FELJTON - ŽENA HIRURG NA SOLUNSKOM FRONTU: Dr Rozali Morton je osetila da je Srbija srodna njenoj Virdžiniji u kojoj je odrasla

Posle rata je u Srbiji osnovala dve bolnice i jedan stacionar za tuberkuloznu decu pod okriljem Crvenog krsta i omogućila školovanje u SAD za 60 srpskih studenata. Beograd ima ulicu i park (na Dedinju) koji nose ime Rozali Morton. U ovom feljtonu objavljujemo delove iz njene autobiografije 'Žena hirurg'.  

„Čitava Amerika i većina doktora čeznula je da zaustavi plimu imperijalne Nemačke službom preko okeana. Građani zemlje mojih lepih studentskih dana nisu mogli odobravati užase o kojima se izveštavalo, ali se sećam onog jutra u Berlinu kada sam videla kajzera kako prolazi u pratnji vojnika-automata. Sredila sam svoje poslove za brzi odlazak da se možda nikad tamo ne vratim, jer sam izračunala opasnost od izloženosti zarazi i topovskoj vatri.

AMERIČKO saosećanje i podrška rasle su prema Engleskoj, Francuskoj i Belgiji. Ja sam prilagala brojnim akcijama humanitarne pomoći. Sve više i više, tokom te zime 1915-1916. godine, slušala sam o Srbiji, o zverstvima tamo počinjenim, o ponižavajućem i jezovitom povlačenju u decembru te godine, i o neblagovremenoj pomoći savezničkih snaga, iako je pozicija Srbije bila od ključnog značaja za zaustavljanje nemačke ekspanzije od Berlina ka Bagdadu.

Kada  su se moji prijatelji, dr Hans Cinser, šef Patologije na Medicinskom Kolumbije, i dr Ričard Strong vratili sa pružanja pomoći u gašenju epidemije u Srbiji, mnogo su mi pričali o tamošnjim prilikama. Što sam više slušala, više sam mislila o tome da bi moje usluge bile imale neku vrednost u toj rastrgnutoj i razbijenoj balanskoj kraljevini.

Možda sam osetila da bi Srbija mogla biti srodna mojoj Virdžiniji u kojoj sam odrasla po tome što su se oko nje bitke vodile. Štaviše, nisam ni za trenutak poverovala da je pucanj u Sarajevu pokrenuo rat. Dovoljno sam znala o animozitetima između Francuske i Nemačke, pošto sam u njima živela. Kad sam prisustvovala jednom sastanku Britanskog medicinskog kongresa u Londonu, shvatila sam neminovnost rata između Nemačke i Engleske baziranu na njihovom trgovinskom rivalitetu u Južnoj Americi i Africi. Od Srbije su napravili žrtvenog jarca na kojeg će svet svaliti klevete. Planulo je moje saosećanje za žrtvu nepravde.

OTIŠLA  sam u Vašington da se sastanem sa pukovnikom Kejnom, šefom Crvenog krsta za medicinske poslove. Gledao je u mene sa bratskom ljubaznošću. 'Nije li dovoljno riskantno preći Atlantik do Francuske?  Čemu izbor Srbije, pogođene groznicom?'

Želela sam da idem nekuda gde je pomoć najpotrebnija. Što se rizika tiče, nisam imala ni roditelje, ni muža, ni decu. Imala sam sve ono što mogu pružiti.

Rukovao se sa mnom, te rekao da će me imenovati za 'specijalnog načelnika Crvenog krsta sa zadatkom da Srpskoj vojsci odnese šezdeset sanduka bolno potrebnih zaliha'. Uručena su mi pisma generala Ajerlenda, šefa Saniteta Sjedinjenih Američkih Država, glavnog lekara Blua  i drugih reprezentativnih zvaničnika Amerike za zvaničnike u Engleskoj, Francuskoj i Srbiji. Pukovnik Kejn je pisao g. Bitiju, rukovodiocu Američke humanitarne klirinške banke u Parizu, tražeći od njega da olakša transport mog tereta do Solunskog fronta.

Bilo je to u proleće, 1916. godine. Bila sam potpuno spremna da krenem odmah.

NA SOLUNSKOM  frontu francuski general Riot me je odveo i u jednu bolnicu gde je srpski lekar negovao svoje sunarodnike. Sve druge  bolnice namenjene srpskim bolesnicima i ranjenicima koje sam posetila imale su francuske doktore koji, nažalost, nisu znali srpski. Dočekao nas je visok, suvonjav čovek, starosti oko 35 godina. Govorio je i francuski i nemački, te nas pozvao da obiđemo njegove šatore. Ovi su bili stari, krpljeni, mrke boje. Unutra su bile položene dve daske da obeleže ’stazu’ kojom smo se kretali. Na rubovima dasaka ljudi su odmarali stopala koja su bila izranjavana, u modricama, blatnjava, neka vrećasto uvezana, neka u iznošenim sandalama, a druga bosa i pokrivena blatom. Vojnici su naslanjali glave na platnene zidove šatora, stisnuti jedan do drugog tako da se nisu mogli ni okrenuti. Mnogi su bili preslabi da bi se pokrenuli, a drugi sa osakaćenim, bespomoćnim rukama.

Upitala sam zašto su ljudi tako zbijeni.

'Moramo od sunca skloniti koliko god njih možemo' - odgovorio je i dodao: 'Ovi šatori su sve što imamo.'

GLEDALA sam u njihova stopala. 'Imate li neku kofu? Mogli bismo otići do jezera i doneti vode da im operemo noge. Imate li čarapa i sapuna?'
'Ništa nemamo.'

'Uniforme su im pretople. Dozvolićete mi da Vam po- mognem da ih svučete? Mogli bismo ih obući u pidžame. Bilo bi im svežije, a i prostora bi bilo više.'

'Nemamo pidžame.'

'Ne bismo li mogli staviti jod na rane da spasemo te ljude?'

'Nema joda; mnogima sam hteo da pomognem, a kad sam video da je to nemoguće, ponadao sam se da ću bar jednome olakšati.'

Visok srpski okovratnik čvrsto je stezao vrat čoveku čije je lice bilo zajapureno.

'Možemo li bar olabaviti čoveku kragnu i staviti mu jastuk pod glavu?' - navaljivala sam.

Sa izrazom beskrajne tuge i dubokog patosa, kolega mi reče: 'Nemamo čak ni jastuk.'

Pomislila sam da sam postepeno prisilila tog čoveka da prizna svoju krajnju bespomoćnost. Samo što ga nisam raz- apela, zabijajući mu klinove u meso, kad sam učinila da on shvati koliko je nemoćno sve njegovo znanje kad nema sredstava da ga učini korisnim. 'Žao mi je' - izvinih se, ćutke se moleći da mi Bog podari moć da pošaljem zalihe srpskim lekarima kako bi ih koristili za bolesne i ranjene Srbe. Molitva je uslišena, ali ne pre isteka čitave godine."

FRANCUZI ŠTEDE NA SRPSKIM RANjENICIMA

U JEDNOJ  srpskoj bolnici za oporavak koju smo posetili zalihe su bile veoma potrebne.

Raspitala sam se kod generala Riota zašto ih nema. Odgovorio je da je francuska Vlada uzela novac na zajam za hospitalizaciju, a prema uslovima ugovora sa srpskom Vladom, na rukovodeća mesta su postavljeni francuski sanitetski oficiri, odgovorni za svaki potrošeni santim (sitan francuski novac) koji im je dodeljen za rad, zbog poreza u Francuskoj. Dalje, on je smatrao da su Francuzi efikasniji, a njihova obučenost za štednju - verovao je - učiniće da potrepštine duže traju. Srpski lekari su želeli da pomognu svojim sunarodnicima. Ali, to su mogli činiti jedino ukoliko bi medicinske zalihe bi bile poslate njima direktno umesto francuskim vlastima.

SUTRA: KADA SRPSKI VOJNICI PEVAJU