FELJTON - ZLODOBRI KNEZ MILOŠ: Sudbina ga je odabrala da predvodi ustanike u Takovu

Savremenicima i istraživačima izmicao je iz pera, osim kada su ga klevetali, što nije bila retkost. Klevete su izricane više usmeno nego pismeno, pa je povesnik sticao utisak da je bilo teško uhvatiti tog višeslojnog osobenjaka (od seljačkog šereta do istočnjačkog despota), u pojedinostima i u celini. Sudbina je htela da je ostao sačuvan samo jedan njegov portret od glave do pete, dok ostalih ima u zadovoljavajućem broju. Izmicao je i iz naših ruku i misli, i kada bismo pomislili da ga imamo kao istoriografsku kontrafu, zatalasao bi se na našem kompujterskom ekranu i nestajao. Ono što se zadržalo u našoj glavi, predajemo čitaocima.

Obrenovićevu biografiju započeli smo rečima Vuka Karadžića, kneževog velikog prijatelja i prvog biografa, a njegov lični i vladalački portret nastavili rečima Sime Milutinovića Sarajlije, njegovog žustrog protivnika i zvaničnog istoriografa. Vukove "mnoge sitnice", koje ispunjavaju biografiju svake ličnosti, bile su predmet dosadašnjeg izlaganja, po našem mišljenju, daleko više povoljne nego nepovoljne za junaka ove knjige. Istoriografsku predstavu o ovom srbijanskom vladaru dovršavamo priznanjem ljutog kritičara - da je prevazišao dar kojim ga je obdarila božanska priroda. U svetlokrugu ovih naznaka pokušajmo da smestimo Miloša Obrenovića, vladara Srbije, i odgovorimo na izazov srbijanske generacije koja mu je krajem 19. veka dodelila, po ugledu na neke evropske vladre, najviše moguće priznanje - "Miloš Veliki"!

RUDNIČKOG pastira, kalauza, pobunjenika, vojvodu, komandanta, glavnokomandujućeg fronta, nahijskog i baš kneza, vožda i kneza s vladarskom titulom, isklesali su događaji, grubi i surovi, patnje i bolovi, porodični i narodni. Bili su u pravu njegovi savremenici (Grozdanović, Kunibert) koji su ga branili od optužbi o siromašnom i seljačkom poreklu, bez ikakvog vaspitanja, nepismena, tvrdnjom da onaj koji se uzvisi do stepena vladalačke Svetlosti, takav ne crveni zbog svog porekla. Budući da nije živeo na margini događaja, već u središtu zbivanja, nije nimalo lako pratiti njegov razvoj i nije moguće povući jasnu crtu između njegovog lika i naličja. Njegovu ličnost pratili su česti prelasci karakternih pojava s njegovog lica u njegovo naličje To su vidljive promene koje su primetili mnogi savremenici, ali su retki zapazili smisao tog preobražaja. Posmatranjem Miloševog lika tokom njegovog životopisa - malo smo dobijali, senčenjem njegovog naličja - više smo saznavali.

Ko je mogao i pomisliti, pre 1804. godine, da će "rudnički momčuljak" postati nasledni knez Srbije i osnivač dinastije Obrenović? Sudbina je predodredila da ostane živ posle teškog ranjavanja na Užicu (1807), sudbina je udesila da ne prebegne iz Srbije (1813), sudbina ga je odabrala da predvodi ustanike u Takovu i u Crnući(1815). Ni sudbina nije svemoćna i ne može sve sama, potrebni su joj ljudi i događaji, i vreme u kojem se odlučuje o pojedincima i narodima. Miloš se našao u pravo vreme i na pravom mestu kada su se donosile sudbinske odluke. On nije prkosio sudbini, već je u suočen s njom, prihvatao i donosio ispravna rešenja. Obrenović je imao izbor i 1813. i 1815. godine; mogao je ostati i pobeći iz zemlje, mogao se prihvatiti i neprihvatiti vođstva Ustanka. On nije imao vremena za razmišljanje, izbori, s moralnim ili bez moralnih obzira, nisu spadali u red opreznih, već odvažnih nastupa. U oba slučaja, pri čemu je prvi imao jaču moralnu težinu od drugog, u prvom se dvoumio između toga da bude s narodom i porodicom ili da spasava sebe, u drugom da predvodi narod ili da bude njegova jedva prepoznatljiva jedinka. U Zabrežju i Takovu bio je oprezan, u Crnući odvažan. Ovakav moralan i hrabar izbor, osnažen junačkim podvizima, svojim i svojih ustanika, opredelio ga je za vladara novovekovne srbijanske države, najviše što je jedan čovek mogao da postigne u tom vremenu.

KNEZ Miloš je izbegavao da izaziva sudbinu sve do kraja svoje prve vladavine. Kada je to uradio, nesmotreno i nerazumno, za osobu koja je povukla retko neočekivani potez - okretanje prema Britaniji i napuštanje Rusije, napravio je neoprostivu grešku, koja ga je koštala prestola. Strani ambasadori nisu bili isto što i Portini veziri ili beogradski i okolni veziri, bili su to njemu i mnogim Srbima neuhvatljivi igrači, i iz razapete mreže međunarodnih zbivanja Obrenović nije znao da se izvuče, kao što je to uradio iz Huršid pašinog čadora. Bila je to njegova životna greška iz sfere spoljne politike. Nije se u međunarodnim odnosima znao da ophodi i snalazi ni vožd Karađorđe, pa se može reći da je to bila, u ono vreme, pa i danas, naša nacionalna slabost. Životna pogreška iz unutrašnje politike bila je njegovo opredelenje za ustavorušitelja, umesto da prihvati ulogu ustavnog vldara. Ni mudrost, ni hrabrost nisu mu bile dovoljne da se suprotstavi ovim trima silama - Rusiji, Turskoj i ustavobraniteljima; poraz je morao priznati i odreći se kneževske vlasti. Presto je mogao zadržati samo kao ustavni vladar (ustavobranitelj), uz podršku Rusije i Turske.

Osvrnimo se u najkraćim crtama na neke kneževe slabosti i vrednosti. Obrenović je sledio svoju bistru seljačku pamet, njome se rukovodio, nju je slušao i njome se upravljao. Otuda su proishodile i dobre i loše strane.

"Jerbo svaki čovek na svetu imade po jedan feler", kazao je Miloš Obrenović svom prijatelju Vulu Gligorijeviću. Najveći nedostatak kneza Miloša bila je njegova nepismenost. Čovek takvog značaja, i s toliko važnih obaveza i funkcija, morao se opismeniti da bi mogao ispravnije i nezavisnije da funkcioniše. Da ga opismeni nudio mu se, niko drugi do Vuk Karadžić, njegov biograf, doživotni prijatelj i najpismeniji čovek toga doba. Bila je to jedna od retkih pojava u njegovom životu za koju nije imao nikakvo razumevanje.

VOLEO JE NARODNE ŠERETE

NEUKOM, a bistre pameti, Obrenoviću su se vidici brzo širili, ali je takav razvoj usporavala njegova neobrazovana seljačka okolina, katkad dovitljivih i duhovitih ljudi, ali nedoraslih da budu okruženje jednog vladara. Porastao uz njih, i srastao s njima, poklanjao im je više poverenja nego učenim ljudima iz svog okruženja. Verovatno bi slika bila drugačija da se opismenio i da su mu duže poslužili kao državni savetodavci: Lazar Todorović, Nikola Nikolajević, Dimitrije Davidović, Jakov Živanović, Đorđe Protić, Avram Petronijević, Jovan Hadžić i Vuk Karadžić. Bili su to ljudi od znanja i poverenja, neki od njih, kao Vuk, sa evropskim ugledom i poštovanjem. Obrenović je, ipak, više voleo društvo Paštrmca, Štitarca, Pekete, Mićića i njima sličnih narodnih šereta, koji su bili dobri za vladarevu zabavu, ali nisu dorasli za državne poslove. Njemu je bio neophodan korak da se udalji od tog narodnog života, i to korak koji ga ne bi odvojio od naroda, već uzdigao iznad njega, kako bi mogao lakše, bolje i pametnije da vodi državu koju je stvarao i koja mu je bila poverena na upravu.

SUTRA: OD BOGA DOBRO, A OD LjUDI ZLO