FELJTON - SUKOB DEMOKRATIJE I TAJNIH SILA: DŽentlmeni su odavno nestali sa američke političke scene

Ironija do neba. To se dešava Americi koja je do juča čitav svet učila - toleranciji.

Međutim, vrhunac ironije je da ova Amerika ni danas nije prestala da podučava svet. Ali nema tu slučajnosti.

Čitav politički sistem savremene Amerike leži na dubokom barnom terenu po intelektualnom sagledavanju čuvenog profesora američke istorije na Kolumbija univerzitetu Ričarda Hofstatera (1916-1970). Godinu dana pošto mu je izašla knjiga Anti-intelectualism in American Life (1963), gde je teorijski i uzdržano kritički ocenjivao "demokratsku politiku", Hofstater je u Harpers magazinu objavio tekst "Paranoidni stil u američkoj politici", koji će tu sliku upotpuniti, oživeti i učiniti reljefnom - i skicirati pravce kuda sve to vodi.

JEDNA od ključnih odlika američkog političkog života je antiintelektualizam.

Hofstater je to prikazao - kao odlazak džentlmena sa političke scene. On "osnivače Amerike" vidi kao ljude od intelektualnog integriteta, naučnike, evropski obrazovane i iz klasičnih nauka. Njihovo državničko i političko ponašanje saglasno je njihovim znanjima istorije, politike, prava. U prvoj polovini XIX veka duh bezuslovne praktičnosti odbacio je svako "fino", kultivisano ponašanje političara. Već je predsednička trka Džona Kvinsija Adamsa protiv Endrjua Džeksona, bila događaj koji "simboliše to šta Amerika jeste i ono šta postaje" . Kvinsi Adams je ušao kao predsednik (1825-1829) u trku u kojoj je sve političke veštine, mudrosti i znanja narodni pevač iz Nove Engleske mogao da sažme u dvostih, kome su sva dodatna objašnjenja suvišna John Quncy Adams who can write, / And Adrew Jackson who can fight. Na engleskom se stihovi, naravno, rimuju: "Džon Kvinsi Adams koji može da piše, / i Endrju Džekson koji može da se tuče." Endrju Džekson je vladao od 1829. do 1837.

Paranoidnost u američkoj politici o kojoj govori Hofstater, insistirao je on, nije klinička dijagnoza, nego služi da slikovito sugeriše neprestanu borbu "dobra" i "zla".

To nije obična istorijska konstanta borbe za vlast u kojoj se ukrštaju ljudski interesi i uobičajeni argumenti. I nije vezano za određenu vrstu američke politike - levu ili desnu - nego je to suština američke politike, osnova njene dinamike. To je politika svedena na dve partije ("mi" smo dobro, "oni" su zlo) koje su se onda kao sve praktične organizacije pretvorile u ogoljene manipulatore masama i njihovim nemirima i strahovima u ogromnom prostoru (beskraj američkog kontinenta).

PROSTOR po logici stvari traži čvrstu organizaciju koja bi garantovala sigurnost razbacanim pojedincima i grupama: Rusija je to rešavala čvrstom centralnom vlašću čiji je napor uvek usmeren na uspostavljanje ponude što veće sigurnosti, u Americi je u demokratskom sistemu i navodnoj decentralizovanosti države podsticana individualna "paranoidnost" koju je onda kao u dvobojima na Divljem zapadu rešavala trenutna "efikasnost" centralne vlasti u Vašingtonu.

Hofstater je to pokazao krajnje pojednostavljenim podsećanjem na najpamtljivije, ključne događaje i "cikluse" američke istorije. Početkom XVIII veka po Americi su "egzorcisti" histerično tražili (bavarske) iluminate. "Ova panika je deo opšte reakcije na Francusku revoluciju". Bavarski iluminati, tajno društvo, osnovano je 1776, u skladu s prosvetiteljskim idealima, da se suprotstavi praznoverju, predrasudama, ali i verskom uticaju na javni život, zloupotrebi državne vlasti, kao i da podrži obrazovanje žena. I kad je društvo uz pritisak Rimokatoličke crkve proglašeno nezakonitim i trajno raspušteno 1785, konzervativni i religiozni kritičari su nastavili da ih "ocrnjuju", te se tvrdilo da su iluminati bili odgovorni za Francusku revoluciju.

NARAVNO, da bi u tome aktivno učestvovao prost američki narod koji teško može da zapamti i kako se konkretni Sotona zove, onda se tu moraju pojaviti čajevi koji "oslepljuju ili ubijaju kad se poškropi lice" i slična opasna sredstva. To sa ilunimatima nije čestito ni stišalo, kad je 1820-ih i 1830-ih cela Amerika ušla u antimasonski pokret.

"Slobodni zidari" su okrivljeni da su odaniji svojoj tajnoj organizaciji nego svojoj domovini, jer imaju svoja interna pravila, obaveze i kazne - čak do kazne smrću. To vodi velikom i neprestanom sukobu - demokratije i tajnih društvenih sila. Antimasonski pokret je popularisao demokratiju i ruralni egalitarizam, a u političkom toku bio usmeren protiv predsednika Endrju Džeksona koji je bio mason.

Napadi na masone nisu bili bez osnova, ali ovde treba obratiti pažnju na "apokaliptični i apsolutistički okvir u kojem se to neprijateljstvo često izražavalo. Antimasoni se nisu zadovoljavali samo time da kažu da su tajna društva prilično loša ideja. Autor standardnog izlaganja antimasonerije tvrdio je da je masonstvo 'ne samo najodvratnija već i najopasnija institucija koja je čoveku ikad bila nametnuta'... Zaista bi se moglo reći da je ovo pakleno remek-delo."

OBIČAN Amerikanac ni ovaj put nije uspeo da predahne kad su stigli novi tajni neprijatelji - jezuiti. S. F. B. Morz, čovek koji je pronašao telegraf, pisao je 1835. o planovima koji se već ostvaruju jer "mi smo već napadnuti na ranjivom delu gde nas ne mogu odbraniti ni naši brodovi, ni naši rovovi, ni naša vojska". A "napadači" su austrijski kancelar Meternih i jezuitski misionari, koji su se spremali da Habzburge instaliraju kao careve Sjedinjenih Država. Protestantizam je ulazio u bitku "biti ili ne biti" s rimokatoličanstvom. Tako će se 1836. pojaviti knjiga izvesne Marije Monk "Strašna objava", od koje je u američkoj istoriji jedino bila čitanija "Čiča Tomina koliba" Harijet Bičer Stou. Knjiga ove nepoznate Kanađanke, katolikinje, svedočila je o strašnim zločinima katoličkih časnih sestara u Montrealu. Marija je to, po tom zapisu, sve proživela i videla. Posle će se ispostaviti da je strašno svedočanstvo bilo plod neobuzdane fantazije osobe koja je imala ozbiljne povrede mozga kao dete. Ali činjenice, naravno, neće imati nikakvog uticaja na suštinu paranoidnosti američke javnosti i politike.

ANTIKOMUNISTIČKA PARANOJA

KAD je Ruzvelt pokrenuo "Nju dil" - ugrozivši slobodni kapitalizam i postavivši vladu iznad privatne svojine i nedodirljivosti privatnih interesa - nije bilo sumnje da je došlo vreme ubačenih "sovjetskih agenata", što su bivali i predsednici i državni sekretari, a naravno i naučnici, umetnici. Ekspertski sistem je tome dao svoj nemerljiv doprinos. To više nisu bile obične glasine. Sve se sada radi upotrebom naučnih tehnika. Makartijev pamflet iz pedesetih godina McCarthyism od 96 strana ima 313 fusnota. Kad je Robert H. Velč, koji je tvrdio da "komunistički uticaji drže pod kontrolom našu vladu", završio svoju studiju o Ajzenhaueru The Politician, knjiga je imala sto strana bibliografije i beleški. Jednostavno rečeno paranoja antikomunističkog pokreta bila je "parada eksperata, studijskih grupa, monografija, fusnota i bibliografija".

SUTRA: KAKO TEORIJA ZAVERE POSTAJE VEST