FELJTON - KO NE VOLI BRATA, NE VOLI NI BOGA: Bog kažnjava one koje voli zato da bi ih napravio boljima

Stefan Nemanja je dobro znao da u toku četvorovekovnih i ponajčešće zategnutih romejsko-srpskih odnosa, oholi Romeji nisu takvim predlogom nikada udostojili nijednog srpskog velikodostojnika, te je oko toga zdušno likovao. A mora da mu je posebno godilo i to da je doživeo da baš njemu, koji je osamnaest godina ranije morao da zbog svog županskog trona skrušeno propešači kroz celu Mese aveniju u Konstantinopolju kao srpski zarobljenik iza trijumfalne kočije cara Manojla I Komnina u prestoničkoj proslavi tadašnje romejske pobede nad Srbima, konačno novi romejski car Isak II Anđel sad otvoreno nudi da se preko ženidbe njegovog sina romejskom princezom, on čak i bračno orodi sa novom vladajućom romejskom dinastijom.

No u isto vreme je on oko toga imao i priličan problem. Po starim običajima primogeniturnog nasleđa u Srbiji, njegov prirodni naslednik bi trebalo da bude njegov najstariji sin, Vukan, koji je tada, kao veliki knez upravljao Zetom. Međutim, Vukan je već bio oženjen i to zetskom katoličkom aristokratkinjom pod čijim uticajem se i on u tom braku opredelio za prelaz u katoličku veru. No ta prepreka nije zaustavila Nemanju, jer se isto tako setio da je i on u svojoj porodici bio najmlađi sin koji se decenijama gložio sa svojom starijom braćom da bi konačno uspeo da dođe na vlast. I zato je tad srpski veliki župan odlučno prelomio u sebi da će da uradi sve što može da nipošto ne propusti ovu unikatnu romejsku ponudu orođavanja, a to mu je jedino bilo moguće ako bi za mladoženju odabrao svoga srednjeg sina Nemanju II, što je on bez dvoumljenja i učinio, iako mu je i tada bilo jasno da time prećutno obećava svojim budućim carskim rođacima da će posle njegove smrti ili abdikacije srpski županski presto da nasledi on, a ne njegov najstariji sin, Vukan.

I TAKO je 1192. godine po prvi put u istoriji srpskog opstanka na Balkanu, romejska carska princeza Jevdokija došla u Ras kao supruga kneza Nemanje II, srednjeg sina srpskog župana Stefana Nemanje, pod uslovom da kao žena naslednika prestola, ona kroz taj brak u dogledno vreme postane i srpska vladarka.

Na proleće 1193. godine je i ugarski kralj Bela III Arpad, koji je svojevremeno i došao do svoje ugarske krune uz obilnu romejsku pomoć preminulog cara Manojla I Komnina, osetio da to carstvo pod novom dinastijom Anđela počinje da osetno gubi svoju negdašnju moć. I stoga je odmah pokušao da to iskoristi proširivanjem svoje zemlje ka jugu, tako što je otpočeo napad na Srbiju, sa kojom su Ugari sve dotle dugo vremena bili u relativno dobrim odnosima.

Specifične pojedinosti o tom sukobu, nažalost, ni danas nisu poznate, osim činjenice da su Srbi bodro branili svoje severne granice i da im je u tim borbama, po izričitoj naredbi cara Isaka II Anđela, pomagalo i nekoliko odreda romejske konjice.

Ovo je bila poslednja ratna kampanja Stefana Nemanje, jer je on tad već bio u osamdesetoj i prvoj godini svoga života, a do prestanka tog sukoba je jedino došlo kad je romejski car Isak II Anđel najzad poslao pismeni zahtev papi Selestinu III u Rimu da on oštrim merama obuzda svog osionog katoličkog štićenika Belu III u Ugarskoj, što je tada na veliko iznenađenje župana Nemanje rimski pontif i učinio.

U TOKU 1194. godine romejski car Isak II Anđel je opet pokrenuo rat sa Bugarskom, u kome, nažalost, u nekoliko sukoba nije imao nikakvog uspeha, što je ubrzo potom dovelo do toga da mu njegov brat Aleksije Anđel, tast Nemanjinog srednjeg sina, Nemanje II, pobunom prestoničkog pučanstva preuzme presto i počne da vlada kao car Aleksije III Anđel.

A ubrzo potom je taj novi romejski car, da bi njegova omiljena kći Jevdokija što pre postala srpska vladarka, počeo da nagovara Stefana Nemanju da je krajnje vreme da se on povuče sa prestola u korist svog srednjeg sina (kome je u to vreme već bila dodeljena visoka romejska počasna titula sevastokratora), te je konačno srpski veliki župan to i učinio na zvaničnom državnom saboru srpske vlastele i klera u martu 1196. godine. Stari župan je ovaj sabor pozdravio više kao otac nego kao vladar, oslovljavajući prisutnu vlastelu i klerike sa: "Draga deco moja!" I pošto ih je podsetio kako je on u toku svoje četrdesetogodišnje vladavine Božjom pomoću, narodnom slogom i svojim velikim naporima uspeo da ujedini i proširi srpsku državu, predstavio je saboru svoga srednjeg sina, kneza Nemanju II, govoreći im: "Uzmite ovoga mesto mene. On je plemenita grana moga stabla i ja ga sad postavljam na presto koji je Hristos meni podario." I pošto je potom svom starijem sinu Vukanu potvrdio upravu nad Zetom, on je obojicu opomenuo:

"Sinovi moji, položite nadu u Boga i nemojte se gorditi svojom mudrošću i snagom.

Nemojte biti zabrinuti kada vas Bog kažnjava ili pokara; jer Bog kažnjava one koje voli zato da bi ih napravio boljim. Dajem vam zapovest da ne mislite zlo jedan drugome, već da imate pravu ljubav među sobom. Jer onaj koji ne voli svoga brata, ne voli ni Boga, a Bog je ljubav."

POTOM je, sred plača i kuknjave prisutnih, ožalošćenih zbog rastanka sa svojim pravednim vladarem, Nemanju sa njegovom suprugom Anom u Crkvi Svetog Petra i Pavla u Rasu tadašnji raški pravoslavni episkop Kalinik zamonašio pod imenima Simeon i Anastasija. Posle tog rituala, Nemanja se pridružio monaškom bratstvu svog manastira Studenice, a njegova supruga isto tako časnom sestrinstvu u Bogorodičinom ženskom manastiru koji je njen muž podigao u mestu Bela Crkva.

Iz odlaska Stefana Nemanje u Studenicu, gde je kao monah Simeon ostao nepune dve godine, vidi se da je iz predostrožnosti hteo da ostane u Raškoj bar neko vreme posle svoje abdikacije da bi video kako će se Stefan Nemanja II ponašati kao vladar i kako će njegov najstariji sin, zetski veliki knez Vukan, reagovati na župansko ustoličenje svog mlađeg brata. A kad se konačno uverio da njegova predaja trona mlađem sinu nije dovela do nekih posebnih državnih potresa, on je krajem 1197. godine odlučio da konačno ode na Svetu Goru i da se tamo pridruži svom najmlađem sinu, monahu Savi.

OSNIVANjE SRPSKOG MANASTIRA

DOMENTIJAN o putovanju Nemanje, odnosno monaha Simeona, na Atos kaže: "I dođe u Svetu Goru ka Svetoj Bogorodici Vatopedskoj, vodeći sa sobom 300 odabranih slugu, osim drugih". Ovaj podatak o Nemanjinoj velikoj pratnji, u stvari pokazuje da je monah Simeon na taj dugi put na Atos sa sobom poneo i veliki tovar dragocenosti i zlata, koji je usput trebalo čuvati. A to blago je ubrzo potom poslužilo kao solidna materijalna osnova za njegovu i Savinu zajedničku odluku da počnu da na Atosu traže povoljno mesto za osnivanje prvog srpskog manastira.

SUTRA: Podizanje manastira Hilandar