FELJTON - KOMANDANT RUDNIČKE NAHIJE: Obojicu voždova postaviti na isti pijedestal

Predajući mu pismo u ruke, Karađorđe je rekao: "Da bog d da onaj veseli narod što uradi, ali boga mi, ako Rusi Turcima sad ne priprete, ja zdravo sumnjam da ćedu što kadri biti učiniti; a osobito moj kum Miloš zdravo je pustošan, pa lako može između naroda i njega takav đavo proizići. I ti znaš, gospodaru Mladene, kakav je on bednik i kako ti bedu namisliti i na čoveka zdrava prava nabaciti zna. Šta su meni otuda javljali šta je on koješta uz Hadži Prodanovu bunu radio, ako i polovina bude istina, onda se ja više bojim njega nego i sami Turci. Vi nijedan ne znate kakvu sam ja muku mučio dok je on u Rujnama, u Užičkoj naiji ,vojvoda bio" (podv. R.Lj.).

Naveden iskaz je slikovit primer kumovske mržnje ("pustošan", "bednik") iskazan rečima vožda Karađorđa, koji nije mogao da prihvati izgnanstvo u Rusiji i gubitak prvenstva u vođstvu Srba. I vožd Prvog ustanka i vožd Drugog ustanka trudili su se da prvi dopru do ruskog cara, jedinog mogućeg srpskog zaštitnika. Trka Karađorđeve i Miloševe deputacije do ruskog cara u Parizu (1815) završila se obostranim neuspehom.

NAREDNE godine, usledila je druga trka - ko će pre doći do cara; Karađorđe je stekao prednost pošto je od kraja aprila 1816. godine boravio u Petrogradu, stigavši znatno pre Obrenovićeve deputacije (Dobrnjac, German). Karađorđe je doživeo veliki neuspeh u Petrogradu, zato što je mogao doći do cara samo posredstvom Rodofinikina, koji mu nije zaboravio bekstvo iz Srbije 1809. godine. Osim Rodofinikina, protiv Karađorđa bila je i kneževa hitrina.

Karađorđeva audijencija kod cara bila je formalna (12. januar 1817), u desetom mesecu čekanja, pošto je vožd samo predstavljen carskoj familiji i bio pozvan na bal u dvoru.

Vožd je shvatio u Petrogradu, konačno, da su Rusi stali iza kneza, s velikom nevericom i ogorčenjem. Za razliku od Miloša, Karađorđe je u Petrogradu iskazao naivnost tako karakterističnu za Srbe i bio prevrtljiv u pogledu ocene propasti Srbije 1813. godine - prvo je osuđivao Rodofinikina, potom Nedobu i Leontija, zatim austrijske Srbe i, na kraju, Iveliča i cara! Rusi su sigurno saznali za ovu njegovu nesmotrenost, koja je još više učvrstila poverenje u Miloša.

U KUMOVSKOM trouglu, Karađorđe - Miloš - Vujica zbila se drama oko odsecanja voždove glave. Karađorđe je bio veseli kum obojici, a oni, združeni u opasnosti, došli su mu glave. Karađorđe i Miloš prošli su kroz različite faze u dugogodišnjem ratovanju Srbije, a kada je reč o drugom voždovom veselom kumu Vulićeviću, poznato je da je bio primoran da pređe na Miloševu stranu, pošto ga je denuncirao Hristifor, sin Milana Obrenovića. Jedno od pisama iz prepiske Karađorđa s Vujicom palo je u kneževe ruke, i Vulićević je postao zatočenik vožda Drugog ustanka. Za ovo obretenije Vujice Karađorđe nije znao, te mu je i dalje verovao, nesvestan da se time igrao sa životom.

Prvenstvo dvojice srbijanskih voždova u Beogradskom pašaluku moralo se rešiti - ili Karađorđe, ili Miloš. Dva gorostasa šumadijska našla su se na stranama koje su bile nepomirljive i neravnopravne, u ovom najvećem i najužasnijem okršaju u Srbiji 19. veka.

Prednost je bila na kneževoj strani: boravio je u Srbiji, a uživao je podršku Turske i Rusije. Vožd je bio na ruskoj teritoriji, bez podrške ruskog cara i naroda u Srbiji (izuzetak je bilo nekoliko starešina), sa sumnjivom potporom heterije i turskim strašnim neprijateljstvom.

KARAĐORĐEV dolazak u Srbiju bio je ishitren, nepromišljen i, što je najvažnije, sasvim nepripremljen: pozivi Prote Mateje, Vujice Vulićevića i maglovita podrška heterije bilo je sve, a to sve bilo je premalo da se uzbuni Srbija, a kamoli da se zapali Balkan.

Problem s heterijom je složeniji i nesporno je da su pojedine izbegle starešine uspostavile s njom kontakt, a možda i neki vid saradnje. I Karađorđeve veze s heterijom i njene namere da diže revoluciju na Balkanu skoro da su nedokazive, ako se ne dođe do nekih pouzdanijih dokumenata.

Milorad Ekmečić, inače dobar znalac i opšte i nacionalne istorije, više je uneo konfuzije nego što je razjasnio "aferu Morbaš" - ubistvo Karađorđa u organizaciji Francuske, uz pomoć Stojkovića i Dobrnjca. Sledeće Ekmečićevo preterivanje jeste tvrdnja o učešću heterije u Karađorđevom prebacivanju u Srbiju, posredstvom Nikolasa Galatisa. On dalje tvrdi da su austrijska policija i Galatis "glavni krivci za Karađorđevu pogibiju", što nije tačno. I, dodao, sasvim proizvoljno: "Srpski knez Miloš, kum Karađorđev i drugi kum Vujica Vulićević bili su samo mali prljavi izvršioci."

Otuda se ne može prihvatiti da "strana nauka" ima pouzdanije viđenje Karađorđeva ubistva od srpske istoriografije.

SAVREMENICI, potom i povesnici, i kada nisu pravili paralele između voždova Prvog i Drugog ustanka, izjašnjavali su se o njihovoj ulozi u srpskoj povesti. Malo je njih bilo objektivno, jer su mnogi bili rastrzani pripadnošću jednoj od dinastija ove dvojice rodonačelnika ili, kao Vuk Karadžić, koristima i nedaćama koje su mu činile život podnošljivim, pa je Obrenoviću posvetio posebnu biografiju, Petroviću - ne! I dok je prema Karađorđu znao da bude i grub, Milošev lik je blago idealizovao. Izuzetak su neobjavljena dela i Pismo iz 1832. godine. Kod violentnih Srba Karađorđe je imao nesumnjivu prednost s harizmom heroja, dok je Miloš bio sasvim potcenjen i ocrnjen kao kumoubica. Prva ličnost Srpske revolucije je Karađorđe Petrović, dok je Miloš Obrenović druga ličnost, ali ništa manje značajna, te bi bilo pravednije postaviti ih na isti pijedestal kao što je to uradio na svom spomen-poprsju vajar Đorđe Jovanović.

Prvi je kuburom i topom oglasio vaskrs srpskog naroda, drugi knjigom i školom. Kod jednog se osećalo odsustvo želje da vlast učvrsti i ostavi svom potomstvu, a kod drugog je učvršćivanje vlasti bilo prioritetno radi sopstvene sigurnosti i stabilnosti otadžbine. Đorđe je započeo veliko delo, Miloš ga je produžio.

Već u to vreme stvarala se predstava da je "Karađorđe bio velik Srbin, a Miloš je samo bio velik Srbijanac", što ima neke logike, ali tvrdnja nije prihvatljiva jer veliki Srbijanac može biti i veliki Srbin. O Karađorđevom herojstvu i ratnoj veštini napisano je mnogo radova, dok je Milošu ono često osporavano, sasvim nepravedno. Miloševo herojstvo, za razliku od Karađorđevog, oplemenjeno je jednom značajnom vrlinom: "Blago vazda narodu onome, Kome mudar junak starešuje" (podv. R.Lj.).

SUTRA:Surovi obračun u Radovanju