FELJTON - RUSIJA STRATEŠKI NEPRIJATELJ: MITROPOLIT Petar I tražio je stvaranje Sloveno-srpske države

Vožd i Sovjet pisali su 16. aprila 1806. cetinjskom mitropolitu Petru I da je njihov cilj ujedinjenje Srbije, Crne Gore, Bosne i Hercegovine, pod pokroviteljstvom ruskog cara: "... da živimo zajedno i ujedno kako što nam Bog zapovjeda koji je u nas jednu istu serbsku krov ulio i jednim nas blagočestiem prosvjetio; tako da živimo i da budemo jedna braća, jedno tjelo; jedno serdce i jedna duša i ljubezni sograždani pod jednim krilom i pokroviteljstvom nam jedinovjernago i jedinoplemenago, danas u svjetu pervago i najslavnijega cara, blagočestivejšago gosudarja vserosijskago." U pismu koje su mitropolitu uputili 10. juna 1806. oni su videli i Dalmaciju u "položitelnom savezu koji je meždu starima i praotcima našima, dok su slavni bili, bio". "U današnjej zori, ako svi prilježno pred sunce ne poradimo, nikada se više za Srbina sunce roditi neće, da i onim kojim [je] dosada sijalo saći može za navjek", pisali su "vožd Serbov s sobornim Praviteljstvujuščim sovjetom serbskim" kako su se potpisali Karađorđe i Sovjet, "visokoderžavnom knjazu i mitropolitu cernogorskom" Petru I.

I VLADIKA Petar I će, početkom 1807. godine, preko arhimandrita Simeona Ivkovića, Petrogradu iznova nuditi planove obnove srpske države. "Sloveno-srpsko carstvo", kako ga je nazivao, sastojalo bi se od Crne Gore, proširene Podgoricom, Spužem i Žabljakom, zatim Boke, Hercegovine, Dubrovnika i Dalmacije. U sastavu Cetinjske mitropolije, nalazile bi se tri episkopije, sa bogoslovijama ili školama, u Zadru, Trebinju i Kotoru. Posle ujedinjenja tih pet zemalja, trebalo je, u pogodnim uslovima, Sloveno-srpskom carstvu pripojiti Bosnu i Srbiju. Prestonica Sloveno-srpskog carstva bila bi u Dubrovniku. Ruski imperator uzeo bi titulu srpskog cara.

Planovi karlovačkog mitropolita Stefana Stratimirovića i cetinjskog mitropolita Petra I Petrovića o stvaranju Sloveno-srpske države, kao i njihove uloge u političkim zbivanjima, upućuju na zaključak da je, i u vremenu stvaranja nove, laičke upravljačke elite u ustaničkoj Srbiji i južnoj Ugarskoj, Crkva i dalje imala važnu ulogu u uobličavanju političkih ciljeva. Oni su bili sasvim na tragu viševekovnih srpskih predanja i tradicija.

NOVO je bilo vezivanje za pravoslavnu Rusiju i nuđenje srpske krune ruskim carevima i prinčevima. Bila je to posledica suštinski pravoslavnog, crkvenog shvatanja sveta i politike, ali i realpolitičke procene da se Srbi, makar i ujedinjeni u jednoj državi, sami nisu mogli odbraniti od Turske, niti preživeti usred međusobnih nadmetanja Velikih sila. Ne sme se zaboraviti da su Karađorđe i druge starešine ustaničke Srbije na početku ustanka, ali i kasnije, u kritičnim trenucima borbe za opstanak, nudili srpske zemlje i Habzburškoj monarhiji.

Napoleon je od 1804. godine hrabrio i savetovao sultana Selima III da uguši srpsku pobunu. Njegovo neprijateljstvo prema Srbima, međutim, višestruko je uvećano posle Ivankovca, Mišara, Deligrada, zauzimanja Beograda i njihovog ulaska u rat na strani Rusije. Tada je postalo sasvim jasno da oni pokušavaju da stvore svoju nezavisnu državu, oslonjenu na Rusiju, na prostoru od Save i Dunava do Jadrana. Francuske uhode u Bosni i Hercegovini u svakom srpskom kaluđeru videle su ruskog špijuna. Za Napoleona, Srbi su bili samo sredstvo Rusije u njenom probijanju ka južnim morima i svetskoj moći.

NAPOLEON je bio ubeđen da će onaj ko osvoji Carigrad steći univerzalno carstvo i zato, kako je govorio, Rusi nisu smeli da dobiju "ni pedalj" na desnoj obali Dunava. Već u februaru 1807. u Vidin i Travnik su stigli francuski konzuli, pukovnik Merijaž i Pjer David. Njihov zadatak bio je da pružaju svaku podršku naporima Osmanlija da odbrane svoje granice.

Francuski car je, takođe, verovao da su Rusija, i sa njom pravoslavna, proruska Srbija, bile prirodne protivnice rimokatoličke Austrije. Odatle je poticao važan kontinuitet u politici zapadnih Velikih sila na Balkanu. Kampoformijskim sporazumom iz 1797. Francuska je izbacila Austriju iz Italije i usmerila je na Balkan, ka Dalmaciji i Boki. Pre nego što joj bude oduzeta te teritorije, francuski ministar spoljnih poslova knez Šarl-Moris de Talejran Perigor je, 1805. godine, predlagao da se Austriji predaju čak i severna Bugarska, Vlaška, Moldavija i Besarabija, kako bi se ona pretvorila u najpouzdaniju branu ruskom prodoru ka jugu. Napoleon to nije prihvatio jer je želeo da takvu geopolitičku ulogu sačuva za Osmansko carstvo.

SRPSKI uspesi i ambicije iz 1805-1806, kao i ulazak u vojna sadejstva sa Rusijom, podstakli su podozrenje Austrije. Pokušaji ustanaka Srba u Sremu (Ticanova buna 1807) i Banatu (Kruščička buna 1808) bili su neposredno izazvani zbivanjima sa druge strane Save i Dunava. U Beču je razmatrana i mogućnost zauzimanja Beograda, kao zaloga očuvanja interesa Austrije. Ustanicima su periodično činjene smetnje u snabdevanju, naročito hranom, sa područja Habzburške monarhije. U vreme prodora ustanika u Bosnu, maja 1807. godine, na vesti o tome da se i rimokatoličko stanovništvo spremalo da im se pridruži, sam car Franc I zahtevao je da se na njih stalno utiče, da se odvajaju od Srbije i vezuju za njegovu državu. Kada se Austrija bude vratila u Dalmaciju (1814), potom i kada uđe u Bosnu i Hercegovinu (1878), tamošnji rimokatolici postepeno će prestati da koriste ćiriličko pismo.

Ideja očuvanja Osmanskog carstva da bi se sprečio izlazak Rusa na južna mora i podsticanja prodora Austrije na Balkan i njenog pretvaranja u branu ruskom i srpskom uticaju ostaće trajno zaveštanje Francuske i, potom, Velike Britanije, koja će u budućnosti u Rusiji videti svog strateškog neprijatelja. U ovome je za Beč bila važna i podrška Rimske kurije. Već u Napoleonovoj politici bilo je privremenih odstupanja od takve politike, ali ona će biti vidljiva kroz ceo 19. vek. Kada je zapadne sile budu napustile, izbiće Prvi svetski rat.

BRITANIJA ČUVA OSMANSKO CARSTVO

SRBI su 1807. godine pokušali da, uz posredovanje Rusije, uspostave prvi značajniji kontakt i sa Velikom Britanijom. Upravo tada, u februaru i martu 1807, britanska flota prošla je kroz Dardanele i ugrozila Carigrad, da bi se, pri povratku, udružila sa ruskom flotom admirala Senjavina. Saveznici su, potom, ovladali Egejskim morem. General Mihelson uputio je srpske izaslanike, koji su tražili brzu pomoć u oružju i novcu, na britanskog konzula u Bukureštu, rodom Grka, Frensisa Samerersa. On je odranije bio u povremenim obaveštajnim kontaktima sa Srbima. Samerers je, međutim, odbio njihovu molbu. Britanski ministar spoljnih poslova Džordž Kaning će upravo te 1807. godine, pošto saveznička Rusija bude Tilzitskim mirom prešla na stranu Napoleona, uobličiti doktrinu "odbrane integriteta i nezavisnosti Osmanskog carstva", koja će presudno uticati na potonju politiku Velike Britanije na Balkanu.

SUTRA: SPAJANjE SRBA I RUSA NA DUNAVU