FELJTON - SUDBINA SRBIJE VEZANA ZA MOSKVU: Karađorđe nije uspeo da pridobije ni Austriju, ni Francusku da pomognu Srbima

U ofanzivi na Bosnu, pod komandom vojvode Jakova Nenadovića, ustanici su zauzeli Višegrad, Srebrenicu, Janju i Bijeljinu, stigli do Tuzle i na četiri sata hoda od Sarajeva. Najveće uspehe postigao je vožd Karađorđe, čiji zadatak je bio da uspostavi teritorijalnu vezu sa Crnom Gorom.

Zauzeo je Novu Varoš, Sjenicu, Novi Pazar (bez tvrđave), dolinu Lima od Priboja do Bijelog Polja. U njegov logor stizali su, spremni da mu se pridruže, Srbi iz Brda, Hercegovine, Crne Gore i Boke. Dvojicu vojvoda poslao je mitropolitu Petru I na Cetinje.

Treća vojska, poslata pod komandom vojvode Milenka Stojkovića ka Vidinu nije se, međutim, spojila sa ruskim snagama, koje nisu prešle nabujali Dunav. To je oslobodilo ruke glavnini turskih trupa, koja je krenula ka Nišu, gde je Miloje Petrović, na čelu četvrtog pravca kretanja, trebalo da nastupa ka Pirotu i Vranju. Posle poraza Srba na Kamenici, Turci su osvojili gotovo celu istočnu Srbiju i krenuli dolinom Morave ka Beogradu. Srpske ofanzive u Bosni i Staroj Raškoj morale su da budu prekinute.

Karađorđe je jurio ka Moravi da bi zaustavio Turke. Opasnost je prošla tek kada je, krajem avgusta 1809, novi komandant Dunavske vojske knez Pjotr Ivanovič Bagration prešao Dunav. Krajem septembra Srbi su se gotovo svuda vratili na stare granice.

NEPOSREDNA posledica događaja iz 1809. bio je Karađorđev pokušaj okretanja ka Austriji i Francuskoj. On je već posle boja na Kamenici nudio austrijskom dvoru srpske gradove u zamenu za hitnu vojnu pomoć. Sutradan posle bekstva Rodofinikina, vožd je 28. avgusta 1809, u pismu komandantu Slavonsko-sremske granice generalu Jozefu Simbšenu, ponudio Austriji da trupama zaposedne Srbiju i pomogne u odbrani od Turaka. U tom trenutku, međutim, i Austrija se borila za opstanak. Napoleonova Francuska potukla ju je u bici kod Vagrama, da bi je naterala da oktobra 1809, potpiše ponižavajući Šenbrunski mir. Osim toga, knez Klemens fon Meternih, koji je 1809. preuzeo kormilo spoljne politike Austrije, bio je odlučno protiv sukobljavanja sa Turskom zbog Srbije. Kao i do tada, Habzburška monarhija bila je spremna da pomogne samo posredovanjem na Porti.

Napoleon se, međutim, nalazio na vrhuncu moći. Mirom u Šenbrunu osnovao je Ilirske provincije, kojima je, pored Dalmacije, Dubrovnika i Boke, pridružio habzburške zemlje Istru, Zapadnu Korušku, Kranjsku, delove Hrvatske i Krajine do desne obale reke Save i ušća Une. Na njihovo čelo postavio je maršala Ogista de Marmona, dotadašnjeg guvernera Dalmacije. U Ilirskim provincijama, pripojenim Francuskoj, Srbi su bili skloni Rusiji, Srbiji i Crnoj Gori i odbijali su regrutaciju. Pod francuskom upravom dobili su, međutim, priznanje postojanja Srpske crkve, svog episkopa, upravu na svom jeziku, izgrađeni su putevi, uređivane luke i otvarane škole.

KARAĐORĐE je Napoleonu, istog dana kada i Francu I, posebnim pismom ponudio okupaciju srpskih gradova i pokroviteljstvo nad Srbijom. Isticao je da "srpski narod u Srbiji ne pripada nikome" i da je sam, svojom borbom, izborio sebi pravo na slobodu i izbor pokrovitelja. Tvrdio je da će "neprijatelji Velikog Napoleona biti i neprijatelji Srbalja", kao i da su oni spremni da za Francusku pridobiju svoje sunarodnike u Bosni, Hercegovini i Makedoniji.

Ovo pismo Napoleonuj e, preko Bukurešta u Beč, odneo graničarski kapetan Rado Vučinić, pripadnik ugledne ličke porodice, prijatelj Ivana Jugovića i ubeđeni frankofil. U Beču je uspeo da se oktobra 1809. sretne sa ministrom spoljnih poslova Francuske Žan-Batistom de Šampanjijem i, potom, sa Merijažom, koji je tada služio u upravi ilirskih provincija. Šampanji je, u ime imperatora, međutim, naglašavao da Francuska želi da nastavi da neguje dobre odnose sa Turskom. Njegova uputstva konzulu u Bukureštu svedočila su, međutim, da je Napoleon želeo da, za slučaj da se Porta okrene Britaniji, sačuva tajni kontakt sa srpskim ustanicima. To je bilo sve što je Vučinić postigao i u svojoj drugoj misiji, kada je u Parizu ostao od maja 1810. sve do 1814. godine.

U ISTO vreme, posle uspostavljanja tešnjih veza Francuske sa Austrijom, Napoleon je govorio Meternihu da je znao da su Srbi nudili Beču da bude njihov pokrovitelj. Nazivao je Srbiju austrijskom provincijom i predlagao austrijskom caru da je okupira. Meternih je odgovarao da je upoznat sa tim da su Srbi iste ponude činili i Francuskoj, kao i da je Austrija želela da sačuva celovitost Turske. U Beču je tada bio i Ivan Jugović, da bi u Karađorđevo ime iznova nudio Beograd i ostale srpske gradove. Primio ga je u tajnu audijenciju sam car Franc I, ali se misija završila bez uspeha.

Vožd nije uspeo da pridobije ni Austriju, ni Francusku da pomognu Srbiji i prihvate pokroviteljstvo nad njom. Sudbina Srbije bila je vezana za Rusiju. [...]

Nema svrhe postavljati pitanje da li je okretanje isključivo Rusiji bila greška Karađorđeve diplomatije. Pravog izbora nije bilo. Karađorđe je pokušavao da stekne pokroviteljstvo Austrije i Francuske. Ni Britanija nije bila zainteresovana za Srbiju.

Podrška se mogla steći samo u Rusiji. Uprkos tome što se Rusija pokazala spremnom da Srbiju, u tajnim sporazumima velikih sila, prepusti austrijskoj interesnoj sferi, njena praktična politika na tlu Srbije bila je izuzetno aktivna i nije trpela suparništvo ostalih sila.

USPESI Karađorđeve Srbije bili su, u stvari, deo svetskog procesa jačanja Ruske imperije i njenog prodiranja ka jugu. Slom Srbije bio je posledica privremenog slabljenja Rusije, usled Napoleonovog napada. [...] Doba od 1814. do 1856. biće vreme najveće moći Rusije u Evropi. Zato će, posle privremenog sloma iz 1813-1815, bili mogući dalji uspesi srpske diplomatije, oslonjene na Petrograd, sve do konačne obnove srpske države, makar i kao autonomne kneževine u sastavu Osmanskog carstva. Doba kneza Miloša Obrenovića zato je deo jedne celine i jednog procesa započetog Karađorđevim ustankom. Slom Srbije iz 1813. nije mogao da utiče na dalji uspon Rusije. On nije mogao da poništi junačko nasleđe iz doba vožda Karađorđa, niti tada stečena empirijska iskustva o politici velikih sila na Balkanu. [...] Konačno, ciljevi srpske spoljne politike u ovom dobu sasvim su odgovarali nasleđu proteklih vekova. Oslanjanje na Rusiju nije bilo hir, nego neumitnost istorije.

KRAJ