FELJTON - USTAVNA BUNA MILETE RADOJKOVIĆA: Obrenović je vešto izbegavao da se donese ustav, kojim bi se rešilo nezadovoljstvo starešina

Urediti državu zakonima, pa i kneževu vlast, razmišljalo se tek od dvadesetih godina, ali dosta bojažljivo. Korak napred, značajan, učinjen je u vreme rada na donošenju zakona, kada je po ugledu na francusko zakonodavstvo trebalo napisati Code Milosche. Tek sticanjem autonomije otvorilo se ustavno pitanje, s mogućnošću konačnog rešenja. Najveća prepreka ostvarenju ove namere bila je ta što su u Srbiji knez i ogromna većina građana bili nepismeni, te su štitili sebe otklonom od pisanih zakona, pa i ustava.

Za najviši pravni akt koristili su se termini: statut, kanunama, hatišerif, pa tek reč konstitucija i ustav, izvedenu iz glagola "ustaviti", u značenju zadržati.

GODINE 1830. pravno je definisana vladalačka vlast, koju je trebalo ograničiti Savetom, i time je otvoreno ustavno pitanje, pod kojim se razumevalo i uređenje samostalne unutrašnje uprave. Kneževi protivnici su već sledeće godine pustili u narod lažnu informaciju da je ruski car kazao Petronijeviću i Rajoviću: "Treba da ga imate, jerbo je ustav duša pravlenija." Drugi izvor kazuje da je upotrebio termin "državni statut."

Nikome u Srbiji nije bilo jasno šta bi trebalo da sadrži takav pravni akt. Knez je naivno poverovao dvojici svojih deputata, Petronijeviću i Rajoviću, pa je izdao nalog Davidoviću i Radičeviću da urade nacrt ustava. Od tada do kneževog pada s vlasti nastalo je mnogo ustavnih nacrta. Te 1831. godine napisana su dva, u jednom se najviši pravni akt naziva "konstitucija", u drugom, prvi put, "ustav". Oba su pošla od Hata iz 1830. u pogledu podele vlasti, što će postati osnovni problem u ustavnom pitanju Srbije 30-ih godina 19. veka.

Nezadovoljstvo narodnih starešina ogledalo se u tome što knez Miloš nije hteo da deli vlast s njima, odnosno sa Savetom, i to bi bio prvi uzrok Miletine ustavne bune. Narod, nezadovoljan što knez nije sasvim ukinuo feudalizam, već uveo prelazno stanje, pridružio se opozicionarima, i to je bio drugi uzrok bune. Obrenović je vešto izbegavao da d zemlji ustav, kojim bi rešio oba problema.

MILETINA buna počela je da se priprema septembra 1834. godine. Tada je Đorđe Protić, koji nikako nije mogao da oprosti knezu batine, pridobio rasinskog serdara Miletu Radojkovića, jednog od najistaknutijih starešina toga doba. Njih dvojica, Stojan i Aleksa Simić, Avram Petronijević, Milisav Zdravković Resavac, Ranko Majstorović i Jovan Veljković činili su jezgro zavere. Uoči Spasovske skupštine (1834) u zemlji se osećao miris pobune, o čemu je Stejić obavestio Vuka. "Revolucionarno raspoloženje", prema jednom austrijskom izveštaju, pojačano je kada je knez iz neubedljivih razloga odložio obećanu Skupštinu o Svetom Savi za Sretenje Gospodnje (1835). Dva su se momenta u isto vreme isprepletala - knez još nije imao željeni nacrt ustava, a morao se odlučiti da putuje u Carigrad. Obrenoviću je više odgovaralo da ode padišahu na poklonjenje, pa da donese ustav, opoziciji, pak, da donese ustav pa da putuje na Bosfor.

Stojan Simić je bio organizator pokreta, duša zavere. U Kruševcu, na krštenju njegovog sina okupili su se zaverenici, uz prisustvo kneginje Ljubice, kneževića Mihaila i mitropolita Petra. Kneginja ("kao uvređena ženska strana") i mitropolit nisu neposredno učestvovali u buni, već su bili naklonjeni pobunjenicima, a sasvim sigurno pokrovitelji zavereničkog krštenja. "Veliki kum", knez Miloš, nije pozvan na krštenje, a razlog ovakve Simićeve odluke više je nego jasan. Sve zvanice stigle su 12, krštenje je obavljeno 13, a kneginja i knežević napustili su Kruševac 14. januara. Bila su dovoljna tri dana za veselje i dogovor o podizanju bune. Iskristalisala su se dva mišljenja: radikalniji stav koji je zastupao Protić u jednom vatrenom govoru protiv kneza i zatražio da se zbaci i knežević Milan dovede na presto, i ostalih zaverenika, pre svih Radojkovića, da se knez prisili da zemlji d ustav i zakone.

OBRENOVIĆ je slučajno saznao za zaveru 15. januara, pa su zaverenici, uplašivši se za svoje glave, "morali oružja latiti se", zapisao je Protić. Zaverenički pokret predvodio je Stojan Simić, a kada je on prerastao u bunu, ulogu vođe preuzeo je Mileta Radojković, veliki serdar Rasinske oblasti. On je podigao svoje ljude 17. januara, što se uzima kao dan početka bune, dva dana posle kneževog saznanja o zaveri. Kruševac je bio središte zavere, Jagodina pobune. Knez Miloš je bio u Požarevcu, pa je prvi značajniji potez Radojkovićev bio da prekine vezu Kragujevac-Požarevac, postavivši jake straže na moravskim skelama, čime je odvojio kneza od prestonice, garde i sebi odanih činovnika.

U buni su aktivno učestvovala dva serdarstva: Rasinsko i Podunavsko (serdar Joksa Milosavljević), uz pokušaj pridobijanja još nekih krajeva. Starešine su pozivale narod na pobunu optužujući kneza i njegov način vladanja, ponegde služeći se prevarom. Mileta Radojković je tražio od predvodnika koji su okupljali narod: "koga pozoveš pa ne dođe - poseci, a koga ne pozoveš pa dođe - ubi." Odlučnost predvodnika pobune bila je očita.

Knez je uspostavio vezu s prestonicom 17. januara, gde su mu vernost iskazali Toma Vučić, Dimitrije Davidović i Sima Milosavljević Paštrmac. Obrenovića je obeshrabrilo Vučićevo obaveštenje da u Kragujevcu ima malo odanih ljudi, ali da je sve mirno. I dok su pobunjenici okupljali nezadovoljan narod, u prestonicu je stigao odani Petar Tucaković s hiljadu Gružana. Ni knez nije oklevao, pozvao je u pomoć brata Jovana, serdara raške oblasti i Stefana Stojanovića Ćosu, timočkog serdara.

KNEZA je pokolebao izveštaj Davidovića, Vučića i Paštrmca o prispeću pobunjenika ispred prestonice, na Taborište. Svestan činjenice da onaj ko drži Kragujevac gospodari Srbijom, knez Miloš se, osećajući da mu tlo klizi pod nogama, uputio prema Donjem Milanovcu s namerom da napusti zemlju. Vladara je na ovaj korak naveo veliki serdar Joksim Milosavljević, prema dogovoru sa zaverenicima. Toliko ga je pokolebao predstavljajući mu ozbiljnost položaja u kom se nalazio, da je knez panično napustio varoš "i ne oprostiv se sa svojima." Bio je to jedan od njegovih retkih obeshrabrujućih poteza. Namera kneževa bila je da se skloni u Vlašku ili u Austriju. Na dva sata hoda od Požarevca, na jednom brdu, kneza su odani pratioci, naročito Koca Marković, uspeli da ubede da nema razloga za bekstvom, i on se, predomislivši se, vratio u Požarevac. Pobunjenici nisu znali za ovo kneževo posrnuće, retko u njegovom životu, pa nisu mogli da ga iskoriste.

U ČETVRTAK: Velika Sretenjska skupština