FELJTON - PRLJAVI POSLOVI BEZ GRANICA: Mark Tven - Što je više novina, naš moral je sve gori

Kad ne govorite tačne činjenice, a sa ciljem obmanjivanja ljudi onda je to - dezinformisanje (disinformation). Misinformation u engleskom jeziku označava netačnost, ali isključuje nameru govornika da obmanjuje.

Kad se na Zapadu govori o "lažnim informacijama koje se namerno i često prikriveno šire (kao podmetanjem glasina) kako bi uticale na javno mnjenje ili prikrile istinu", onda se obično napominje da je engleska imenica desinformation pozajmljeni prevod ruske reči dizinformatsiya (dezinformacija) koja je "izvedena iz imena KGB-ovog odeljenja za crnu propagandu". Time se sugeriše da je odgovornost za sistematsku upotrebu lažnih informacija na komunistima/socijalistima, a liberali su se tek branili - što je samo po sebi dezinformacija. Istina je da su to Sovjeti prvi javno obznanili.

Ovim se neće reći da je uloga Sovjeta na putu do uspostavljanja globalnog poretka dezinformisanja, s kojim se danas suočavamo, bez značaja, ali je daleko skromnija od doprinosa liberalnih sistema.

UOSTALOM, činjenica da je M16 osnovan u kolevci liberalne demokratije 1909, a tek 1995. je zvanično priznato da postoji, pokazuje razmere društvenog licemerja. Niko nije više govorio o potrebi da građani znaju od Engleza - od Džona Miltona do današnjih dana - ali malo ko je to tako vešto upotrebljavao poput njih. Ali to je već "društveni ugovor" koji podrazumeva i činjenicu da je tokom Drugog svetskog rata M16 sa svojim agentima komunicirao kodiranim radio-porukama koje su emitovane na Bi-Bi-Siju.

Ali britanski proces dezinformisanja dao je svetu i privlačniju stranu zlokobnog procesa. Koliko god da je Dejvid Džon Mur Kornvel dezinformisao svet, čitaoci sa svih meridijana su obožavali njegove "špijune koji su se sklonili u zavetrinu". Da, reč je o Džonu le Kareu, bivšem službeniku M16, koji je promenio ime jer agenti nisu smeli da objavljuju knjige pod svojim imenom. Na kraju XX veka najčuveniji pisac špijunskih romana je "pukao" pa promenio i sam sebe. Objavljujući esej Sjedinjene Američke Države su poludele, kad je Zapad predvođen Amerikancima 2003. izvršio invaziju na Irak, Dejvid Kornvel je pokazao da svaka posvećenost prljavim poslovima ima granice. A i ekspertsko obrazloženje je vrednost: "To kako su Buš i njegova hunta uspeli da preusmere američki bes sa Bin Ladena na Sadama Huseina jedan je od velikih mađioničarskih trikova u istoriji odnosa sa javnošću. Ali uspeli su. Nedavna istraživanja javnog mnjenja pokazuju da svaki drugi Amerikanac veruje da je Sadam odgovoran za napad na Svetski trgovinski centar. Američka javnost nije samo zavedena. Ona je tiranisana i držana u neznanju i strahu. Brižljivo orkestrirana neuroza će Buša i njegove zaverenike glatko odvesti do pobede na sledećim izborima."

POČETAK društvenih procesa o kojima govorimo vraća nas u vreme uspona buržoaske klase u novom veku koja je, kad se uhvatila ukoštac sa aristokratijom - uzela kao cilj da na brutalni i beskrupulozni kapitalistički način privređivanja nakalemi demokratiju kao politički sistem. Da "mali čovek" vlada. Nema ništa da iznese na pijacu do svoju radnu snagu, a vlada?! Ideja je došla iz renesansnog okretanja starom veku. Iz romantičnih pripovesti o staroj Grčkoj, jer se već Rim grozio uplitanja naroda u vladanje državom.

A onda se u centru pažnje obrela sloboda govora. Tu će se informisanje i borba protiv cenzure pojaviti kao moćno sredstvo. Razgolićivanje unutrašnjih truleži i dekadencije stare klase živo je privlačilo pažnju masa. Pojedinci u masi su nazvani građanima i definisani kao samosvesni. Glavna ideološka udica liberalizma je bila kako oni, građani, mogu da dosegnu neslućene visine slobode. Ta udica je uvek bila varalica.

U staroj Grčkoj se govorilo da su granice polisa dokle se čuje glas govornika sa trga.

Dakle, oni koji odlučuju mogli su da kažu, ali je bilo obavezno da saslušaju druge.

Između tih reči se tražilo rešenje za najvažnija pitanja. Kad se na Zapadu gradila demokratija, privlačnost slobode se koristila bez ograničenja. Tome su dodate još pravda i jednakost. Aristokratija na to nije imala odgovor. Međutim, uskoro je postajalo jasno da istina neće biti baš istinita i da će pravde biti uvek više u obećanjima nego u životu. Ali, novo je privlačnije od starog. Moć se preselila sa velikih imanja u velike gradove. Umesto poljoprivrede radilo se u industriji.

INDUSTRIJA je sledila logiku profita koja je došla iz trgovine. Prekomorske trgovine.

Nikakav rad nije mogao uvećavati zalihe zlata kao prekomorska trgovina - od začina, svile, plemenitih metala do robova. Trgovina robljem je stvarala logiku za kolonijalna osvajanja, kao privrednu granu. Ključnu privrednu granu. Naravno, evropske kapitalističke zemlje nisu odustajale od liberalizma (borba za slobodu i jednakost ljudi) i demokratije (vlasti naroda). Robovi su tu samo ono "u" iz Smit-Marksove formule puta kapitala: s (konstantni kapital) + V (radna snaga) + 5 (profiti). Radna snaga je trošak. I odnos je isti kao i prema sirovinama za preradu koje se moraju kupovati. Naći načina da budu što jeftiniji. U kapitalističkom društvu nikad se ne izlazi iz te formule. Kad se izađe, to je kraj kapitalizma. On je, prolazeći kroz mnoge krize, revolucije, dva svetska i stotine malih ratova uspevao i da se održi i da se obnavlja.
"Slobodna štampa" je, to nikad nije dobro zaboraviti, četvrti stub tog društva. Dakle, društvo opstaje i na njenoj nosivosti.

SAM kapitalistički sistem i privatna svojina osnova su za onemogućavanje moralnog pristupa poslu. Mark Tven je umeo duhovito da raspravlja kako ljudsko biće "ne može sebi da dozvoli da ima ideje koje bi mogle da dovedu u pitanje način na koji se zarađuje hleb".
Kad se govori o izražavanju slobodne misli nije loše biti oportunista kao Jirgen Habermas koji je držao do te vrednosti, ali je objasnio da je ona (slobodan govor) stvarno bila moguća samo u salonima među bogatima u XVIII veku ("idealna govorna situacija"). Kad je postala deo demokratskog političkog uređenja u konkretnom i naglašeno kompetitivnom sistemu, onda se Tvenov opis mora uzimati kao ozbiljnost: "Opiranje izražavanju nepopularnih misli je opravdano: cena koju treba platiti isuviše je visoka. Sloboda govora može da dovede do ekonomske propasti čoveka, prouzrokuje gubitak prijatelja, da ga izloži javnoj poruzi i nasilju, osudi njegovu porodicu na isključenje iz društva i učini od njegove kuće pusto mesto, koje svi preziru i izbegavaju." Tven je javne posledice osećao na sopstvenoj koži i razumeo je da se "javno mnjenje spustilo na nivo štampe", te "da moralni principi opadaju u zavisnosti od broja novina u opticaju: što je više novina, naš moral je sve gori".

ETIČKI KODEKSI NOVINARA

NEKAD su se informacije slušale od sveštenika posle nedeljne molitve, a to se onda preselilo u štampana slova i papirne listove. Posle će doći slika, koja vredi (a i dezinformiše) kao hiljadu reči. Od tad se neprekidno vodi borba za "slobodu štampe". Došlo se do toga da bi valjalo da za istinu budu najodgovorniji oni koji pišu vesti, a oni su se obavezivali svojom čašću. Ispisani su etički kodeksi novinara.

SUTRA: Sloboda postaje monopol mrtvih