FELJTON- CIA SMIŠLJA LAŽNE VESTI: Priče o "slobodi medija" su obračuni političkih klanova

"Vašington post" je na mnogo načina bio poput drugih "kompanija", kako je Volter Lipman nazvao novinske organizacije, boreći se protiv rokova, živeći nelagodno sa sindikatima, trpeći "tehničke uslove (koji) ne favorizuju istinsku i produktivnu raspravu". Ali, "Post" je takođe bio jedinstven među novinskim kompanijama po tome što su njegovi menadžeri, koji žive i rade u Vašingtonu, sebe istovremeno smatrali novinarima, biznismenima i rodoljubima, po stanju duha pomoću kojeg su mogli da prošire kompaniju, promovišući nacionalni interes", piše Debora Dejvis u knjizi "Katarina Velika". - Zapravo je njihov pojedinačni odnos sa obaveštajnim službama bio razlog što je "Post" rastao brzo kao i posle rata, njihove tajne bile su njegove poslovne tajne, počev od Mockingbird-a (Ptica rugalica). Posvećenost Filipa Grema obaveštajnim podacima uputila je njegove prijatelje Alana Dalsa i Franka Viznera da pomognu da "Vašington post" postane dominantno mesto za vesti u Vašingtonu, što su i učinili pomažući njegove dve najvažnije akvizicije "Tajms herald" i WTOP. Najvažniji za ove transakcije, osim Fila, bili su Vejn Koj, izvršni direktor "Posta", koji je nekad bio Filov šef u "Nju dilu", i Džon S. Hajz, koji je zamenio Koja 1947. godine kad je Koj imenovan za predsednika Savezne komisije za komunikacije.

PO OSNIVANjU CIA 1947. godine, Filip L. Grem je uspostavio bliske veze sa Agencijom do te mere da ga je Debora Dejvis mogla opisati kao "jednog od arhitekata onoga što je postalo široko rasprostranjena praksa: CIA upotrebe i manipulacije novinarima" - projekat CIA poznat pod nazivom operacija "Ptica rugalica". Dejvis nalazi da su veze sa CIA bile sastavni deo dolaska "Posta" na vrh: - U osnovi rasta "Posta" je trgovina informacijama sa obaveštajnim agencijama. Ukratko, Grem je "Post" pretvorio u efikasan i uticajan propagandni kanal za CIA...

Kad je knjiga objavljena 1979. godine, Ketrin Grem (verovatno po uputstvima CIA) pritisla je izdavače Vilijama Jovanoviča, novcem i drugim sredstvima, koja su joj bila na raspolaganju, da povuče 20.000 primeraka knjige. U ime slobodne štampe pritiskali su izdavača navodnim netačnostima, ali Jovanovič se, naravno, nije ni trudio da proveri primedbe. Kad je Debora Dejvis podnela tužbu za kršenje ugovora i narušavanje ugleda pisca, izdavač se posle višegodišnjeg razvlačenja nagodio u vansudskom postupku 1983. godine. Knjigu su posle izdavali manje poznati izdavači.

A "TAJM"!? - Alen Dals često se zauzimao za svog dobrog prijatelja, pokojnog Henrija Lusa, osnivača magazina "Tajm" i "Lajf", koji je spremno dozvolio određenim članovima osoblja da rade za Agenciju i pristao da obezbedi posao i akreditive za druge operativce CIA kojima nedostaje novinarskog iskustva.

Dugo godina je Lusov lični izaslanik u CIA bio C. D. Džekson, potpredsednik Time Inc., koji je izdavao časopis "Lajf" od 1960. do svoje smrti 1964. Dok je bio izvršni direktor "Tajma", Džekson je bio koautor studije pod pokroviteljstvom CIA koja je preporučila reorganizaciju američkih obaveštajnih službi početkom pedesetih. Džekson, čija je služba u "Tajmu" i "Lajfu" prekinuta jednogodišnjim odsustvom da bi radio kao pomoćnik predsednika Dvajta Ajzenhauera, odobrio je posebne aranžmane za pružanje pokrića "Tajma" i "Lajfa" zaposlenima u CIA. Neki od ovih aranžmana napravljeni su uz znanje Lusove žene Klare But. Ostali aranžmani za pokriće "Tajma", prema zvaničnicima CIA (uključujući one koji su imali posla sa Lusom), napravljeni su uz znanje Hedlija Donovana, 1977. godine, glavnog urednika "Tajma".

DONOVAN, koji je preuzeo uredničko vođstvo svih publikacija Time Inc.., 1959, u telefonskom intervjuu negirao je da je znao za bilo kakav takav aranžman. - Nikada mi se nisu obraćali i zapanjio bih se da je Lus odobrio takve aranžmane - rekao je Donovan.

- Lus je vrlo pažljivo vodio računa o razlici između novinarstva i vlade. To je javno ponašanje uglednog slobodnog novinara. Šta god da si radio nikad ne priznaj!

Istraga koju je sprovodio odbor Senata u stvari je čitavu "tajnu stvar" učinila haotičnom i nedokučivom. Još tajnovitijom. Saopšteno ja kako je bilo više od 400 onih koji su radili za CIA. Međutim, piše Bernštajn da "oni službenici koji su najbolje upoznati sa tom temom kažu da se brojka od 400 američkih novinara nalazi na niskom nivou stvarnog broja onih koji su održavali tajne veze i preduzimali tajne zadatke".

U JAVNOSTI postoji "saznanje" iz opšteg toka dezinformisanja da je "većina" izveštaja deklasifikovana 25. juna 2007. (30 godina kasnije), kad su ljudi već izgubili interesovanje za celu buku. Uz objavljivanje redigovanog izveštaja uključen je rezime od šest stranica sa sledećim uvodom: - Centralna obaveštajna agencija kršila je svoju povelju tokom 25 godina zbog otkrića ilegalnog prisluškivanja, nadzora stanova, zavera za atentate i eksperimentisanja nad ljudima, ali to nije dovelo do zvaničnih istraga i reformi sedamdesetih. Zvanično, a sasvim na nivou teorije zavere.

- Veoma je korisno što postoji zvanično priznanje da CIA nije samo podstakla lažne vesti pod nadzorom NSC tokom perioda Hladnog rata već i da je bila saučesnik u stvarnom iznošenju konkretnog narativa koji su želeli da šire, a često idu toliko daleko da napišu narativ i na njemu utisnu "verodostojno" ime reportera.

DAKLE, nema potrebe da se preterano raznežite nad sudbinom beskompromisnih novinara u holivudskim pričama kao u onoj Nothing but the Truth (kod nas prevedeno kao "Predsedničke igre"). Rod Luri jeste, iz razloga tržišne privlačnosti svoju hrabru novinarku Rejčel Armstrong naslonio na neke poznate slučajeve novinarskih stradanja, a najviše na slučaj Džudit Miler, novinarke "Njujork tajmsa" koja je odbila da svedoči o izvoru poverljivih informacija oko sumnjivih tvrdnji CIA da je Sadam Husein uvozio uranijum iz Afrike. Ali, kao što je objasnio reditelj: - Treba reći da film ne govori ni o jednoj od ovih žena, mada su njihove priče, objavljene u štampi, ušle u stvaranje lika.

Holivudu trebaju priče sa mnogo težim posledicama od pritvora od 85 dana i nastavka karijere u Foks njuzu u slučaju Džudit Miler. Legendarne odbrane "slobode medija", kao što je i sam "Votergejt" ili slučaj "Pentagonski papiri", manje-više su obračuni rivalskih političkih klanova u kojima se "slobodni novinari" pojavljuju kao borci za nečiju istinu. Blesne iskra i onda se sve vrati u "normalne tokove".

NOVINARI OBAVEŠTAJCI

PEDESETIH i ranih šezdesetih "Tajmovi" dopisnici iz inostranstva prisustvovali su CIA "brifing večerama". A Henri Lus, osnivač magazina "Tajm "i "Lajf", imao je praksu da redovno obaveštava zvaničnike CIA, Dalsa ili druge visoke zvaničnike Agencije, kada se vraćao sa svojih čestih putovanja u inostranstvo. Lus i ljudi koji su vodili njegove časopise pedesetih i šezdesetih godina ohrabrivali su sa svoje strane dopisnike da pruže pomoć CIA, posebno informacijama koje bi Agenciji mogle biti korisne u obaveštajne svrhe ili pri regrutovanju stranaca.

SUTRA: CIA - Lagali smo, varali, krali...