog zanosa, te je ubrzo uspeo da dobije carsku dozvolu za podizanje prvog srpskog manastira na Atosu, zbog čega je i otišao u Konstantinopolj i da se zadovoljan time vrati u Vatoped sa izdatom carskom hrisovuljom kojom se njemu i njegovom ocu odobrava kupovina zapustelog i napuštenog Hilandara. Čak mu je car Aleksije III Anđel (po belešci episkopa Nikolaja Velimirovića) na rastanku rekao: ’’Oče, ja sam ispunio sve tvoje molbe, a sada ja tebe molim da nas se sećaš u tvojim molitvama Gospodu.’’

Odmah po Savinom povratku u Vatoped je otpočela izgradnja nove hilandarske bogomolje od obilnih sredstava koje je Stefan Nemanja doneo i kasnijih pošiljki od srpskog velikog župana, Stefana Nemanje II, kome je monah Simeon ostavio svoj presto. 

GRADNjA je odmicala tako brzo, da su krajem leta 1198. godine Simeon i Sava već mogli da se presele u svoj novi manastir, pošto je tada u njemu već bila završena glavna crkva Svete Bogorodice Odigitrije (Putevoditeljke), opkoljena sa visokim odbrambenim zidovima i pirgovima da je štite od napada razbojnika, kao i ćelije za smeštanje budućeg brojnog monaškog bratstva.  (Ta prvobitna crkva više ne postoji jer je bila tesna, te ju je krajem XIII veka porušio srpski kralj Stefan Uroš II Milutin, da bi na njenom mestu izgradio mnogo veću građevinu, koja je preostala do dan-danas).

Simeonovom i Savinom novom srpskom manastiru je romejski car uz zvaničnu hrisovulju dodelio na dar i devet obližnjih grčkih sela, a srpski veliki župan Stefan Nemanja II je tome dodao i još četrnaest bogatih sela po Srbiji.

Jedina odredba koju je Sava u toj svojoj prvoj prestoničkoj misiji propustio da primeti je bila naznaka stavljena od pisara u zvanični tekst te carske hrisovulje da će nova srpska lavra Hilandar biti pod nadzorom vatopedskog igumana Teostirihta, verovatno zato što je i na romejskom dvoru već bilo poznato da je zemljište na kome je bio taj stari porušeni manastir već pripadalo čuvenom postojećem manastiru Vatopedu. 

POŠTO se po dobitku tog dokumenta ta naznaka u stvari nije dopala ni Simeonu ni Savi, a ni drugim atoskim ljubomornim crkvenim ocima, Sava je u leto 1198. godine po očevom nalogu i uz podršku atoskog prota Dometijusa otišao po drugi put u Konstantinopolj, da bi na dvoru od cara dobio novu hilandarsku hrisovulju po kojoj bi ta svetinja bila data „da bude Srbima na poklon večni“ što bi značilo da pošto srpski monasi isplate manastiru Vatopedu vrednost tog hilandarskog zemljišta (u šta su tada Simeon i Sava uključili i prostor manjeg, porušenog susednog manastira Ziga), novosagrađena srpska atoska svetinja neće ubuduće biti ni pod tutorstvom vatopedskog igumana, ni pod opštom jurisdikcijom atoskog prota, nego pod direktnom carskom vlašću sa potpuno samostalnom upravom visokorodnih monaha Simeona i Save.

Simeon je bio oduševljen ovim Savinim prvim značajnim diplomatskim uspehom i odmah potom je poslao pismo svom srednjem sinu, srpskom velikom županu Stefanu Nemanji II da ga obavesti da on i Sava legalno stavljaju Hilandar i pod njegovo okrilje. Svoj  drugi boravak u Konstantinopolju je monah Sava iskoristio i da u manastiru Bogorodice Evergetide (Blagodetelnice) gde je odseo, pripremi tipik za njihov Hilandar, prevodeći na srpski postojeći tipik te svetinje, kojoj je njegov otac bio jedan od najvećih ktitora.

UPOKOJENjE MONAHA SIMEONA

PO povratku na Svetu Goru sa svog drugog u svemu uspešnog odlaska u Konstantinopolj, Sava je primetio da monaški rituali neprestanog moljenja, posta, klečanja i metanisanja sve teže i teže padaju njegovom ocu, te ga je molio da svoje postove ublaži, a da sva obredna klečanja i metanisanja ostavi njemu, jer je Simeon već bio u osamdeset i šestoj godini života i po njegovom spoljnom izgledu se već videlo da je njegov oronuli organizam pod mnogobrojnim striktnim monaškim ritualima počeo da popušta. No starost je uskoro uzela svoje i monah Simeon je na dan 13. februara 1199. godine ispustio dušu u svojoj ćeliji, dok je na tvrdoj asuri od rogozine ležao na podu, sa kamenom za uzglavlje i tiho pojao blagoslov Gospodu, dok je gledao u sliku Bogorodice, koju je na njegov zahtev sin Sava držao pred njim.

SUTRA: Zastupnik u carstvu nebeskom