FELJTON - OČEKIVALI SU TURSKU OSVETU: U pogađanjima velikih sila, Srbi su prepušteni sudbini
SRBI su znali da će, posle Ivankovca, morati da računaju na tursku osvetu. U februaru 1806. prota Mateja Nenadović, Boža Grujović i zemunski trgovac Miloš Urošević, koji je potajno radio za Austrijance, poslati su u Beč, odakle je trebalo da produže ka Petrogradu, da bi molili dva cara za pomoć u vojsci, naoružanju i municiji.
Ruski car Aleksandar I
Austrija je, međutim, bila mnogo opreznija od Rusije. Sve što su dobili od barona Valenburga, dvorskog sekretara koji ih je primio, bila su obećanja da će Austrija u Beču posredovati u izmirenju sa sultanom. Iz interne prepiske austrijskih državnika videlo se, međutim, da su bili saglasni sa srpskim deputatima u oceni da se turskim rečima i obećanjima, bez garancija velikih sila, nije moglo verovati. Odgovoreni u Beču od nastavka putovanja ka Petrogradu, uz uveravanja da će njihova molba biti prosleđena ruskom caru, Srbi su ipak tamošnjem ruskom ambasadoru predali sličnu molbu za Aleksandra I. U njoj su, predlagali da na čelo Srba stane carev brat, veliki knez Konstantin. Istovremeno, u Petrogradu se već nalazila jedna srpska tročlana deputacija, koju je vodio Čardaklija, još od 1804. zadužen da, preko Vlaške i Moldavije, održava vezu ustanika sa Rusijom.
U isto vreme, vožd Karađorđe i Praviteljstvujušči sovjet, osnovan 1805. na preporuku Rusa, poslali su u Carigrad, na pregovore, Petra Ička, zemunskog trgovca rodom iz grčke Makedonije, koji je značajno diplomatsko iskustvo već bio stekao u turskoj službi. Molbe koje je nosio na Portu odgovarale su, u osnovi, "prošeniju" iz maja 1804, kojim je tursku vlast u Srbiji trebalo svesti na jednog muhasila, dok bi celokupna uprava i prikupljanje poreza bili prepušteni Srbima.
ZA VREME misije Petra Ička, međutim, Porta je uputila svoje redovne trupe na Srbiju.
Turci su bili do nogu potučeni na Mišaru i Deligradu u avgustu i septembru 1806. godine. Bile su to, do tada, najveće pobede ustanika. Njihovi uspesi krunisani su osvajanjem Beograda u januaru 1807. godine. Ubrzo potom, pala je i turska tvrđava u Šapcu.
SNOVI CARA ALEKSANDRA
CAR ALEKSANDAR I i njegov novi ministar spoljnih poslova Andrej Jakovljevič Budberg imali su velike zamisli. Rusko-srpske trupe u Boki, pod komandom admirala Dimitrija Nikolajeviča Senjavina, trebalo je da se, preko Crne Gore i Stare Raške, spoje sa Karađorđevim snagama i, na Dunavu, sa Miheljsonovom vojskom. Time bi flota u Sredozemlju stekla neposrednu vezu sa Rusijom. U isto vreme, bila bi konačno formirana srpska brana pred daljim francuskim prodorom na Balkan. Napoleon je, međutim, sultanu nudio oko 25.000 vojnika koji bi iz Dalmacije, preko Bosne i Hercegovine, pokorili Srbiju, ušli u Vlašku i Moldaviju i zauzeli borbene položaje prema Rusima na Dnjestru.
Ičkovi pregovori odvijali su se uspešno zahvaljujući nameri Porte da Srbe odvoje od sve borbenije Rusije. Njegova misija, naime, bila je pokrenuta bez dogovora sa Petrogradom i bila je, po svoj prilici, posledica podozrenja Karađorđa i Sovjeta da bi Srbi mogli da, u pogađanjima velikih sila, budu prepušteni sudbini. Sredinom januara 1807. Petar Ičko je postigao sporazum kojim su ispunjeni glavni zahtevi Srba. U međuvremenu, međutim, počeo je rat između Rusije i Turske. Karađorđe se kolebao između autonomije Srbije, bez garancija velikih sila, i rata uz rusku vojsku, koji je otvarao mogućnost mnogo većih uspeha. Među svojim vojvodama imao je snažnu prorusku opoziciju, koja se okupljala oko Petra Dobrnjca i Milenka Stojkovića.
U MARTU 1807. Srbi su izvršili pokolj nad zapovednikom beogradske tvrđave Sulejman-pašom i celom njegovom pratnjom, potom nad Turcima koji su se nalazili u diplomatskoj pratnji Petra Ička na povratku u Srbiju, dok je muhasil, koga je sultan već bio poslao u Beograd, bio proteran u Austriju. Bilo je znakova da je to učinjeno na podsticaj Rusije.
Srbi su konačno prekinuli sve veze sa Osmanskim carstvom. Vezali su se, bez ostatka, za Rusiju.
Povod za rusko-turski rat, koji će trajati od 1806. do 1812. godine, bilo je Portino svrgavanje gospodara Vlaške i Moldavije bez poštovanja pokroviteljskih prava Rusije.
Ruske trupe ušle su u Moldaviju i Vlašku, na šta je Turska odgovorila objavom rata, decembra 1806. godine.
Rusija je, međutim, svoje glavne snage poslala u ratove sa Napoleonom, koji su se nastavili francuskim pobedama nad Pruskom kod Jene i Auerštata oktobra 1806, potom nad Rusijom i Pruskom kod Projsiš Ajlaua (februara 1807) i još jednom nad Rusijom kod Fridlanda (juna 1807). Istovremeno, od 1804. do 1813, Rusija je uspešno ratovala sa Persijom (1804-1813).
RUSKA vojska na Dunavu, u okviru trećeg istovremenog rata, nije mogla da bude dovoljno jaka za veća ofanzivna dejstva. Karađorđu i Srbima to će doneti mnogo razočaranja.
Rusima je, međutim, sadejstvo sa Srbima bilo veoma važno. Sada su, na Dunavu, konačno imali neposredan dodir. Srbi će biti desno krilo ruske Moldavske (Dunavske) armije.
General Ivan Ivanovič Mihelson, glavnokomandujući ruskih trupa na turskom frontu, već u januaru 1807. iz Bukurešta je uputio pismo Karađorđu, u kome je pozvao Srbe u borbu za nezavisnost, obećavši im rusko pokroviteljstvo. Bilo je to mnogo više od onoga što je do tada Srbima bilo nuđeno. Oni će ovu, takozvanu Miheljsonovu proklamaciju, smatrati svojim ratnim ciljem.
Na zahtev posebne srpske deputacije, u Srbiju su poslati predstavnici ruske vojne i civilne vlasti. General Ivan Ivanovič Isajev prešao je Dunav sa svojim odredom tek u junu 1807, da bi vrlo brzo, zajedno sa Srbima, izvojevao pobede na Štubiku i Malajnici.
Početkom avgusta u Srbiju će stići Konstantin Konstantinovič Rodofinikin, diplomata grčkog porekla, dobro upućen u balkansku politiku. On će biti prvi stalni diplomatski izaslanik velikih sila u Srbiji.
KARAĐORĐE se prvih dana jula 1807. u logoru kod Negotina sreo i sa markizom Filipom Osipovičem Paulučijem, ruskim pukovnikom italijanskog porekla, koji je donedavno bio u Napoleonovoj službi. Njegov zadatak bio je da prikupi podatke o stanju u Dalmaciji pod francuskom vlašću, ali i o ustaničkoj Srbiji. U jednom dokumentu, koji je nastao 10. jula 1807, sa potpisima vojvode Milenka Stojkovića i Jeremije Gagića, zemunskog trgovca i sekretara Praviteljstvujuščeg sovjeta, koji su tim razgovorima prisustvovali, kaže se da su se Pauluči i Karađorđe saglasili da bi ruski car trebalo da odredi ruskog "zemljeupravitelja" Srbije, koji bi u njoj uveo poredak i doneo ustav, saglasan sa srpskim običajima, odobren od strane Aleksandra I. On bi, u ime cara, postavljao sve činovnike, pri čemu bi u srpske gradove ušli ruski garnizoni. U nastavku dokumenta predviđane su ruske snage i materijalna pomoć koji bi bili neophodni da Srbija može da vodi rat.
Ovaj zapisnik o razgovorima, pisan Gagićevom rukom, nije imao značaj koji mu je kasnije pridavan, kada je, u literaturi, nazvan "Paulučijevom konvencijom". Nisu ga potpisali ni Pauluči, ni Karađorđe. Pauluči nije imao ovlašćenja za sporazume ove vrste, pri čemu je njegov cilj bio da u zamenu za obećanja obezbedi vojnu pomoć Srba i odgovori ih od kontakata sa Austrijom i Francuskom. Karađorđe je, nezadovoljan zbog malobrojnosti vojske generala Isajeva, hteo da konačno dobije istinsku, hitnu rusku pomoć.
SUTRA: Rusija strateški neprijatelj