FELJTON - JOŠ JEDNA AUSTRIJSKA PREVARA: Ostao je zavet „Da više nikad ko je Srbin Nemcu ne veruje”

U potonjim decenijama, granice interesnih sfera Rusije sa jedne, i Austrije i ostalih zapadnih sila sa druge strane, biće po pravilu povlačene kroz srpske zemlje, pri čemu će Bosna, Hercegovina i Dalmacija gotovo uvek pripadati zapadnim silama, dok će Rumunija i Bugarska pripadati Rusiji. Srbija, Stara Srbija, Makedonija, pa i Crna Gora ostajale su, međutim, najčešće u međuprostoru, kao "tampon zona". To će biti jedan od ključnih razloga zbog kojih će njihov unutrašnji život biti hronično nestabilan, obeležen sukobima Velikih sila. U vremenima u kojima nije bilo dogovora o interesnim sferama, zapadne sile ulaziće u Srbiju, Rumuniju i Bugarsku, a Rusija u Srbiju, Bosnu, Hercegovinu, pa i Dalmaciju, Krajinu i Slavoniju.

Rusija je već 1783. pripojila "nezavisni" Krim, da bi ga bez odlaganja pretvorila u glavno uporište svoje crno-morske flote. Bio jer to konačni kraj države Krimskih Tatara, koja je gotovo tri veka bila strah i trepet ruskim i balkanskim, pravoslavnim hrišćanima.

Katarinina poseta Hersonesu i susret sa Josifom II 1787. godine, bili su povod za tursku objavu novog rata. Naredne 1788. godine na stranu svoje saveznice stala je i Austrija.

Ruske trupe stigle su 1789. sve do Dunava. Katarina je u isto vreme uspešno ratovala i sa Švedskom, koja je pokušala da iskoristi rusko-turski rat i povrati deo izgubljenih baltičkih poseda (1789-1790). Mirovnim ugovorom sa Turskom potpisanim u Jašiju 1792, Rusija će proširiti svoje crnomorske obale do Dnjestra.

OČAKOV, glavna turska tvrđava na ovom području, koja je pripala Rusiji, bio je povod za prvi znak nezadovoljstva Velike Britanije zbog ruskih uspeha na Istoku. Britanija je, još od doba Ivana IV i Elizabete I, bila glavni politički prijatelj i trgovinski partner Rusije na evropskom zapadu. Njihove međusobne veze utvrđene su jačanjem zajedničkog neprijatelja, Francuske, u 18. veku. Na pohodu ruske baltičke flote ka Sredozemlju, u prolasku kroz Lamanš i Gibraltar glavnu tehničku podršku pružila joj je Britanija. Jednom od dve ruske eskadre u zalivu Česme 1770. godine komandovao je britanski admiral Tom Elfinston.

Zauzimanje Očakova je za britanskog premijera Vilijama Pita Mlađeg predstavljalo znak za uzbunu. Britanski i pruski ultimatumi koji su tada poslati u Sankt Peterburg brzo su, međutim, povučeni. Pitova objašnjenja da bi nastavak ruskog jačanja na Crnom moru ugrozio sredozemne puteve Britanije ka Indiji nisu naišla na podršku ni u Parlamentu, ni u javnosti. Bio je to, ipak, prvi znak spremnosti Britanije da od Rusije zaštiti Osmansko carstvo. Britanci su optuživali Katarinu Veliku da je podržavala američke odmetnike; uporedo sa gubitkom američkih kolonija (1783), sredozemni i balkanski putevi ka Indiji sve više su dobijali na značaju.

U RATU sa  Turskom 1788-1791. godine  Austrija  se gotovo u potpunosti oslanjala na Srbe, zbog čega su ga oni, po imenu jednog od svojih komandanata, nazvali Kočinom krajinom.

Važnost Srbije, naime, naglo je porasla u vremenu ratova od 1683. do 1739. godine, kada je bila bojno polje i, kratkotrajno (1718-1739), austrijski posed. U ime cara Josifa II, oko 15.000 frajkora iz Srbije i Bosne, zajedno sa hiljadama Srba graničara iz Hrvatske, Slavonije, Srema, Šajkaške i Banata, koji su služili u regularnoj austrijskoj vojsci, iznova su oslobodili deo Srbije koji je odgovarao granicama Požarevačkog mira.

Predvođeni austrijskim graničarskim oficirom Mihajlom Mihaljevićem u zapadnoj i severnoj Srbiji i bivšim trgovcem Kočom Anđelkovićem u Pomoravlju i Šumadiji, Srbi južno od Save i Dunava oslobađali su se rajinskog straha i obučavali u vojničkim veštinama. Njihove vođe, oborknezovi, knezovi i sveštenici, iznova su se učili procenjivanju volje i interesa Velikih sila. Anđelković je uhvaćen i ubijen već 1788, dok će Mihaljević preživeti Kočinu krajinu i poginuti 1794, u ratu sa revolucionarnom Francuskom. Ipak, naraštaj koji je učestvovao u borbama 1788-1791, i pokolenje njihovih sinova, pokrenuće ustanak 1804. godine.

AUSTRIJANCI, koji su dugo i pažljivo pripremali Kočinu krajinu i 1788. podigli Srbe na ustanak, željno iščekivani da pređu Savu i Dunav, ograničili su svoja ratna dejstva na zauzimanje Beograda 1789. godine. Potom su, pod novim carem Leopoldom II (1890-1792), ali i pod pritiskom Pruske, sa Turcima potpisali mir u Svištovu 1791. godine.

Teritorijalno i politički, u Svištovu su potvrđene odredbe Beogradskog mira iz 1739. godine. Uprkos molbama ustaničkih starešina, Srbi su, baš kao i 1606,1690, ili 1739. godine, bili napušteni. Sve što su Srbi iz Srbije, Crne Gore i Bosne i Hercegovine dobili, bila je amnestija za pobunu protiv sultana, dok je onima koji su prebegli u Austriji priznato njeno podanstvo.

Rusija je, sa druge strane, ugovorom iz Jašija potvrdila svoje pravo zaštite nad Rumunima u Vlaškoj i Moldaviji. Potvrđena su, pored ostalog, njena prava stečena u Kučuk-Kajnardži, dozvola za Rumune da se u narednih 14 meseci slobodno sele u Rusiju, pa i odricanje Porte od prikupljanja poreza u Moldaviji u trajanju od dve godine.

RUSIJA  je tako, za razliku od Austrije, pokazala dugoročno interesovanje za prava pravoslavnih hrišćana u Osmanskom carstvu i, posledično, potvrdila svoje prvenstvo na Balkanu. Iguman manastira Tronoše Stevan Jovanović, moleći Austrijance da ne napuštaju Srbe, ili da bar za njih izbore autonomiju unutar Osmanskog carstva, upozoravao ih je da će u suprotnom Srbi morati da traže "protekciju druge potencije".

Prota Mateja Nenadović zapisao je da je njegov otac, valjevski oborknez i frajkorski lajtnant Aleksa Nenadović rekao Mihaljeviću da "car ostavlja mene i sav narod srpski, kao njegovi stari što su naše pradede ostavljali", kao i da će "ići od manastira do manastira i kazivati svakom kaluđeru i popu da u svakom manastiru zapišu: da više nikad ko je Srbin Nemcu ne veruje".

SUTRA: Nova samosvest srpskog naroda