FELJTON - HARVARDSKI DOBROVOLJCI U SRBIJI: Osobina Srbina kad je bolestan nije rezignacija već hrabro trpljenje

Dr Strong je bio prvi član Komisije koji je stigao u Srbiju. U aprilu, par dana po dolasku, organizovao je Međunarodnu zdravstvenu komisiju čije su se naredbe mogle odmah sprovesti u svim delovima Srbije. Formiranje takve jedne komisije bilo je krajnje značajno iz mnogo razloga, a naročito radi koordinacije srpskih vlasti, Britanaca, Francuza, Rusa i Amerikanaca koji su svi imali predstavnike u Odboru. Kao njen direktor, dr Strong je stalno bio na putu kako bi lično stekao saznanja o situaciji u svim krajevima Srbije; on je sanitarni rad organizovao i u Crnoj Gori i u Srbiji.

SANITARNU komisiju Američkog Crvenog krsta finansirali su, udruženo, Crveni krst i Rokfelerova fondacija. Grupa od deset ljudi, uključujući doktore F. B. Grinela i A. V. Selardsa sa Harvardskog medicinskog fakulteta, kao i ja, isplovili smo 3. aprila iz Njujorka, a dr Stronga smo sreli početkom maja u Skoplju, odnosno Uskubu, kako su ga zvali Turci. U međuvremenu, dr Strong je okupio nekolicinu američkih lekara u Srbiji, a sa sobom je iz Pariza doveo g. Č. R. Krosa . G. Kros je bio pripadnik generacije 1903, a kasnije je diplomirao na pravnom fakultetu. Ponudio se da pomogne na sve načine na koje je mogao. Neko vreme je putovao sa dr Strongom, zatim otišao u Crnu Goru sa dr Grinelom, a posle se vratio u Pariz gde je poginuo u automobilskoj nesreći. Gotovo godinu dana pre smrti, g. Kros je proveo u Evropi neprestano obavljajući svoju dužnost sa mnogo energije i posvećenosti.

Posle prvog kontingenta članova Komisije stigla je druga grupa od dvadeset ili više njih; ona je došla krajem juna, a nekolicina njih su bili diplomci sa Harvarda. Komisija je uključila ljude različitih stručnih dostignuća. Bilo je tu sanitarnih inženjera, lekara opšte medicine, sanitarnih inspektora, a mnoge od njih je prethodno obučavao general Gorgas u Panami; bilo je i lekara koji su posedovali svoju praksu, laboratorijskih eksperata, jedan bakteriolog i jedan kontrolor za vodu.

DOKTOR Strong je ubrzo poslao dr Grinela da rukovodi radom u Crnoj Gori. Dr Cinser sa Kolumbije je trebalo da proučava tifus sa bakteriološkog aspekta, dr Selards da preduzme druge oblike laboratorijskog rada, a ja sam imao privilegiju da proučavam tifus sa kliničkog stanovišta. Dogovorili smo se da radimo zajedno koliko god je to bilo moguće, a kako smo u Bolnici „Padžet“ u Skoplju dobili povoljnu priliku za početak aktivnosti bez odlaganja, prihvatili smo poziv rukovodećeg britanskog lekara da uključimo i osoblje bolnice.

Zgrade poznate pod nazivom Bolnica „Padžet“, ili „Šesta rezervna bolnica“, bile su nekada korišćene kao vojna akademija i kasarne. Nalaze se na uzdignutom, valovitom terenu, oko jednu milju daleko od grada Skoplja, usred prelepe i plodne doline, oivičene razuđenim planinama sa severa i juga, a na zapadnoj strani su dominirale planine snežnih vrhova.

Za negu je bilo zaduženo dosta engleskih sestara, a na odeljenjima je radilo i nekoliko Srpkinja. Kako bi se zaštitile od telesnih vaši koje obično prenose tifus, sestre su nosile jednodelna odela od belog platna koja su se zakopčavala preko zategnutih ramena, a preko toga se oblačila bluza od istog materijala koja je padala do kolena. Kosa je bila pažljivo pokrivena, rukavi su tesno prijanjali za ruke zahvaljujući elastičnim trakama, a kako ne bi ostao otvor kod skočnog zgloba, nogavice vezanog odela su bile produžene i zataknute u navlake za stopala. Preko ovih, sestre su nosile turske papuče ili visoke kožne čizmice, zavisno od vremena.

INSISTIRAO sam kod sestara na mojim odeljenjima da nose gumene rukavice kako bi potpunije zaštitile ručne zglobove, kao i da nose komad gaze preko nosa i usta u vidu maske, jer sam smatrao da postoji opasnost od zaražavanja putem vazduha zbog kašljanja pacijenata; rukavice su ubrzo odbačene, pošto je s njima bilo teško raditi, a maska takođe, zbog vrućine i neudobnosti. Oprema odeljenja je bila najprostija. Toaleti su funkcionisali pomoću kanti, jer nije bilo vodovoda. Voda za kupanje i druge namene bila je zagrevana na limenim šporetima na drva koji su stajali napolju. Kad bi jedan ili dva pacijenta stigla radi prijema na odeljenje, bili su svučeni, uronjeni u vodu i kupani: to su radili pomoćnici, iza paravana na stepenicama paviljona. Kad je trebalo primiti veliki broj pacijenata, oni su bili slati u zgradu-kupao- nicu, gde se moglo obaviti masovno šišanje i kupanje.

Nisam dugo bio u toj bolnici, kad je u Skoplje stigao pun voz pacijenata. Osamdeset ih je dodeljeno Bolnici „Padžet“ i prevoženo kolima, pri čemu je svako vozilo uzimalo četiri ili pet pacijenata. Oni su polagani na travu ispred kupaonice, a mnogima je, iscrpljenim od putovanja, bila potrebna rakija ili neki drugi stimulans pre pokretanja.

MNOGI drugi, mršavi i unezvereni ali snažniji, krivudavim korakom bi prelazili preko dvorišta do odeljenja, odeveni u pidžamu i papuče. Toga dana, u moja odeljenja je ušlo četrdeset pacijenata - broj koji nisam mogao pažljivo pre- gledati. Išao sam naokolo po sobi opipavajući pulseve, osluškujući srca i izdvajajući one bolesnije kojima je bila potrebna naročita pažnja. Ostali su dobili rutinski tretman.

Ova grupa pacijenata je pokazivala čudan tip ponašanja koji sam pripisao činjenici da su proveli više dana u vozu, verovatno skoro nezbrinuti, sa premalo hrane i nedovoljno vode. Crte lica su im bile u bolnom grču, koža suva, obrve zamršene, a oči izbuljene. Kao i većina stanovnika Srbije, bili su pocrneli od sunca, ali uprkos tome, na jagodičnim kostima je bilo jakog crvenila, uobičajeno kod tifusne groznice. Ovi ljudi nisu pokazivali emocije, a interesovanje im je bilo vrlo malo. Preovlađujući izraz nije bila rezignacija već hrabro trpljenje, najčešće osobine u Srbina kad je bolestan - kako sam ja to video. On ne pokazuje ni strah ni očaj, a retko se predaje žalopojkama. Tokom lečenja, rano pokaže zanimanje za hranu i preklinje da ga se pošalje kući na bolovanje, to jest, odsustvo. Kako mu se vraća snaga, on pokazuje veselost, srdačnost i humor.

ZAROBLjENICI SE SLOBODNO KRETALI

BIO sam odgovoran za dva odeljenja od po četrdeset pet kreveta; većinu su zauzimali tifusari u različitim fazama bolesti. Blizu bolnice su bile neke velike štale koje su poslužile kao logor za austrijske zarobljenike. Gotovo svi zarobljenici su preležali tifus, a mnogi su od njega i umrli. Bilo im je dopušteno da se slobodno kreću po bolničkim dvorištima, i mnogi su radili na odeljenjima kao pomoćni bolnički radnici. Kako su, preležavši bolest, bili imuni na tifus, nije bilo potrebno preduzimati mere predostrožnosti za njihovu zaštitu.

SUTRA: SRBI KAO BALKANSKI IRCI