FELJTON - RUSI NE VERUJU ŠĆEPANU MALOM: Rusija je na oružje podigla turske pravoslavne hrišćane

Odlučujuća Katarinina uloga u sukobima u Poljskoj i francuski podsticaji ponovo su ohrabrili Osmansko carstvo da Rusiji objavi rat. Ratni scenario koji se tada, od 1768. do 1774. godine , po prvi put odigrao, ponavljaće se u svim velikim rusko-turskim ratovima 19. veka. Ruske kopnene trupe istovremeno su napredovale na dva fronta, na Dunavu i Kavkazu. Po prvi put, takođe, Rusija je, sama, do nogu potukla Tursku. Ruska baltička flota oplovila je Evropu da bi u maloazijskom zalivu Česme, prekoputa ostrva Hios, uništila turske brodove (1770).

Rat će se završiti najnepovoljnijim mirovnim ugovorom u dotadašnjoj istoriji Osmanskog carstva, potpisanim u bugarskom mestu Kučuk-Kajnardža (1774). Za razliku od Karlovačkog mira, ovim sporazumom samo jedna Velika sila rasparčavala je osmanske zemlje. Rusija je konačno Opadanje Turske (Istočno pitanje) 1683-1918. godine (Istorijski atlas za opštu i narodnu istoriju, sastavio St. Stanojević, Beograd 1940) zakoračila na Crno more, dobivši Azovsko more i uzak pojas crnomorske obale, između Dnjepra i Buga.

NA PODSTICAJ Rusije, Krimski Tatari stekli su nezavisnost od Osmanskog carstva. Rusija je dobila pravo zaštite nad Vlaškom i Moldavijom. Tačkama 7 i 14 Ugovora Turska se obavezala da će štititi hrišćansku veru i crkve, kao i da će ruski poslanici imati pravo zaštite nad novom crkvom, koja će biti izgrađena u Carigradu, i njenim sveštenicima. Iz toga će Rusija, kao jedna od dve sporazumne strane, izvoditi svoje pravo zaštite nad pravoslavnim crkvama i hrišćanima u Osmanskom carstvu. Uz to, Rusija je dobila pravo otvaranja konzulata u celoj Turskoj. Njeni trgovci stekli su punu slobodu trgovine u osmanskim zemljama, kakvu su već uživali Francuzi i Britanci.

I u ovom ratu Rusija je na oružje podigla turske pravoslavne hrišćane. Rumuni su njene vojnike, u Moldaviji i Vlaškoj, oduševljeno dočekali. Kada su Rusi prešli Kavkaz, pridružili su im se Gruzini. Glavni pozivi Rusa bili su upućeni Grcima i Srbima. Pošto je njihova flota stigla do grčkih obala, na ustanak se podigao Peloponez. Srbija se, uprkos izričitom Katarininom pozivu na oružje (1769), zbog udaljenosti od pravaca kretanja ruske vojske, turskih represalija i austrijskog neprijateljstva, nije pokrenula.

CRNOM Gorom tada je vladao Šćepan Mali, samozvanac koji se proglasio za svrgnutog Katarininog muža Petra III. I on je, slično vladici Vasiliju, uspešno potisnuo cetinjskog mitropolita Savu. Sve to izazvalo je podozrenje Rusije, dok je njegov politički uticaj na Srbe u Brdima, Hercegovini, Bosni i Dalmaciji, podstakao neprijateljstvo Venecije i Turske. General i knez Jurij Vladimirovič Dolgorukov, poslat sa zadatkom da, kao i 1711. godine, na ustanak pokrene ove krajeve, Šćepana je prvo utamničio, da bi ga potom, uvidevši njegov uticaj, oslobodio i ohrabrio na otpor Turcima. Plan nije uspeo. Srbi iz Crne Gore nisu učestvovali u ovom ratu, a Šćepan je izgubio glavu u turskoj zaveri.

Kučuk-Kajnardžijski ugovor označio je početak doba presudnog uticaja Rusije u Osmanskom carstvu, na Balkanu i Levantu, koje će potrajati sve do njenog poraza u Krimskom ratu i Pariskog mirovnog ugovora (1856). Tek tada će rusko starateljstvo nad Turskom i njenim hrišćanima biti zamenjeno protektoratom evropskih garantnih sila.

USRED rata 1768-1774. godine Rusija je, sa svojim saveznicama Austrijom i Pruskom, podelila teritorije Poljske (1772). U naredne dve podele, 1793. i 1795. godine, ove tri sile izbrisaće Poljsku, nekada značajnu silu, sa mape Evrope. Njena sudbina ostaće opomena evropskim državnicima do kakvih posledica može da dovede pozivanje Velikih sila da posreduju i odlučuju u unutrašnjim poslovima čak i, do juče, moćnih država. U isto vreme, zahvaljujući usponu i savezništvu Rusije, Austrije i Pruske, potvrdilo se da je moć sa zapada počela da prelazi na istok Starog kontinenta. Nije bilo sumnje u to da će pažnja ovih Velikih sila, posle Poljske, da se okrene ka Turskoj.

Osmansko carstvo nije zadesila takva sudbina zahvaljujući, pored ostalog, međusobnom suparništvu Velikih sila. Čak i Austrija, kojom je vladala prema Turcima uzdržana i miroljubiva Marija Terezija, samo godinu dana posle potpisivanja mira u Kučuk-Kajnardži, preotela im je Bukovinu (1775).

Josif II, novi austrijski car (1780-1790), već za vladavine Marije Terezije je, kao savladar, pregovarao sa Rusima o sultanovim evropskim posedima. Čim je došao na vlast, sa Katarinom Velikom je potpisao saveznički ugovor (1781).

VEĆ naredne godine (1782) Katarina mu je uputila pismo sa planom podele turskih teritorija, poznatim kao "Grčki projekat". Predlagala je da se u Carigradu obnovi Grčko carstvo, kojim bi vladao njen unuk Konstantin. Vlaška, Moldavija i Besarabija ujedinile bi se u državu Dakiju... Pretpostavljalo se da bi to bila samo prelazna rešenja pre pripajanja ovih zemalja Rusiji. Naslućivalo se, takođe, da bi Dakijom vladao njen ljubimac knez Grigorij Aleksandrovič Potemkin. Josif II je na to odgovorio pismom sa svojim predlogom da Austriji pripadne Mala Vlaška do Olte, potom pojas zemljišta južno od Dunava, od Nikopolja do Beograda, uključujući i ta dva grada, kao i sve što bi se nalazilo zapadno od linije povučene od Beograda do Drimskog zaliva, zajedno sa posedima Venecije u Dalmaciji i Istri. Bio je spreman da zauzvrat Mlečanima prepusti Peloponez, Krit, Kipar i ostrva grčkog Arhipelaga.

Katarina Velika nije želela oduzimanje Peloponeza i ostrva od budućeg Grčkog carstva, ali ni toliko sakaćenje mletačkih poseda. Tako se završilo savezničko razmatranje pitanja podele Osmanskog carstva. Razmena pisama nije dobila pravno obavezujući karakter. Pregovori o "Grčkom projektu" će, ipak, biti prvi u nizu tajnih razgovora i sporazuma Velikih sila o podeli Balkana na interesne sfere.

SUTRA: JOŠ JEDNA AUSTRIJSKA PREVARA