FELJTON - OD BOGA DOBRO, A OD LJUDI ZLO: Knez Miloš je bio nenadmašan diplomatski virtuoz

To što je knežev apsolutizam bio čvrst, grub i surov, bila je neminovnost neophodna u suzbijanju samovolje nedisciplinovanih Srbijanaca i potrebe da shvate da je tursku državu smenjivala srpska i da se toj ideji svi moraju pokoriti. U toj strahovladi preterivao je, u šta nas uveravaju reči njegovog opozicionara: "On je Gospodar, on može kako god oće." Potom mu je bilo teško da prihvati ulogu ustavnog vladaoca, pa se našao na raskršću i, prvi put, u državotvornoj politici pošao putem koji ga je odveo padu s vlasti. Apsolutizam je bio neophodan sve do sredine tridesetih godina, a već krajem te decenije uloga ustavnog vladara bila je neminovnost, što je pokazala ustavna povest Srbije 19. veka.

Bilo je mnogo njegovih ličnih poroka, kao i mnogo ličnih vrlina, i u svakodnevnom životu i u državnoj delatnosti. Bio je znatno stameniji kada su u pitanju bile društvene i državne potrebe i u njihovom ostvarenju bio je uporan i neumoran, pa je postigao mnoge vredne i korisne rezultate. Lične slabosti, kojih je nesumnjivo bilo, kao što je bilo "slastoljubije", daleko nadmašuju državotvorni uspesi, koji su mu doneli naziv "Veliki".

MILOŠ Obrenović ispoljio je u vreme ratovanja, a i kasnije, u doba mira, dve zapažene lične osobine; hrabrost i umešnost pregovaranja. Nemala hrabrost bila je prihvatanje vođstva Ustanka, odlazak Huršid-paši pod čador i sultanu u Stambol. Hrabrost je bila opšta odlika, od vožda Karađorđa do Sinđelićevih čegarskih i Rajićevih moravskih junaka. Iskustvo dugogodišnjeg ratovanja ukazalo je ustanicima da hrabrost zamene diplomatskim pregovorima, koji su nedostajali voždu Prvog ustanka, a krasili vožda Drugog ustanka. Umeće pregovaranja je njegova druga značajna osobina. To umeće dobija na značaju tek kad se ukaže da je reč o jednom dugom, teškom i iscrpljujućem postupku, koji je trajao od 1813. do 1833. godine, pune dve decenije. Beogradskom veziru, od koga je zavisio njegov život i život njegovog naroda, rekao je: "Koliko je u godini danka, Toliko sam gradio konaka!" Tu sposobnost izdržljivosti u nadmetanju s turskom diplomatijom, u odugovlačenju pregovora savršeno veštom, mogao je da izdrži samo jedan Srbin - Miloš Obrenović, čovek koji je "skrivao prave misli u svom srcu", primetio je jedan učeni Turčin. Takvog vladara srpska država više nije imala, niti ga je srpska majka rodila. Po tome će ostati upamćen u srpskoj povesti kao nenadmašan diplomatski virtuoz.

DVE nesumnjive i nesporne vrednosti za koje se izborio jesu sloboda i država. Uvek moramo imati na umu ono što je stvorio vožd Karađorđe, sa svojim ratnicima, među kojima je bio i Miloš. Bio je hrabar u borbi za slobodu, a mudar u stvaranju i organizovanju države. Obe vrednosti izgubile bi smisao da nije ispoljio veštinu kojom je naterao nedisciplinovane Srbijance da poštuju svoju državu i služe joj svojim radom. O njegovoj državotvornoj mudrosti moglo bi mnogo da se piše, ali sintagma, "mir i tišina", shvaćena onako kako ju je iziskivalo vreme borbe za autonomiju, govori isto toliko koliko i junaštvo ispoljeno u doba ratovanja. Sopstveno političko uverenje i opredelenje, koje se pokazalo tačnim, ali ne i prijemčivim, saopštio je običnim i nimalo zvučnim rečima svom narodu: "Sultan nam to nalaže, Rusija to isto zapoveda, oboje valja nam slušati. I sopstvena naša korist to iziskuje" (podv. R. Lj.). Knez Miloš nije koristio snažne i omamljujuće reči, ali je povlačio mudre poteze.

STICANjE autonomije je vrhunac državotvorne kneževe politike. Srbija Beogradskog pašaluka se blago izdvajala od ostalih turskih pašaluka na Balkanu. Ova privilegija je utoliko dragocenija što je tribut, simbol vazalnosti Srbije prema Turskoj, od 1834. do 1860. godine znatno opao i trostruko izgubio vrednost, pa je Kneževina umesto da daje tri, davala Carstvu nešto malo više od jednog groša! Srbija kneza Miloša bila je vazalna država, knez sultanov vazal, koga je suveren veoma poštovao. Njegova politika vodila je Srbiju ka nezavisnosti, koju su njegovi naslednici, ustavobranitelji, usporili za čitave dve decenije. Obrenovićev put ka nezavisnosti, iako usporen i oprezan, bio je ispoljen u suzbijanju svega što je bilo tursko - u politici, običajima, životu, dok su se ustavobanitelji i knez Aleksandar javno zaodenuli turkofilstvom. U drugoj vladavini, ophrvan bolestima i godinama, nije se snalazio kao za vreme prve vladavine. Slika kneza Miloša bila bi pozitivnija bez nje. Srbija nije ništa izgubila, ali nije ništa vrednije ni dobila, bolje da je presto prepustio svome sinu, koji je, mlad, pismen, učen, a dovoljno iskusan i sposoban da prihvati ovu obavezu. Upravu je bio Alimpije Vasiljević kada je tvrdio: "Ako hoćemo da idemo napred, onda treba da biramo Mihaila...!"

ANARHIČNE osobine našeg naroda, zapuštenog u vreme dugogodišnjeg ropstva, nije bilo nimalo lako dovesti u poredak i ubediti ga da tursku državu nasleđuje srpska država.

Prelaz od nepoštovanja turske do poštovanja srpske države nije bio brz, ni lak, ni jednostavan. Miloševa borba i sa starešinama, i s narodom, običnim i neukim, bila je puna izazova, ali i uspeha. Još za Obrenovićeve prve vladavine, narod je shvatio da mu je u svojoj državi, i pored mnogih nerešenih pitanja, bolje nego pod Turcima. Njiva i plodovi s nje pripali su seljaku, a čast i ljudsko dostojanstvo, dece, žena i muškaraca, nisu više bili ugroženi od turske sile i moći. Bio je to i knežev i narodni uspeh.

Više od polovine kneževa života pripadalo je turskom dobu, a preostali, manji deo, novom dobu, nacionalno oslobađajućeg srbijanskog društva. Stvaranjem države, stvaralo se i društvo slobodnih ljudi. Zna se da niko ne može da "vlada nevino", pa je jedan savremenik primetio da je knez Miloš, i pored svih slabosti, učinio toliko dobra svom narodu da će doći vreme kada će ga slaviti kao sveca, ali se u tome prevario. Iskustvo većine tvoraca ovakvog ili sličnog narodnog blagostanja, pa i kneza Miloša, bilo je gorko. Jednom svom bliskom prijatelju požalio se: "Od Boga dobro, a od ljudi zlo!" Tačno, iskreno, istinito! Kada se sve složi, može se reći - knez Miloš Obrenović je najveći vladar novovekovne Srbije.

Kraj